Aga Dule je posle Prvog svetskog rata odlučio da se okane obućarstva. Otvorio je bife preko puta Načelstva. Navraćali su opštinski i sudski činovnici, boemi i ostali gradski svet, a čest gost bio je i Bora Stanković. Bora je, kazivao je Dule, strasno učestvovao u razgovorima o minulim vremenima. Raspravljalo se i da li su bolje žene sa juga ili iz ostalih delova Srbije.


Piše: Dušan Đorđević


 

Selo Sobina bilo je priljepljeno na jugozapadu baštama i vinogradima za Vranje. Kada se dolazilo putem pored Goliča činilo se kao da je sakriveno u podnožju nepristupačnih brda. Plahoviti planinski potok, kao da ga je neko, tako je izgledalo, otkačio sa vrha Krstilovice, skrivao je u uvalama mnoge vodenice. One su, sa brojnim rasutim vinogradima unaokolo, obeležile život sela.

Pavlovići, sobinske vodenice i vinogradi

Tu pored vekovne crkve sv. Nikole nalazilo se njihovo imanje. Na blagom uzvišenju pružali su se unedogled vinogradi klisara Koste i njegove žene Jelice. Imali su mnogo dece, ali do dvadesete godina starosti sva su poumirala osim Dušana.

On je, kao beleg od boga, ostao na zemlji da svedoči o zadržnoj i bogobojažljivoj familiji Pavlović. Dobio je nadimak po majci, po stubu kuće u tim smutnim vremenima.

Kao Dušan Ilikin došao je u Vranje i kupio kuću od Turaka što su napuštali Vranje posle rata 1878. godine. Kuća je bila pored današnjeg pozorišta, u produžetku. Stara, turska, prostrana, sa niskim sobama i brojnim prozorima i navučenim kapacima. Od kuće pa sve do današnjeg Gradskog parka, a tada sve do kuća Karabadžakovih, bila je bašta.

Pavlovići Aga Dule

Aga Dule (levo) i Zagorka

Aga Dule

U Vranju Dušan nije zadržao nadimak ponet iz Sobine. Vesele naravi, dobroćudan i govorljiv, imao je rečenicu za često stalno ponavljao: „Bolje reci – ago – nego mango (bitango)!“ Zato u Vranju i postao poznat kao Aga Dule.

Kao dečaka, Dušana je otac poslao na izučavanje obućarskog zanata kod čuvenih majstora, kasnije fabrikanata, Janka Pešića i Danče Dimitrijevića. Vredan i štedljiv zarađivao je komad hleba prvo kod njih, a potom u radionici kod Nikolića, preko puta kafane „Evropa“.

Prvi svetski rat i golgotu svog naroda dočekao je u Vranju, stalno strepeći od zakrvavljenog bugarskog noža. Uhapšen je i odveden u Bugarsku, u zarobljeništvo. Vratio se iznuren, „kost i koža“, krajem 1917. godine.

Sačekao je kraj rata i odlučio da se okane obućarstva, a posveti kafani, koja je u to vreme bila siguran izvor prihoda. Sigurnost su mu davali i vinogradi u Sobini, koje je podmladio i obnovio. Otvorio je bife preko puta Načelstva. „Beše tu nekoliko stolova, pokrivenih čistim čaršavima. Pročuo se po prvoklasnom domaćem vinu i rakiji od grožđa. Još kad za meze pristavi reš pohovane škembiće i vruć somun, prste da poližeš. Navraćali su opštinski i sudski činovnici, boemi i ostali gradski svet“, ostavili su opis kafane njegovi savremenici.

Svedočenje o Bori Stankoviću

U bifeu je, kada bi navratio u Vranje, čest gost bio i znameniti Bora Stanković. „Smatrao je da je vino iz vinograda ispod Goliča posebne arome i ukusa, jer od domaće ‘crnke’ i ‘crvenke’ nema bolje grožđe. Znali smo ga kao Borka Bizu. Voleo je da popije. Stalno se nešto raspitivao, zapisivao u tefter. Počeo je i da poboljeva. Ispod pupka kao da je nosio neku kanticu… Tada nismo znali da će toliko daleko da dogura“, pričao je Aga Dule svojim potomcima.

Bora je, kazivao je Dule, strasno učestvovao u razgovorima o minulim vremenima. Raspravljalo se i da li su bolje žene sa juga ili iz ostalih delova Srbije.

Borin opis ženske lepote

„Po njemu, od Vranjanke nije bilo poubave žene. To su kao mlade lastavice, kaže, prhnu iz gnezda i zavrte mozak. One su zagonetka nerešiva; i kad te pogledaju, i kad uviju kosu i prebace je preko ramena, i kad hodaju kaldrmom pa čuje se odjek nanula. Zaobljene, punih mišica, sa vretenom u struku. Sočne usne kao prve jagode, obrazi – žar koji odaje stidne misli na mig momački. Oči – koštani sobinski, padaju sa mesečine i upijaju se u pamet. Pođeš i ne znaš gde ideš. Ni napred ni nazad! Tako je besedio Borko sa drugarima, a mi samo uzdišemo i ne ispuštamo čokanje iz ruku“, pričao je Aga Dule.

Za Agu Duleta se govorilo da je taličan čovek. Čega god se prihvati, sve mu je od ruke išlo. „Ma samo da pođe u čaršiju, ima da se s’pne (saplete) od dinarče!“ – govorili su njegovi najbliži.

Bife je držao do Drugog rata. Posle rata, nove vlasti su ga otkupile. „Za nikakve pare“, govorio je. Morao je da se okane ugostiteljstva i da se okrene baštovanstvu.

Pavlovići Kosta u radionici

Kosta Pavlović u radionici

Meze u „Zidu smrti“

Aga Dule se oženio Zagorkom, ćerkom Mladena i Sete Stanojković iz Vranja. Imali su sinove Ratomira, Andreju, Kostu i Petra i ćerke Viktoriju i Jelenu. Porodicu je izdržavao sadeći baštu pored kuće i prodajući povrće i voće na pijaci. Tezgu je imao između dva bagrema, kod bifea „Zid smrti“, gde je danas zgrada uprave šumskog preduzeća.

Sve što se proizvelo prodalo bi se. Oficirke iz zgrada iznad pozorišta lično su dolazile u baštu i kupovale mlado povrće, paradajz i krastavce, krompir, crni i beli luk.

Bife „Zid smrti“ je bio od betona, pilo se s nogu, naročito u pijačne dane.

„Meze, lukčiće, rotkvice i ostalo, kupovali su od mene“, pričao je Aga Dule.

Decu je opredeljivao na zanate. Andreja je postao klonfer, Petar je radio sa njim, Kosta – automehaničar, Viktorija krojačica, a Jelena trgovac. Ratomir je umro kao dete.

Pavlovići Kosta sa porodicom

Kosta sa sinom

Održavanje voznog parka jugoslovenske Vlade

Kosta je bio naslednik Aga Duleta. Vešt, radan, preduzimljiv. Rodio se 1923. godine. Kao dete zanimao se za tehniku i otac ga je poslao na zanat kod Mite puškara, koji je radnju imao kod stare klanice. Nije mu se svidelo. Požalio se ujaku Sretenu. Interesovali su ga automobili, kojih je u Vranju bilo nekoliko. Odlučili su da uči automehaničarki zanat u Leskovcu. Ipak, tamo je postojao samo jedan „opel“ i nije imalo šta da se uči. Napustio je Leskovac i vratio se kući.

Sreten je, u dogovoru sa Dušanom i Zagorkom, Kostu odveo u Beograd 1936. godine, da u garaži Mihajla Vasiljevića uči zanat. Primljen je po preporuci, jer se tamo izuzetno vrednim i radnim pokazao neki Kole, takođe iz Vranja. U garaži Vasiljevića održavao se ceo vozni park tadašnje jugoslovenske Vlade. Tu je postao kalfa.

Kosta potom odlazi u fabriku aviona u Zemunu. Montirao je motore i mitraljeze na engleske avione, na aparate «hoker hariken». Rat ga je zatekao u Beogradu. Fabrika je dislocirana u Kraljevo. Po odlasku iz Beograda, uhapšen je u Jagodini.

Pavlovići Kosta, ispred radnje u Beogradskoj ulici

Kosta ispred radnje u Beogradskoj ulici

Vozač zloglasnog komandanta

Poznavanje mehanike spasilo ga je zarobljeništva. Nemcima se pokvario «mercedes» i bio im je potreban mehaničar. Kosta se prijavio, popravio kola i dobio dozvolu za nesmetano kretanje. Uspeo je da izdejstvuje još jednu za zemljaka iz Vladičinog Hana, predstavljajući ga kao oca.

Krenuli su peške kući. Stigli su negde iznad Hana. Tu su se rastali. Kosta je sa brda video Pljačkovicu i to mu je bio pravac prema Vranju. Stigao je krajem 1941. godine. Padao je sneg. Cipele su bile bez peta i penčića. Rat je proveo u Mominom kamenu, na prisilnom radu, kao mehaničar. Jedno vreme je bio u Bugarskoj, gde je, kao internirac, bio vozač ozoglašenom komandantu Damjanovu. Po povratku u Vranje – priključio se partizanima.

Nakon rata, 1948. godine, oženio se Mirjanom iz porodice Mašutković. Otvorio je prvu privatnu posleratnu automehaničarsku radnju 1950. godine, u današnjoj Beogradskoj ulici. Kasnije, 1956. godine, kupio je lokal u glavnoj ulici, gde su bile kafane „Šareni han“ i „Stara Srbija“, preko puta današnje kafane „Moravče“.

Nakon izgradnje pošte i otkupljivanja lokala, preselio se 1985. godine na Senjak, deo grada kod Pamučnog kombimnata. Tu, u porodičnoj kući, do duboke starosti sa lakoćom je skidao motore i popravljao automobile, zajedno sa sinom Srboljubom.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Save

Save

Save

Save

Save