Tane je sa drugarima-stolarima osnovao stolarsku zadrugu u kafani „Evropa“. Zadruga je prerasla u stolarsko preduzeće „Sima Pogačarević“, koje je do 1963. godine bilo u zgradi današnje štamparije „Nova Jugoslavija“. Prva garnitura stolara u preduzeću činiće kasnije okosnicu „Simpa“.


Piše: Dušan Đorđević


 

Porodica Rakovac došla je u Vranje početkom 19. veka iz bujanovačkog sela Rakovac, koje je tada bilo na mestu zvanom Selište, prema susednom Lopardincu.

Porodica Stojanovi, prema jednom kazivanju, napustila je selo zbog pojave čume (kuge). Druge familije „bežale“ su prema selima u okolini Crne Trave, a četiri roda Stojanovih, koji su slavili svetog Arhanđela Mihaila, došli su u Vranje. Ti rodovi poneli su kasnije po precima prezime Stojanović, Ristić, Đorđević, Mihajlović i Rakovac.

Nova mahala

Prema drugom kazivanju, u Vranje su došli sa još nekoliko familija zbog osornog i nasilničkog ponašanja lokalnih Arnauta, kao i pogodnosti za razvijanje brojnih delatnosti, pre svega, u trgovini i zanatstvu.

Rakovci Strojan sa ženom i decom

Stojan sa ženom i decom

Masa srpskoga stanovništva iz sela u ovoj oblasti (Preševska oblast, prim. a.) preselila se, krajem 18. i u prvoj polovini 19. veka, u grad Vranje. Dve nove mahale u Vranju: Pogačarska i Donja (ili Nova) mahala, postale su u prvoj polovini 19. veka od doseljenika mahom iz ove oblasti. Pa i ostale stare porodice u Vranju, u drugim mahalama, mahom su iz sela u ovoj oblasti... Iz ovoga se sela (Rakovac, prim. a.) dosta porodica preselilo u grad Vranje. Spomenuli smo da su sadanje vranjske porodice Pogačarevića i Topal-Zafirovi starinom iz ovoga sela; doselili su se još pri kraju 18. veka. Tako isto i porodica Rakovčiki u Vranju iz ovoga je sela. Od 1835. godine pa naovamo niko se nikuda iz ovoga sela ne seli“, piše dr Jovan Hadživasiljević u knjizi „Južna stara Srbija“, 1913. godine.

Trgovac Antanas

Stojanovi su u Vranju dobili nadimak Rakovci (ili Rakovčiki) i sagradili kuće od kerpiča i ćerane za pravljenje užadi u donjem delu Pogačarmahale ili donjeg toka nekadašnje reke Odžinke (Odžina dolina), u blizini današnjeg Šapranačkog groblja. U ćeranama, ozidanim prostorijama od nepečene cigle, dugim i do 20 metara, a širokim oko pet, proizvodili su razne vrste užadi i prodavali na pijacama od Bujanovca i Gnjilana do Soluna.

Iznad Odžinke bili su Ristići i Stojanovići, a ispod Đorđevići i Mihajlovići. Jedino je Antanas Rakovac bio trgovac pre Prvog svetskog rata i živeo je negde u blizini Dućandžikmahale, tamo gde je današna Karađorđeva ulica. Nije imao potomke, a nakon oslobođenja, od 1918. godine, živeo je u Beogradu.

Od Stojanovića nema nikog nakon smrti supruge i sina Stojana. Mitra Udžuzova, sa ćerkom Natalijom, vratila se da živi kod oca. Natalija se udala za trgovca Ristu Antića Micka.

Jastuci i pivo za sreću

Od Mihajlovića najpoznatiji je bio Mihajlo Mike Rakovče. Do šezdesetih godina bavio se užarstvom u svojoj radionici ćerani. Posedovao je vinograde i bio je omiljen među ljudima.

Rakovci Jordan sa porodicom

Jordan sa porodicom

„Kad sam otpočinjao kuću sa suprugom Sofijom, Mike i Zage su došli da blagosiljaju. Sirotinjska su to bila vremena, ali puna duševnosti i porodičnog poštovanja. Mike je doneo flašu piva, a Zage ručno uradila dva jastučića koja i danas čuvamo. Suze su nam izmamili na oči“, priča Stojadin Cvetković, zet Mirka Ristića Rakovca.

Mihajlo je bio pojac u crkvi. Sa suprugom Zagom nije imao dece. Čuvali su po dvadesetak mačaka i svaku raspoznavali i znali joj ime. Kada je njihov pas Veseli uginuo od starosti, jedva su se oporavili. Veseli je goste dočekivao na vratima i pružao šapu da se pozdravi, a za to je dobijao kocku šećera. Duboko uzdišući, govorili su: “Sa njim nam ode i duša u crnu zemlju“.

Mihajlo je imao brata koji se iselio iz kuće, bratanac je živeo u Skoplju.

Ogranak Rakovaca sa prezimenom Ristić bio je prepoznatljiv po Jordanu užaru. On se oženio Velom iz familije Brainci iz Gornje čaršije i vrednim i prilježnim radom stekao imetak, njive, vinograde, voćnjake. Imetak će uvećati njegov sin Miodrag (Mirko). Jordan je u braku imao i tri ćerke: Živku, udatu za trgovca Smiljkovića, Sultanu, udatu za popa Đorđa Mitića, Đošu, iz familije Vlaščiki, i Radojku, udatu za Dragog Anđelkovića Džonku iz Surdulice.

Mirko u advokate

Miodrag Ristić, ili Mirko Rakovac (1902–1977), bio je dete sa velikim darom za školu. To je uvideo Jordan i nije se protivio sinovljevoj volji da završi visoke škole i da se okane užarstva i trgovine. Presudnu ulogu da se Mirko školuje odigrao je njegov tast, trgovac i bankar Janča Z. Dingarac. Mirko se oženio njegovom ćerkom Persom i u to vreme dobio 100.000 dinara miraza. Janča je ćerkama toliko odredio novac za miraz. Koliko je to bilo para govori to da je Mirko sagradio novu, za to vreme modernu kuću i opremio je nameštajem i pokućstvom. Kuću je projektovao Kole Marković Šuca, Jančin zet od ćerke Dobrile.

Zahvaljujući pomoći tasta Janče, Mirko je, nakon završene osnovne škole i gimnazije u Vranju, upisao studije veterine u Zagrebu. Nakon međunacionalnog incidenta, tuče studenata Srba i Hrvata, morao je da se ispiše i pobegne iz Hrvatske. Upisao je prava u Beogradu i sa uspehom ih završio. Prvo je radio kao državni tužilac u Prilepu, potom kao sudija u Kumanovu, Surdulici i Leskovcu.

Rakovci Mirko sa suprgom Persom Dingarkom

Mirko sa suprugom Persom Dingarkom

Drugi svestki rat ga je zatekao u Leskovcu. Nije hteo da radi za okupatore i vratio se u Vranje. Posle rata bio je predsednik Sreskog suda u Vranju. Advokatsku kancelariju otvorio je 1955. godine u Vladičinom Hanu i potom prešao da se bavi advokaturom u Vranju. Kancelarija mu je bila gde je danas glavni ulaz zgrade Skupštine opštine Vranje. Tu su bile kancelarije vranjskih advokata, poput Dragutina Vlajinca, Vojislava Pavlovića Kvačke, Momčila Jankovića Džaneta i drugih.

Mirko je proširio imanje, vinograde i njive u Donjem i Gornjem Asanbairu.

Sa suprugom Persom imao je tri ćerke: Miroslavu, udatu za doktora Predraga Peku Manasijevića, Stanislavu, udatu za sudiju Radeta Stojkovića Džamprdu, i Sofiju, udatu za sudiju Stojadina Cvetkovića Palaleju.

Rakovci i užarstvo

Do Mirka živeo je njegov brat od strica Nikola. Bio je užar. Sa suprugom Todorom imao je sinove Stojana i Milana. Stojan je bio vatrogasac. Umro je mlad, u tridesetoj godini života. Milan je radio u fabrici obuće „Koštana“. Lozu Ristića nastavlja Stojanov unuk Đorđe. On nosi ime pretka Đorđa Ristića, užara (1806 –1896), što ukazuje da su Rakovci, Ristići i Đorđevići bili u tesnim rodbinskim vezama.

U Vranju od domaće industrije najveći značaj imalo je užarstvo – prerada konoplje, koja se mnogo gajila u oblasti Gornje Morave. Vranje je važilo kao drugi po veličini centar te industrije. Godine 1896. bilo je 243 užara, prerađivača konoplje, i 30 mutavdžija, koji od kostreti izrađuju izvrsne pokrovce, bisage, torbe itd. Dobrim radom se odlikovalo i 25 kazandžija, 9 limara, 96 kovača, bravara itd, 40 voskara, 147 abadžija, 95 opančara i drugih.

Svi ogranci brojne familije Rakovci bavili su se užarstvom. Od Ristića isticao se Jordan, od Mihajlovića Mihajlo, od Stojanovića Stojan, od Đorđevića Stojan Grmidol i sinovi. Tradiciju će prekinuti pre Drugog svetskog rata Miodrag Ristić, Mirko Rakovac, sudija i advokat, i Stojan Đorđević, Tane Rakovac, stolar. Nakon rata, neko vreme, užarstvom se bavio samo Mihajlo.

Ide Grmidol

Rakovci Nada i Aleksandar Nušić

Nada i Aleksandar Nušić

Radilo se od jutra do mraka. Sukanje, razvlačenje užadi, sve ručno. Prašina, oštra, cepa pluća na sve strane. Radilo se i pilo. Vino uvek na dohvat ruku. Prljav i težak posao terao je na piće“, pričao je Mihajlo Mihajlović, poznat kao Mike Rakovče.

On ističe rođaka Stojana Grmidola, koji se isticao užarskim umećem: „Imao je hrapav, dubok glas. Kad nešto kaže, to je bilo zakon. Vraćao bi se subotom sa pijace i nosio jagnje prebačeno oko vrata, držeći ga za noge. To mu je održavalo ravnotežu, koja je bila poljuljana zbog prekomernog pića. Jagnje je vrečalo, za njim jedan muzikant svirao je zurle, a drugi udarao u goč. Hrapavim glasom pevao je: Dude, ne se krši, Dude, ne se lomi, izgore me, isuši me suvo drvo oraovoPare imam, ženu nemam... Njegova snaška Zorka, udata za Vladu, prozborila bi: Ene ga, ide! Grmi čak Duboka dolina u Bunuševcu! Stojan i sinovi Naka, Miloš i Vlada bili su među najboljim užarima u Vranju“.

Stojan Grmidol sa suprugom Marijom imao je i ćerku Nadu, koja je bila udata za Aleksandra Nušića Leku, stolara.

Crven vetar

Balkanski i Prvi svetski rat učiniće da se familija Rakovčiki svede na biološki minimum. Stojan je umro, Naka i Miloš su prošli ratne golgote, a najmlađi Vlada prijavio se kao dobrovoljac i imao vatreno krštenje na Ceru.

Iz prve svoje bitke vratio se je ranjen u nogu i ostao invalid. Do kraja rata krili su ga po ćeranama i zemunicama u voćnjacima gde je danas OŠ „J. J. Zmaj“. Vlada je sa Zorkom Krstić, iz ćeramidžijske familije, od oca Petka, naseljene u Tekiji, izrodio sinove Dušana i Stojana i ćerku Danicu. Imali su još troje dece, ali su umrla od bolesti brzo nakon rođenja.

Po završetku rata Vlada je dobio invalidninu, od koje su, kako je govorila Zorka, mogli da kupe „konopče za pod gušu“. „Završi se rat. Svi zboriv kako smo pobedili. Jedni na drugi brišev sluze sas parastasi. A parastasi svaki d’n i po cel d’n. Od najtaze – ginenja uz Vardar i Moravu. Tolki golem rados i tuga u isti mâ nikad ne beše u Srbiju kako t’g. Drživ se govori na ulice i na grobja. Čativ onija koji iskočiše iz rupe i preživeše rat. Država brgo napravi da nam decu uhvati crven vetarkomunistički, koji kao pepelnica suši koren i ništi sve“, korila je sudbinu sve do svoje smrti.

Zorkina borba

Rakovci Dušan sedi Danica stoiji s leva 1929

Dušan i Danica (stoji levo) 1929.

Naka i Miloš neće imati muškog potomka. Ćerke su se poudavale, prodale omanju imovinu i otišle da žive van Vranja. Vlada Rakovac dobiće gangrenu noge i umreće u mukama 1923. godine. Zorka, kao samohrana majka, ostala je sa Dušanom (13), Danicom (12) i Stojanom (5). Morala je sinove od malena da „da na zanat“. Dušan je postao limar, a Stojan je krenuo da izučava stolarski zanat sa 10 godina, kod majstora Đerasima Đerka Vasiljevića, a kasnije kod majstora Hranislava Hranče Cvetkovića.

Nesreća koja će zahvatiti Zorku Rakovku bila je velika. Dušan je u 22. godini, nameštajući oluk na privatnoj kući, na mestu posleratnog „Kafe restorana“, pao i nakon nedelju dana umro. Dve godine kasnije umreće i ćerka Danica, nakon porođaja, u Beogradu, gde je živela sa Tasom Tasićem, rodom iz Sobine. O Daničinom detetu, Gradimiru, brinula je Zorka.

Stojan Tane Rakovac, sitan i kržljav momak, pokazivao je veliku stolarsku umešnost. Radeći kod majstora Đerka kao šegrt, zbližio se sa kalfama Simom Pogačarevićem i Boškom Ilićem Strelom. Sima ga je upoznao sa komunističkim idejama i Tane će postati njihov verni sledbenik.

„Po grbinu će ti dadem komunizam, vikam. A, on: Utepaj me, ali samo za toj živim. Neću ceo život da pijem kozje mleko i kusam drobenu bozu! Kad pogledaš, istinu zbori. Pomuzem kozu i dam mu puno lonče da popije, onako nevareno. Toj ga spasi od sušicu, pa ga još imam. Drugo, kad se setim da treba da pogazi tatkovu nogu ostavljenu na Cer, krsnu slavu i ostalo, dođe mi odma da ga utepam! – pričala je Zorka potomcima.

Skretničar, mašinovođa

Tane se pre rata uključio u rad partijskih ćelija. Trebao je da se dokaže kako bi bio primljen prvo u SKOJ, kasnije u KPJ. Došlo je vreme za vojsku i otišao je u Niš, u „tešku“ artiljeriju. Tamo je dobio instrukcije od Sime i materijal u vidu letaka da deli vojnicima. Neko ga je potkazao i nastale su „muke po Tanetu“.

Morao sam svako veče da perem noge kaplaru. Trljao sam ih sve dok on ne bi rekao da je dosta. Voda je morala da bude ni previše topla niti hladna. To je bilo ništa prema kazni koju su mi odredili. Morao sam krpom da obrišem prašinu s lišća ogromne lipe u krugu kasarne. Brisao sam od jutra do sumraka. Onda bi, namerno, prošao kamion, put je bio od zemlje, digao prašinu, dežurni oficir bi kasnije prošao i rekao da moram da nastavim i sutra. Tako je bilo danima“, pričao je Tane.

Po dolasku iz vojske Tane se odmah uključio u rad partije. Igrao je i za FK Građanski 1937/38. godine. Zorka, da bi sprečila dalje Tanetovo „farbanje u crveno“, poslala ga je u Beograd, kod zeta Tase i zaposlila na Železničkoj stanici, zahvaljujući komšiji Đoki Kolačarcu, koji je bio glavni šef stanice. Tane će postati prvo skretničar, pa mašinovođa.

Demonstracija protiv režima 1940. u Beogradu

U Beogradu sam, preko Sime, odmah stupio u kontakt sa komunistima. Iako sam bio mašinovođa, pripadao sam stolarskoj sekciji. Određen sam da ilegalno radim u Zemunu, gde ću prvo biti primljen u SKOJ, a kasnije, 1940. godine, i u partiju“, sećao se Tane.

Na najvećem iskušenju Tane će biti prilikom organizovanja velikih demonstracija protiv režima 1940. godine u Beogradu. Učestvovali su svi radnici, raspoređeni po esnafima.

Atmosfera je bila napeta. Incident je visio u vazduhu. Masa ljudi u centru grada izvikivala je razne parole, socijalne i antidržavne. Pristigla je žandarmerija na konjima, sa isukanim sabljama. Ko je prvi počeo, ne znam. Oni sabljama, mi kockom koju smo vadili sa ulica. Padali su s konja. Bili gaženi. Pevala se Internacionala. Odjednom, pojavila se vojska. Strojevi sa uperenim puškama. Krenule su najogavnije psovke i parole protiv princa Pavla i maloletnog kralja Petra. Odjeknuo je plotun. Devojka, koju sam držao za ruku, pala je pored mene. Video sam ogromnu rupu na čelu. Izbezumljen od straha, bežao sam. Nastao je stampedo. Kako sam se izvukao i našao u vrtu, među cvećem, u Belom dvoru, ne znam. Čekao sam mrak. Primetio me stražar. Sreća, čovek je imao dušu. Skači preko zida i beži! – viknuo je. Pobegao sam kod rođaka. U toku noći došli su agenti državne policije. Uhapšen sam…“ – pričao je Tane.

Kosmajčev šamar

Taneta je ispitivao agent političke komisije Đorđe Kosmajac, koga su za vreme rata beogradski ilegalci ubili na ulici. Kad je saznao, pričao je Tane, da mu je otac bio na Ceru, umalo da ga ubije.

Prislonio mi je pištolj na čelo. Majku ti komunističku, gaziš po očevoj krvi. Zapamti dve stvari: prva, sve što leti ne jede se, i druga, ako mi još jednom izađeš pred oči, mrtav si! Opalio mi je šamar medveđom ručerdom da sam se upišao. Bilo je to prvi put“, pričao je kasnije Tane.

Početak rata zatekao ga je u Sarajevu, kao mašinovođu, na stanici. Posmatrao je poniženja srpskih i jugoslovenskih oficira od strane Nemaca i muslimansko-ustaške kvislinške policije.

Nabili fes na glave, čakšire im cepane otpozadi. Skakuću i cepaju epolete oficirima i pljuju po njima“, sećao se Tane.

Plakali su kao deca, pričao je, oficiri raznih činova, dok su ih tovarili u stočne vagone i odvodili u zarobljeništvo. Uspeo je da se priključi grupi Šumadinaca koji su se probili i krenuli peške prema Srbiji. Stigli su nakon tri dana, preko planina, u Užice. Krenuo je peške prema Vranju. Nakon četiri dana stigao je. U Vranju su već bili Bugari. Tane se uključio u rad partijske ćelije. Bile su organizovane u trojkama. Njegovu trojku je predvodio Ćipra Stanković.

Rakovci Savamala BG, 1935, Zorka i Tane desno

Savamala, Beograd, 1935: Zorka i Tane (prvo dvoje s desna)

Bugarski agent Pomočko

Mnogi su nastradali. Stojana je spasio bugarski agent, komšija Sima, zvani Pomočko, koji je odmah posle rata streljan. Tetka Zorke, zbori mu. Sve znajemo. Odlete mu glavče kako na dživdžanče da nesi ti. Bez majku sam odrasja, da me ti ne privrte, umreja bi gladan. Zbog tebe ne mogu…’ ‘Marš, izrodu, našu decu da ništiš! Na tebe je, bre, zmija utepana! Marš, iz kuću! – sećala se razgovora iz tog vremena Zorka.

Tane je ipak, zahvaljujući Simi, uhapšen, a trebalo je da bude streljan od strane Bugara. Odveden je na prisilan rad u rudniku Mačkatica, u Belom Polju, kraj Surdulice. Bio je zajedno sa Dobrivojem Stevanovićem Hajletom, koji je zbog širenja propagade u rudniku ubijen od strane Bugara. Tane je uspeo da pobegne iz rudnika i priključio se partizanima 1943. godine. Prošao je južnu Srbiju i ceo Kosmet, idući iz borbe u borbu. U Vlasotincu je zamalo izbegao smrt od strane tamošnjih četnika. Uspeo je da pobegne, da se sakrije zatrpavši se pšenicom. U borbi sa balistima „metak ga nije hteo“, jer su mu u jednoj od borbi prsa u prsa i šinjel i kapa bili izbušeni mecima. Završio je u Velesu, u Makedoniji. Vrativši se u Vranje, dobio je mesto činovnika u Komitetu.

Tortura u Milisavskom podrumu

Nije ga bilo ni danju ni noću. Kažem mu: Tane, sinko, do 30. godine čovek sam se ženi, posle 30. ga ženiv! Što čekaš? Nesi dete, nesi momčuljko, muž si! Ostavi stupku pozadi sebe! Što partija donese na Simu? Spomenik! Toj li i ti hoćeš?’ On, ćuti. Zakunem ga da, ako se ne oženi, živa u grob će legnem. Kaže mi: ‘Znam da si u pravu. Ne mogu da radim u Komitet. Ne znam da čukam na mašinu… Znam čuk, znam rende da uzmem. Kafu mi donosi predratni oficir Dule, pokloni se i kaže: Izvolite, druže Stojane…’ Ne mogu više, će umrem od sramotu“, kazivala je Zorka.

Tane je posle rata održavao kontakt sa Siminom sestrom Slavkom Pogačarkom. Bio je zadužen da novine i po koju knjigu koja stigne iz Bugarske prosledi dalje. Došlo je vreme Informbiroa i lančane „izdaje“. Tane se našao u Milisavskom podrumu, tadašnjoj komunističkoj tamnici. Ispitivao ga je Senta Šop. Po drugi put se upišao. Priznao je kome je dao knjigu. Tada njegov drug iz kraja priveden i završio je na Golom otoku. Srećom, vratio se.

K’d ga Tane puštiše iz zatvor, onesvesti se. Da ne beše ladna bunarska voda i šićer, će se preturešem! Šija mu crna, modro i zeleno pod oči, ruke žute kako vosak. Ulegna u kuću kako prebijeno kuče. Glas ne pušta. Brgo nađomo kožu od ovcu i kromid da stavljamo obloge, ubijotine da izvlačimo, jednu po jednu. Ne moga da izdržim. Čini mi se svako drugo vlakno iskuba. Kunala sam zlotvori, vlas, državu, komunizam… – kazivala je Zorka.

Tane se veri nije vratio, tradiciji jeste. Sina Vladu krstio mu je predsednik komiteta Dragoljub Nešić. Ostale, Snežanu i Dušana, Dragoljub Dodić, zvani Gage Kalča, njegov drug, stolar.

Tane izvadi partijsku knjižicu i iscepi gu sas apetit na najsitni parčiki. Ja se rasplaka kako bepče za cuclu u nijedno vreme. Oplašiše se deca i pituj me što mi je. Tešim gi, vikam da mi je od rados“, sa ponosom je kazivala Zorka.

Rakovci Vranjska Banja, 1937, Tane, desno, stoji

Vranjska Banja, 1937: Tane, stoji prvi s desna

Stolarsko preduzeće „Sima Pogačarević

Tane je sa drugarima-stolarima osnovao stolarsku zadrugu u kafani „Evropa“. Zadruga je prerasla u stolarsko preduzeće „Sima Pogačarević“, koje je do 1963. godine bilo u zgradi današnje štamparije „Nova Jugoslavija“. Prva garnitura stolara u preduzeću činiće kasnije okosnicu „Simpa“. Naročito na početku, kada se Simpo stvarao i kada je bilo najteže.

Bili su, među ostalima: Đoka Nušić, Tane Rakovče, Aca Vuja, Velja Đorđević iz Donjeg Šapranca, Rade Krljež, Rade Ćeremida, Dragoslav Aćimović, Kole Golomeja, Jova Lula, Toma Bajgora, Micko, Kuzmanović, Pilot, Sotir Guska, Duško Šimšir, Đore Vampir, Sreta Đerko, Jova Moša, Dude Perunika, Čeda Vrbar, Rista Šmurda, Vane Kumanovac, Rade Bajda, Stole Smiljković, Rista Nušić, Dragi Ciganče, Dragoljub Capa i drugi.

Tane posle Miisavskog podruma devet godina nije se kretao po varoši. Radni vek završio je u „Simpu“ 1972. godine.

Stojan Đorđević, poznat kao Tane Rakovče, umro je 17. februara 1991. godine. Lozu porodice Rakovac, ogranak Đorđević, svojim radom obeležili su užari, trgovci, stolari, lekari, ekonomisti, pravnici, profesori, novinari, književnici. Lozu nastavlja Tanetov unuk Stojan, sedmo koleno rođeno u Vranju, koji čuva ime rodonačelnika porodice.

POGAČARSKA I NOVA MAHALA

„Najstarije sada porodice u tim mahalama u Vranju ove su: Pogačarevići. Doselili se krajem 18. v. iz sela Rakovca; Vlainci, doselili su se početkom 19. v. iz sela Crvenog Grada; Rakovčiki, doselili su se početkom 19. v. iz sela Rakovca; Stajići, doselili su se 30-tih godina 19. v. iz sela Barbaca; Mašutkovići, doselili su se u prvoj polovini 19. veka iz sela Leosoja; Džipkovići, doselili su se u prvoj polovini 19. v. iz sela Stajovci; Marčići, doselili su se krajem prve polovine 19. v. iz sela Oslara; Bogdabčiki, doselili su se krajem prve polovine 19. v. iz sela Oslara… Potom, Baluici (Jovanovići) doselili su se iz sela Bilača; Torovelci, doselili su se iz sela Levosoja; Mihajlovići (Topal-Zafirovi), doselili su se iz sela Rakovca; Koćurci, doselili su su se iz sela Koćure; Marganci, doselili se iz sela Margance; Kalimanci, doselili su se iz sela Kalimance; Goločevci, doselili se iz sela Goločevce; Zladovci, doselili se iz sela Zladovce; Baldžije, doselili se iz sela Bilače; Žbevčiki, doselili se iz sela Žbevac; Barbačiki i Barbaci, doselili se iz sela Barbace…“ – piše dr Jovan Hadživasiljević u knjizi „Južna stara Srbija“, knjiga druga, „Preševska oblast“, 1913. godine.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Save