Vinogradi, podzidani, pod konac. Grožđe vinsko, sortno, praske i trešnje svuda. Berba je trajala danima. Porodica, rodbina, komšije, čiraci punili su krble i kola. Ni deca nisu bila pošteđena. Čulo se: „Dedo, kad će sve ovo da se obere?“ A Dragi kaže: „Berite, deca. Oči su kurve, a ruke robinje!“


Piše: Dušan Đorđević


 

Grčko-cincarska familija Klinčari doselila se iz severne Grčke najpre u Prizren, a potom u Vranje. Nadimak su doneli otuda i odmah pokazali da im je trgovina jača strana. Vešti, radni i vredni brzo su se uklopili u društvene tokove vranjske čaršije i stigli do imetka.

Čuvena porodica

Predanje kaže da su u Prizrenu bili veoma ugledna porodica. Bora Stanković u svom delu „Jovča“ ovako zapisuje putešestvije gazda Jovče: “I jedva naiđe na takvu kuću. Iz Prizrena, čuvena klinčarska porodica. Iz nje je jedan i vladikom bio postao. Jovča tamo dade Nacu”.

Vasilije Klinčar

Vasilije

Prvi pisani trag o familiji je iz 1843. godine, kada je Antanas Anta Klinčar priložio 3.000 groša za izgradnju gradske crkve u Vranju.

Anta je imao dvojicu sinova, Ristu i Vasilija, koji su nastavili porodičnu trgovačku tradiciju. Posebno se isticao Rista. Imao je kuću u naselju Tulbe, pored gradske reke. U dve sobe sa suprugom Anuškom izrodio je jedanaestoro dece, od kojih je sedmoro ostalo u životu. Rista je bio zagovornik školovanja dece (Dušan, Milorad, Božidar, Dragutin, Saveta, Todora i Ružica).

Kad je i Solun tesan

Sin Dušan, prošavši golgotu Velikog rata, nosilac Albanske spomenice, kao pravnik diplomirao je na Sorboni. Bio je sudija Apelacionog suda u Nišu i upravnik zatvora u Lepoglavi u vreme kada su tamo robijali vodeći komunisti – Moša Pijade i Josip Broz.

Milorad je završio prava u Beogradu i bio priznati sudija Okružnog suda, pre i posle Drugog svetskog rata.

Saveta je postala vrhunska krojačica, imala je radnju i veliki broj radnica. Udala se za obućara Dragutina Vučkovića, sa kojim je živela u Solunu. „Kad ti Bog da dar i Solun ti je tesan“, govorilo se za nju i njenog Dragutina.

Todora se udala za Milosavljevića, stolara vranjskog i istaknutog komunistu.

Božidar je živeo u zajednici sa ocem, u novoj kući koja je bila pored stare. Radio je u trgovini, a radni vek završio je u „Politici“.

Dragutin Dragi Klinčar bio je priča za sebe. Nije voleo školu i izazivao je bes oca.

Kupovina kuće i kolonijalna radnja

Dragi je iskazivao sklonost ka samostalnosti, ličnoj slobodi, želji da što pre postane svoj čovek. Krenuo je od nule sa stvaranjem prepoznatljivog klinčarskog imetka, ugleda i položaja u čaršiji. Pritom, pratila ga je i sreća. Oženio se 1924. godine Danicom Popović, ćerkom biljačkog paroha Tase. Od miraza kupio je kuću od Dragutina Stajića, odmah do stare porodične kuće. Kupio je i dućan, na uglu sadašnje Ulice kralja Milana i Sutjeskine, gde je bio nekadšnji „Simpov“ market. Otvorio je kolonijalnu radnju, bakalnicu u kojoj se sve prodavalo. U rad bakalnice uključio je celu porodicu. Radilo se i danju i noću. Dragi je bio prgav, ljutit čovek. Voleo je da gurne nos svuda.

„Noću bismo čistili orahe, lešnike, bademe. Otac je nadgledao posao. Da se loše ne očisti, da se neko ne polakomi, pa pojede što. Žene su pravile slatko, džem. Kada se mesila tarana, donosio je vodu, određivao koliko jaja da se stavi. Sve se to pakovalo i prodavalo“, pričala je njegova ćerka Mirjana Mira Klinčarka.

Klinčar Klinčarski dućan

Klinčarski dućan

Podrumarstvo

Vredan i zadržan, punio je kese sa novcem, a razvila se i druga strast – podrumarstvo. Zato je novac ulagao u kupovinu vinograda.

„Pola Ćoške je bilo naše. Vinogradi, podzidani, pod konac. Grožđe vinsko, sortno, praske i trešnje svuda. Berba je trajala danima. Porodica, rodbina, komšije, čiraci punili su krble i kola. Ni deca nisu bila pošteđena. Čulo se: «Dedo, kad će sve ovo da se obere?“ A on: „Berite, deca. Oči su kurve, a ruke robinje!“ Svuda ga je bilo. Odjednom bi se našao pored nas i prekornim glasom dovikivao: „Zrna, deca! Kosirče da leti, sve u korpu da završi!“ – kazivao je njegov sin Momčilo Mome Klinčar.

Klinčari na grojziberu, Drenjak, 1942. godine

Klinčari na grojziberu, Drenjak, 1942. godine

Vinogradarstvo je donosilo dodatnu zaradu. U ukopanom podrumu bile su tri bačve od po 3.500 litara i mnoštvo manjih. Godišnje se proizvodilo između 12 i 15 hiljada litara vina. Rakija se pekla u ozidanim kazanima od 150 i 120 litara. Samo od praski peklo se po šest kazana rakije. Sve se to prodavalo, u radnji i kući. Mušterije su bile iz celog Vranja, a najviše iz Poljanice i Gornje čaršije.

Dragi Klinčar (stoji, treći s leva)

Dragi Klinčar (stoji, prvi s leva)

Narodni neprijatelj

Dragi Klinčar je stvorio svoj imetak i time se ponosio. Zadobio je ugled u trgovačkom i esnafskom delu Vranja i bio jedan od osnivača Građanske kasine.

U radnji je bilo mnogo čiraka, dece bez roditelja. U toku rata, jedan od njih, Dušan Pekić, dogurao je do narodnog heroja. Nikola Vukas je bio pukovnik KOS-a i u pratnji Tita. Branko Petrović je u Vranju bio na direktorskim funkcijama. Neki su ga se kasnije setili, a neki nikad.

Dragi Klinčar

Dragi Klinčar

Dragi Klinčar posle rata postao je narodni neprijatelj. Došla je godina nacionalizacije i konfiskacije. Aktivisti komunističke omladine okupili su se ispred radnje i uzvikivali: „Dole Dragi Klinčar, kapitalista! Vratite oteto narodu!“

U jednoj noći uhapšeno je 26 vranjskih trgovaca i sprovedeno u niški zatvor. Među njima i Dragi. Osnov za konfiskaciju bile su u radnji pronađene 24 igle za „singer“ mašinu i dva kilograma blokeja, zvanih „broke“. To je Dragi nabavio u Skoplju, za kućne potrebe. Danica je šila i krpila odeću deci i čiracima. Blokeje je Dragi koristio da ojača cipele deci kako bi duže trajale.

Osedeo preko noći

Nakon popisa robe u radnji i magacinu izdato je rešenje o oduzimanju dućana. Postao je društven i pripojen tadašnjem trgovinskom preduzeću.

„Otac je u Niš odveden uveče. Ujutru, pri poseti, jedva sam ga poznao. Za jednu noć potpuno je obeleo“, pričao je njegov sin Momčilo.

Dragi je osuđen na 18 meseci zatvora. Proveo je šest. Šta je sve preživeo nije hteo da priča. Povukao se u sebe, postao plašljiv, obazriv. Zvali su ga da radi u društvenom preduzeću. Nije pristao. „Namestiće me, pa ponovo zatvor, uh, uh, uh…“ – govorio je.

Bojao se nemaštine, gladi. Opredelio se za vinogradarstvo. Od toga je živeo. Osedlao bi magarca, odlazio u vinograde i utapao bol i muku zureći u daljinu, visoko iznad Pljačkovice. Pao je u postelju. Razočaran u ljude, uz upaljeno kandilo iznad slavske ikone sv. Atanasija Velikog, umro je 1976. godine.

Dragi je sa Danicom imao sinove Momčila i Miodraga i ćerke Veru i Mirjanu.

Misija

Vera se udala za oficira Kneževića. Nije imala decu. Mira za glumca Momčila Rašića, sa kojim je imala ćerku Jelenu. Razvela se i ponovo udala za glumca Tomu Mihajlovića, sa kojim je imala sina Aleksandra i ćerku Lidiju.

Miodrag je kao profesor književnosti živeo i radio u Mladenovcu. Nije imao decu.

Mome Klinčar

Momčilo Klinčar

Momčilo Klinčar je tipični izdanak ove porodice. Njemu je palo da krene od nule, da svojim talentima na starim porušenim porodičnim vrednostima stvara mukotrpno nove, koje će porodici vratiti društveni ugled i značaj.

Kao gimnazijalac, u novembru 1944. godine, otišao je u partizane. Po povratku iz rata završio je Gimnaziju po skraćenom kursu. Tada se razvija kod njega ljubav prema pozorištu. I ta ljubav pratiće ga čitavog života kao usud. Učestvovao je u radu profesionalnog pozorišta u Vranju od samog početka. Radio na scenografiji i glumio. Jedno vreme glumio je i u Čačku.

Momčilo Klinčar – alfa i omega vranjskog pozorišta

Njegova svestranost je polako dolazila do izražaja. Od najranije mladosti iskazivao je talenat za slikanje. Momčilo je hteo da studira istoriju umetnosti, ali kao sin državnog neprijatelja nije primljen. Zato je upisao fakultet književnosti u Beogradu.

Kao student, živeo je u vlažnoj, betonskoj sobici. Često je jeo samo jednom dnevno. Pamtio je očeve kruške vodence, uredno složene u kutiji, malo šećera i hleba. Da bi se školovao, morao je da slika. Radio je u Narodnom pozorištu, potom na oslikavanju dorćolske crkve. Pozorište je bilo njegova opsesija. Gledao je sve predstave u prestonici.

Kada je kući došao za Uskrs, pokazivao je znake umora i klonulosti. Izrazito žut u licu, privukao je pažnju lekara Dragoljuba Mihajlovića. On je utvrdio da boluje od tuberkuloze. Napustio je studiranje. Dve godine boravio je po sanatorijumima. Popuno izlečen, nastavio je studiranje u Skoplju i završio književnost. Oženio se učiteljicom Vukosavom Marković.

Po osnivanju amaterskog pozorišta postaje „alfa i omega“ te institucije. Bio je reditelj, scenograf, dramaturg, glumac. Slikao je akvarele za svoju dušu. Govorio da je čovek sa dva radna veka: jednim u prosveti, drugim u pozorištu. Osnivač je KUD „Sevdah“, KUD „Abrašević“, Pionirskog pozorišta, manifestacije „Karanfil-devojče“ i drugih. U svim vranjskim školama osnovao je dramske sekcije.

Mome Klinčar, dole čuči desno

Momčilo Klinčar (čuči, desno)

Boem

Momčilo Klinčar je jedna od najznačajnih ličnosti u pozorišnom i prosvetnom životu Vranja. Nikad sebe nije stavljao u prvi plan. Neobuzdan, nije poštovao autoritete. Radio je nesebično, više puta svojeglavo. Istrajavao je u namerama i idejama i uvek izlazio kao pobednik.

Voleo je život. U boemskim krugovima bio je voljen i poštovan. Pesma, sevdah, dert nisu ga mimoilazili. Sagorevao je u životu, prepuštajući se njegovim čarima. Umro je u 69. godini života. Iza sebe je ostavio sina Dragutina, sudiju, koji ima ćerku Antoninu i sina Gorana, novinara, koji ima sina Momčila i ćerku Anušku.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save