Pera se nije bunio i kada su mu uzeli tri koze i kada je Voja Samardžija, u ime vlasti i naroda, dolazio da mu popiše višak masti, vina i rakije. Znao je i ko ga je potkazao. Nije se ljutio. „Sve prođe, vreme kao reka sve odnese, samo obraz ostane. I malo je golemo ako ga sačuvaš!“


Piše: Dušan Đorđević


 

U drugoj polovini 19. veka, u Donje Šaprance, u neposrednu blizinu varoškog groblja doselio se sa familijom zadržan i bogat seljak Naka iz moravskog sela Rataje. Sagradio je prizemnu kuću sa ognjištem. Bila je u blizini Šapranačkog groblja. Graničila se sa kućama Trajka Laldžije, Sime Pomočka i sa familijama Masini i Burčini. U produžetku je napravio trlu za ovce, štalu za krave i za konje.

Tajna trgovačkog brojanja

Jovan Nakić se rodio 1872. godine. O njemu se po stočnim pijacama pričalo: „Kad broji, uvek iskoči poviše“. Mislilo se na stoku i pare. Jovan je za kratko vreme imao 100 ovaca, 20 krava i pet konja. Zimi je ovce čuvao u trli iznad kuće, a leti u Dobrim vodama, ispod Krstilovice, gde je imao svog ovčara. Pročuo se po kvalitetnom slatkom i kiselom mleku, kojim je snabdevao dobar deo tadašnjeg Vranja.

Jovan Nakinče oženio se Sutom iz vranjske familije Ćosinci. Suta je bila vredna i radna domaćica. Sa Jovanom je imala sina Petra i ćerku koja je, kao devojka, umrla od tuberkulze.

Jovan je bio aktivan u crkvenom odboru i jedan od glavnih ljudi u inicijativi da se sagradi crkva na Šapranačkom groblju. I sam je dao prilog u novcu i materijalu.

Dućan Nakića, desno

Dućan Nakića

Koliko visok, toliko širok

Balkanski i Prvi svetski rat je osetio na svojoj koži kao običan vojnik. Prešao je Albaniju peške. Iznenadilo ga je oduševljenje jednog od njegovih komšija kada je video more i uskliknuo: „Jovane, stigosmo u Drač!“ Skeptično je odgovorio: „Stigosmo, ali se bojim da nismo živi!“

Dolazeći dani razuverili su ga. Preživeo je proboj Solunskog fronta i stigao u Vranje. „I da hoće, metak ne može da ga pogodi ovako malog!“ – govorili su Jovanovi saborci.

Jovan je bio visok svega 156 cm. U mirnodopsko vreme, kasnije, težio je oko 80 kilograma. „Koliko visok, toliko širok!“ – opažale su komšije.

Kao najbogatiji domaćin u Donjem Šaprancu, bio je biran za odbornika na listi Pašićevih radikala.

„Tad se Donje Šaprance smatralo od mosta na reci Odžinki, kod kuće familije Gajčiki, pa do mosta na Šapranačkoj reci, preko puta kuće familije Paramuljci“, objašnjava njegov unuk Staniša.

Jovanova Suta bila je omiljena u komšiluku. Volela je da pomaže sirotinju.

Ponese dinar, vrati tri

Sutu su danonoćni rad i rana na srcu zbog žalosti za ćerkom 1936. godine oterali u bolest i grob. Godinu dana pre smrti sa Jovanom su sagradili novu kuću, u kojoj i danas žive njihovi potomci. „Stepenice vode na verandu. S pročelja drvena vrata, pa dugačak hodnik. Sa strane sobe: dnevna, gostinska, spavaća, špajz. Došlo vreme da uživamo! A ono, kad treba da uživaš, mora da umreš! Ode Suta na onaj svet, kao nikad da nije bila!“ – pričao je Jovan unuku Staniši.

Jovan se pred početak Drugog svetskog rata ponovo oženio, lepom domaćicom Vidom iz Gornje čaršije. Rešio je da promeni život. Prodao je stoku. Sin Pera bio je poznati šuster, stoka mu nije bila potrebna. Jovan je želeo da ostatak života sa Vidom provede bezbrižno. Onako malen, crven u licu, uvek je imao na glavi šajkaču i bio opasan crvenim pojasom, dugačkim dva metra.

„Kada bi stigao iz varoši, prilazio bi Vidi i govorio: ‘Brkni u pojas, uzmi pare kol’ko ti treba. Danas pođo sa dinarče, tri doneso!’“ – ističe Staniša.

Jovan Nakić umro je 1948. godine, u 80. godini života.

Vrhunska izrada obuće

Petar Nakić, poznat kao Pera Nakinče, rodio se 1904. godine. U ratu je bio uz majku, a po očevom povratku pošao je na šusterski zanat. Prvo šegrt, sa 14 godina, pa kalfa. Kalfeno pismo stekao je polažući 16. septembra 1926. godine pred komisijom u sastavu: Janko Bošković, Dragutin Trajković, Jefta Nikolić, Bogosav Krstić i Bora Stojković.

Dobivši kalfeno pismo, stekao je mogućnost da otvori samostalnu obućarsku radnju. To je i učinio. Radio je, u iznajmljenim lokalima, na više mesta u varoši. Vrlo brzo pročuo se po izradi sandala i cipela. Stekao je stalne mušterije, među kojima i lekara Draguljuba Mihajlovića, profesora Tomu Srbinca, profesora Puljevića, advokata Ilića, pukovnika Mitu Mihajlovića i druge.

„Sa 18 godina otac je otvorio šustersku radnju. Bio je dobar majstor i posao se širio. Pre Drugog rata imao je osam radnika. Pročuo se po pravljenju salonskih cipela, koje su izrađivane po specijalnim porudžbinama. Šusteri Vasa Sojka, Kole Debeli, Rista Bulumač, Čapa iz Šapranca, Janko Pešić, Danča Dimirijević i, naravno, i otac, bili su začetnici obućarstva u Vranju“, kaže Staniša.

Pera Nakinče bio je i u komisiji na ispitu za šusterske radnike, zajedno sa Tomom Sobincem i Ackom Antanasijevićem.

Pera Nakić kao kalfa, sedi drugi s desna

Pera Nakić kao kalfa, sedi drugi s desna

Pozajmljivao nove cipele siromašnim momcima

U radnji je uvek imao gotove cipele i sandale raznih modela. Uoči većih praznika, kada je bilo igranki, dolazili su mladići iz komšiluka ili deca njegovih prijatelja i razgledali cipele. Znao je svakog, naročito njihove roditelje. Prišao bi i rekao: „Ajde, zbori koje ti se dopadav?“ Mladić bi rukom pokazao na model. „Uzmi i večeras da upoznaš ubavo devojče. Sutra, čim otvorim radnju, da vratiš cipele!“ „Kol’ko će košta to, majstor Pero?“ – pitali bi. „Kad se ženite da me kanite za svadbu!“ – odgovarao bi.

Pera Nakić se oženio u 21. godini Olgom iz vranjske familije Čukljini. Imali su jedanestoro dece, od kojih je petoro u životu.

Četvoro su umrli mladi, a dvojica sinova poginula su u najboljim godinama.

„Sudbina je htela da tragično završe pod kopitama konja, pre nego su jednog dana pošli u Dobre vode po mleko. Mile je imao 17, a Boža 20 godina“, s tugom priča Staniša.

Gubitak sinova Peru će naterati da se otarasi stoke zauvek, a svoju tugu prigušiće u neumornom šusterskom radu. Pre rata bio je vatreni radikal, po ugledu na oca.

Nakić Vranjski obućari, slava Sveti Spiridon, pre 2. rata

Vranjski obućari, slava Sveti Spiridon, pre Drugog svetskog rata

I malo je veliko

„Imao je sposobnost da predvidi i bio je prilagodljiv. U Drugom ratu, dve poslednje godine sa partizanima prošpartao je Kosmet sa puškomitraljezom u rukama. Po povratku vratio se zanatu. Politika ga nije zanimala. Boravak u partizanima bio je garancija da će raditi u miru, bez trzavica i pritisaka. Nije se bunio i kada su mu uzeli tri koze i kada je Voja Samardžija, u ime vlasti i naroda, dolazio da mu popiše višak masti, vina i rakije. Znao je i ko ga je potkazao. Nije se ljutio. „Sve prođe, vreme kao reka sve odnese, samo obraz ostane. I malo je golemo ako ga sačuvaš!“ – savetovao je sina Stanišu.

Pravio je cipele do kraja života, do 1976. godine, kada je umro. Popravljao je retko, samo stalnim mušterijama.

Pera Nakić znao je u šali da kaže: „Će umrem, a neće saznam što sam poviše voleo: ženu Olgu ili špricer!“ Obožavao je, po završetku radnog vremene, da sa Duškom Budurcem, Stanišom Četvrtinom i drugima ispija belo vino „razbijeno“ pri vrhu sodom vodom.

Od dece u imao je četiri ćerke, Zoru, Veru, Ljubinku i Zagorku, i sina Stanišu.

Staniša Nakić rodio se 1937. godine. Još kao dečak krenuo je očevim putem, na izučavanje šusterskog zanata.

„Cipele i sandale radili smo ručno. Od prave kože. Mušteriji smo uzimali meru, dužinu i širinu noge, i kada bi odabrao mustru, krenuli bismo s poslom. Za cipele, po specijalnoj narudžbini, išli smo po kožu u Niš ili u Beograd. Radilo se o bojama, o nijansama. Za salonske cipele najbolja je bila jareća koža. Na ceni su bile i cipele čiji se gornji deo izrađivao od kože teleta starog do šest meseci“, ističe Staniša.

Pera Nakić sa suprugom vodi kolo

Pera Nakić sa suprugom vodi kolo

Svinjski sapun umesto lepka

Ipak, najviše se sarađivalo sa majstorima ćurčijama koji su štavili kožu i prodavali je.

„U Vranju su bili dvojica: Uroš Karaman i ćurčija koji je imao kuću u slepom sokaku kod Pante Kazaka, preko puta familije Pilinci, u današnjoj ulici Jovana Hadživasiljevića. Mi smo kupovali kožu kod tog ćurčije. Bio je u dobrim odnosima sa ocem. Kožu je štavio u drvenim kacama šest meseci. Prebacivao ih je, s vremena na vreme, iz jedne u drugu. U kaci je bio red kože, red takozvanih hrom-šišarki. Te šišarke su se brale u šumi i pospešivale su vrenje. Posebno je umeća trebalo da se uštavi goveđa koža za đonove ili goveđa koža od vratnine za lubove“, objašnjava Staniša.

Staniša Nakić sa suprugom

Staniša Nakić sa suprugom

Cipele su se radile isključivo ručnim, šusterskim alatom. Mašina nije bilo.

„Koristili smo: čukče, okivač, klešta cvikače, šusterski nož, šilo, igle, konac, sličan duvanskom, drvene eksere i ćiriš. Ćiriš se pravio od brašna i smole. Kuvao se i nakon određenog vremena dobijala se vrsta lepka, žute boje. Kad to uhvati lub, đon ili zalepi gornji deo kože, nema šanse da se odlepi“, ističe Staniša.

Otkriva i šustersku tajnu lepljenja kada nije bilo ćiriša. Tada bi kožu lepili svinjskim sapunom koji su pravili kod kuće.

Nakić dopisnik „Sporta“

„Cipele smo pravili od kože razne debljine. Prevrnuli bismo je i stavili preko kolena. Šusterskim nožem je tanjili, kako bi mogla da se adekvatno savije. Kada bi se nošenjem đonovi cipela istanjili, stavljali smo penčiće. Parčiće najtvrđe goveće kože kovali smo drvenim ekserima. Nožem doterivali da izgleda kao novo. Ko je želeo, stavljali smo na petu i na vrh cipela, na đonove, plehane umetke u obliku polumeseca. I njih smo zakivali drvenim ekserima. Tako su cipele duže trajale. Ako bi ih nosio momak, devojke bi mislile: ‘Tugo, bidna muž! Kako čvrsto gazi!’ Ako bi ih nosio stariji čovek, žene bi bile zajedljive: ‘Tropa kako konj!’ – sa osmehom priča Staniša.

Staniša Nakić kupio je radnju 1960. godine u Beogradskoj ulici od Kvačkinih iz Vrtogoša. U radnji je radio bez prekida Pera Nakinče. Staniša je prešao u „Koštanu“. Potom je do penzije promenio nekoliko firmi. Bio je zapažen kao fudbalski sudija. Jedno vreme bio je dopisnik „Sporta“ iz Vranja.

„Ostavljao sam šusteraj, vraćao se povremeno. Znao sam da šusteri ne žive dugo. Tuberkuloza ili prostata oteraju ih u grob. Dok nije bilo mašina, prašina i lepak uzimali su danak. Možda će čudno zvučati, ali prostata je stradala samo zbog jedne loše navike: da završim još samo ovo, pa još ovo, pa se stiskaš, utrneš, i ona strada“, smatra Staniša.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Save

Save

Save

Save