Familija Palikuće pre rata je posedovala nekoliko objekata u samom centru grada, vinograde u Ćoški, Asanbairu, Raški i Šaprancu. Posedovali su nekretnine u Beogradu. Imovina im je nakon Drugog svetskog rata uglavnom konfiskovana.


Piše: Dušan Đorđević


 

Za familiju Palikućance, kao i za Biljarce i Pajzitovce, zna se pouzdano da su došli u Preobraženje iz Donje Belice, sela u okolini ohridskoj, početkom 18. veka.

Palikuće Aleksandra supruga Manasija oko 1885.

Aleksandra (desno), oko 1885.

“Prvi doseljenici, koji osnovaše današnje selo Preobraženje, došli su iz okoline Ohrida. Doselili su se, kako oni vele, pre 200 godina; današnji su im potomci peto koleno. To behu Vlasi (Cincari), kako ih i danas zovu – Vlasima – stanovnici okolnih sela, a pod tim su imenom poznati i u varoši Vranju. Od njih vode poreklo ove porodice („fisovi“ kako neki kažu): Biljarci, Pajzitovci, Palikućanci, Lunginci, Sirminci (zovu ih i Aličovi), Bicinci, Ćaminci, Čontini, Marinčići, Baba-Alt`nini i Petrini, koje zovu i Smiljanci”, piše Rista T. Nikolić, poznati etnograf, u svom delu “Vranjska Pčinja”, početkom 20. veka.

Spalili svoju imovinu

Palikućanci, kasnije u Vranju – Palikuće, bili su vredni, pronicljivi, stvoreni za kirajdžiluk i trgovinu. Pre dolaska u Preobraženje nudili su kuće i njive na prodaju, ali, kazuje predanje, nisu imali velikog uspeha. Sve je bilo ispod cene, a kupci Arnauti su hteli da se domognu poseda za male pare. Živeći u svojoj Donjoj Belući kod Ohrida, svakodnevno su se uveravali u nemogućnost opstanka i kućnom ognjištu, bojeći se za budućnost svoje dece. Odlučili su da se odsele, a svoje kuće, šume i livade nisu hteli da prepuste tek tako Arnautima.

Nisu znali da oru

„Rešili su da zapale sve. Kasnije, kad su stigli u Preobraženje, pričali su da je samo pala odluka da se sve zapali pre polaska u neizvesnost iseljavanja. Po toj odluci da se pristupi paljenju – dobili su nadimak Palikućanci ili Palikuće“, priča Slobodan Antić, unuk Jordana Palikuće.

Palikuće Jordan

Jordan

Oni su se i po zanimanju, kao i po ostalome, izdvajali od stanovnika u okolnim selima. Njihovi preci, kad su se doselili, priča se, nisu znali da oru. Bavili su se isključivo kirajdžilukom i trgovinom.

Kiridžijski karavan su formirali najčešće od konja četvorice do petorice kiridžija. Kiridžiluk je bilo staro zanimanje Cincara. Vredni, marljivi, štedljivi, Cincari su preko kiridžiluka postajali odlični trgovci, bogati i viđeni ljudi. Kiridžije su obično putovale noću, osvetljavajući put fenjerom. Put je često vodio do Soluna i nekih delova Grčke, Kosova i Makedonije. Prema predanjima, roba se prevozila konjima, kolima, pa čak i kamilama.

Kirajdžiluk kao zanat zamreće sa izgradnjom železnice, pa će Palikućama glavno zanimanje postati trgovina, izvoz-uvoz.

Hadžiluk

Manasije Hadži-Antić, kiridžija i trgovac mešovitom robom, u drugoj polovini 19. veka zapamćen je u Vranju kao vrlo uspešan u svom poslu. Njegov otac se iz Preobraženja doselio u Vranje početkom 19. veka. Sagradili su nekoliko kuća u današnjem centru grada, iza stare pošte, pa sve do uličice koja je prolazila pored posleratne zgrade komiteta, ili predratne fabrike sapuna, u vlasništvu porodice Čapljini. Izlazili su na tri ulice. Glavna kuća bila je na mestu kasnije izgrađene zgrade Invest banke.

Palikuće Mirko

Mirko

„Manasije je na konjima i magarcima prešao dalek put do Jerusalima na poklonjenje Hristovom grobu. Od tada svi Palikućanci su postali Hadži-Antići. Zna se da je sa suprugom Aleksandrom imao tri sina: Lazu, Tomu i Jordana. Laza je kao mlad otišao u Ameriku, a Toma je završio prava i odselio se u Mladenovac. Jordan je ostao pored svog oca u Vranju i oženio se Zorkom Zafirović, rođenom sestrom Tome Zafirovića, poznatog trgovca i krojača, narodnog poslanika, koga su Bugari ubili na početku Prvog svetskog rata“, kazuje Slobodan.

Manasijev sin Jordan je najzaslužniji za veliki ekonomski uspon Palikućinih.

„Moj deda je 1910. godine, kada je grožđe slabo rodilo, uvezao iz Grčke veliku količinu suvog grožđa i od toga pravio vino za prodaju. Tako je došao do ogromnog kapitala“, navodi Slobodan.

Mirkovo stradanje

Te godine je, takođe, od uvoza suvog grožđa i prodaje vina svoj imetak znatno uvećao i Rista Đorđević Kalašče, poznati trgovac vranjski.

Jordan je sa Zorkom imao tri sina i dve ćerke. Imućan, svojim sinovima je mogao priuštiti školovanje.

Palikuće Zoran i Pavle

Zoran i Pavle

Najstariji sin, Mirko, rođen 1902. godine, školovao se u Zagrebu, gde je završio Farmaceutski fakultet. Nakon završetka studija, 1928. godine, u Vranju otvara drogeriju koja se zvala „Crveni krst“ i nalazila se u prostorijama porodične kuće u centru grada. Kasnije se preselio u Uroševac, i na Kosovu otvorio nekoliko apoteka. Znanjem i upornim radom stekao je zavidan imetak.

„Za vreme Drugog svetskog rata stric je pomagao partizanima u lekovima i sanitetskom materijalu, ali po završetku rata, ti isti kojima je izdašno pomagao, hapse ga i oduzimaju mu svu imovinu. Sudili su mu jer navodno nije hteo da plati neki razrezan porez i osudili ga na pet godina strogog zatvora i prinudnog rada. Bio je slabog zdravlja i ubrzo nakon hapšenja umire u Peći u nekom starom turskom kazamatu“, priča Antić.

Advokat u kancelariji Filote File

Drugi Jordanov sin, Zoran, rođen je 1905. godine. Završio je Pravni fakultet u Beogradu. Službovao je u Subotici, a kasnije je otvorio advokatsku kancelariju u Beogradu. Posle Drugog svetskog rata radio je zajedno sa Filotom Filom, poznatim beogradskim advokatom.

Pavle Hadži-Antić, treći Jordanov sin, koji je rođen 1907. godine, bio je trgovac stokom. Sa suprugom svoje rođene sestre, Gerasimom Geruševićem, i njegovim bratom Sikom, koji je živeo u Vranju, kupovali su najbolju stoku u Poljanici i prodavali je u Grčkoj, uglavnom u Solunu i okolini.

Trgovci od poverenja

Palikuće

Danica i Dafina sa decom 1930.

Sedište otkupa bila je u Devotinu, gde je Sika sa radnicima na vagi merio stoku i upisivao u notes kome i koliko treba isplatiti. Seljaci su stoku doterivali iz raznih parvaca, pa su se Devotinske livade belile od stada. Isplata je bila na licu mesta, što je seljacima ulivalo poverenje i egzistencijalno bilo važno, pošto se do “žive” pare teško dolazilo.

Svi su voleli su rade sa ljudima od poverenja, a Palikuće su bili upravo takvi. Oni su stoku kupovali na veliko, a kupljena stoka se protezala od Drenovca i Devotina u Poljanici pa sve do kafane “Belo jagnje” u Gornjoj čaršiji u Vranju. Odatle gonila se pravo u dolinu Morave, a potom kroz Makedoniju, dolinom Vardara, u severnu Grčku.

Bogate udavače u bogate kuće

„Dedine ćerke, Dafina i Danica, udale su se za bogate i uspešne ljude. Dafinin suprug Gerasim Gerušević, poreklom Cincarin iz Grčke, bio je bogati trgovac stokom, a Daničin suprug Velimir Jovičić iz Niša bio je jedan od najbogatijih ljudi toga vremena. Između ostalog, bio je i vlasnik fabrike crepa i pločica, kasnije nazvane ‘Toza Marković’, u Kikindi“, saopštava Antić.

Familija Palikuće pre rata je posedovala nekoliko kuća u samom centru grada, vinograde u Ćoški, Asanbairu, Raški i Šaprancu. Posedovali su nekretnine u Beogradu. Imovina im je nakon Drugog svetskog rata uglavnom konfiskovana.

Palikuće Kuća Tome Zafirovića desno

Kuća Tome Zafirovića (desno)

KUĆA ZAFIROVIĆA

Kuća Zafirovića, kasnije Slavoljubova, više od jednog veka svedoči o bogatoj društvenoj i kulturnoj istoriji Vranja. Sagradio ju je 1907. godine bogati terzija i narodni poslanik Toma Zafirović. Na ulazu je čipkasta kapija od kovanog gvožđa i livenih metalnih delova, sa reljefnom masivnom bravom i makazama kao simbolom terzijskog esnafa. Kuća je visoko prizemna, ali impozantna, sa brojnim sobama, ukrasnim mansardama i ugaonom terasom na krovu. Iznad glavnog ulaza stoji gipsani amblem sa godinom završetka gradnje i monogramom vlasnika kuće.

Crveni tepih za čiča Peru

U Vranju postoji svedočenje savremenika sa početka 20. veka da je Toma u svojoj kući pružao gostoprimstvo kralju Petru Prvom Karađorđeviću uoči Kumanovske bitke u Prvom balkanskom ratu, 1912. godine. Kralj Petar Prvi Karađorđević (Beograd, 11. jul 1844 — Beograd, 16. avgust 1921) je bio kralj Srbije od 1903. do 1918. i kralj Srba, Hrvata i Slovenaca od 1918. do 1921. godine. Prvi balkanski rat, koji je trajao od 8. oktobra 1912. do 30. maja 1913. godine su vodile balkanske zemlje, Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska, protiv Osmanskog carstva. Do dana današnjeg prepričava se da je „čiča Pera“ išao na liturgiju u obližnjoj Sabornoj crkvi, praćen zvonima za zvonare, gazeći po crvenom tepihu koji su Vranjanci prostrli od Tomine kuće do ulaza u crkvu.

Glumica putujućeg pozorišta

Sa bugarskom okupacijom u kuću se useljuje okupatorski komandant Ilkov. Tomu su uhapsili i poslali na stratiše. Zaklan je od strane Bugara 1915. godine, kao istaknuti vranjski i srpski prvak, borac za nacionalna prava i srpski kulturni identitet. Kako je njegova udovica Draga živela i od čega do prodaje kuće 1933. nije poznato, a nakon prodaje otišla je u Niš kod Jelene. „Lela, lepa Jelena, je kći Riste Zafirovića, Tominog brata, čija je kuća u istom dvorištu. Lelina majka, rođena sestra Tome Stajića, apotekara, rodila je još jednu kćer, hromu Zojče, i mlada umrla. Onda se Rista oženio udovicom Pasom iz Sobine. Komšiluk je bio zaprepašćen jer nije video ni jedan valjani razlog da ona uđe u njihovu kuću. Kada je njegova kći Jelena, zaljubivši se u glumca Žarka Jokovića iz putujućeg pozorišta, pobegla sa njim i sama postala glumica, nije bio zaprepašćen samo komšiluk, već se bila uzbudila cela čaršija. Rista je učinio što je mogao, odrekao se ćerke, samo je njena strina Draga bila na njenoj strani. Time je Draga zaslužila da svoje poslednje godine provede uz Lelu. Mora da je Lela mnogo tugovala za svojim krajem kad je četvrt veka svog glumačkog rada proslavila u vranjskom pozorištu sa ulogom Doke u Zoni Zamfirovoj“ (Žarko i Jelena Joković bili su priznati prvaci drame u Nišu, po njima je dobila naziv jedna od centralnih ulica u Niškoj Banji, prim. a.), piše Gordana Stanimirović Debarka u knjizi „Vranjska Knez Mihailova“ i nastavlja:

Do vlasništva nakon trideset godina

„Novi vlasnik kuće od 1933. godine, Lazar Kostić zvani Laza Vlašče, manufakturist, krajem 19. veka kao desetogodišnjak iz Preobraženja došao je u Vranje. Bio je šegrt kod Toskinih, učio je terzijski zanat, ali mu je trgovina više ležala i postao je trgovac na veliko, grosista. Tako je mogao da kupi Tominu kuću, ali nikad nije živeo u njoj. Ostao je u svojoj kući koju je samo zid delio od Tomine, a u novokupljenu kuću primio za kirajdžiju doktora Aleksandar Popovića, rodom iz Rataja, čija je žena Zorka bila profesor književnosti u gimanziji. Kad se zaratilo, doktor Popović sa porodicom napustio je Vranje, a kuća je postala Bugarska nacionalna banka. Došlo je oslobođenje, ali kuća nije bila slobodna. U njoj je najpre bila vojna komanda, a zatim ambulanta. Laza Vlašče je umro, a njegov sin naslednik doktor Slavoljub Kostić sa svojom porodicom uspeva da se useli u očevu kuću kada je prošlo ravno trideset godina od njene kupovine. Tek sa njim kuća dobija svoje ime i danas je svi znaju kao Slavoljubovu kuću. Zbog svoje lepote i značaja pod zaštitom je države“.

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.