Godine 1934. u Belom Potoku, selu ispod Avale, u maloj seoskoj crkvi, venčali su se Milan Dedinac i Radmila Bunuševac. Kum na venčanju bio je Vladislav Ribnikar, a stari svat Rastko Petrović


Piše: Dušan Đorđević


 

Bogata zanatsko-trgovačaka familija Bunuševci došla je u Vranje iz obližnjeg sela Bunuševca, nakalemljenog na varoš sa jugozapadne strane.

Za njih se pročulo po predanju koje je nastalo u familiji: kada je kralj Milan Obrenović Oslobodilac prvi put posetio Vranje, nakon oslobođenja od turskog ropstva, stara Vranjanka po imenu Tašana je prošla svu stražu, prišla stolu gde je bio kralj i pozdravila ga rečima: “Sveti kralju, pozdravi se na tvoj dom i na kraljicu od Tašanu Đurinicu iz familiju Bunuševci”. Potom se okrenula i vratila u razdraganu masu koja je izašla da pozdravi kralja.

Pripovedalo se da je poslužila kao lik Bori Stankoviću za njegovo delo “Tašana”. Kuća joj se nalazila u Crkvenom sokačetu (današnja Dositejeva ulica), iza Saborne crkve. Imala je trojicu sinova: Tomu, Dimitrija i Vojislava. Oni su se bavili raznim zanatima.

Bunuševci Toma i Vaska

Toma i Vaska Bunuševac sa decom

Libada i tepeluci

Toma, najpoznatiji među njima, počeo je kao galanterist, da bi kasnije postao jedan od najboljih terzija u gradu. Izrađivao je gradsku mušku i žensku nošnju, prekrasne libade i tepeluke. Libada su šivena od crne ili bele svile, atlasa, somota ili kadife. Boje su uglavnom tamne – crna, teget, ljubičasta. Imala su široke rukave, tako da se u njima mogla videti postava crvene ili bordo boje. Ivice libada su bile ukrašene vezom od zlatnih i srebrnih niti u filigranskoj ornamentici. Libade je pokrivalo samo rameni deo, nije se zakopčavalo.

Tepeluk je žensko oglavlje nošeno tokom 19. veka kao deo srpske gradske nošnje. Do sredine 19. veka pod tepelukom se podrazumevala mala okrugla, srebrna, često pozlaćena pločica, filigranske izrade, sa tipičnom orijentalnom dekoracijom. Ovaj tip tepeluka nosio se umesto kićanke na vrhu plitkog crvenog fesa, koji je bio uobičajeno žensko oglavlje u tom periodu. Tepeluk je mogao biti napravljen i od duge niske srebrnih ili zlatnih novčića koja se savijala u vidu spirale, dok je u najjevtinijoj varijanti vrh kape ukrašavan terzijskim vezom.

Tomine ženske kape, izvezene zlatom i srebrom i ukrašene niskama bisera i zlatnim i srebrnim novcem, bile su najlepše u varoši.

Supruga mu se zvala Vaska, a sinovi Stanoje, Đoka, Jordan, Petar, Sava i Rista.

Stanoje je bio poručnik u Prvom svetskom ratu. Poginuo je 1918. godine u borbama za oslobođenje Niša. U užem centru Niša postoji ulica sa njegovim imenom.

Đoka je mlad umro i nije ostavio potomke.

Bunuševci Vaska Bunuševac

Vaska Bunuševac na Uskrs 1926. daruje siromaha

Hazena

Jordan je držao par uglednih krojačkih salona u Beogradu. Uvozio je štofove iz zapadne Evrope i šio odela po poslednjoj modi. Imao je luksuzni krojački salon na Obilićevom vencu. Oženio se Leopoldinom Ras iz Pešte, koja se nakon udaje prekrstila i uzela ime Jelena. Zvali su je Švabica. Sa Jordanom se upoznala u Beogradu, gde je iz Pešte prešla da živi (u Balkanskoj ulici).

Za razliku od mnogih Bunuševaca koji su se ženili miraždžikama, ovo je bio brak iz ljubavi, jer je Leopoldina bila vrlo siromašna.

Imali su četvoro dece: Vasku (udatu Petrović), Olgu (udatu Dožić), Tomu i Čedomira. Vaska i Toma su dobili imena po Jordanovim roditeljima.

Njihove ćerke, Olga i Vaska, su ostale da žive u Beogradu. Olga je igrala hazenu za SK Jugoslavija, zajedno sa sestrom od strica Riste, Radmilom. Hazena se, inače, poredi sa rukometom, ali je znatno složeniji sport od njega.

Jordan se privremeno sa porodicom odselio negde u Nemačku i, kasnije, u Pariz, pa u Beč. Po povratku iz Beča, živeli su u kući iza bioskopa “Zvezda”, gde je bio atelje najpoznatijeg beogradskog fotografa Milana Jovanovića.

Petar je studirao u Francuskoj, gde je završio agronomiju. Bio je direktor Poljoprivredne škole u Beogradu. Oženio se Micom iz Kruševca. Imao je ćerku Veru, udatu Vozarević, i ćerku Danku. Umro je 1954. godine.

Sava je bio špediter i poslovao je sa Bečom. Oženio se Ksenijom Stajić, unukom Hadži-Tome Stajića, ćerkom Mijalka Stajića i Teodore. Sava i Ksenija imali su petoro dece: Branu, Boška, Vuju, Danu i Kosu (zvali su je Koka). Brana je bio magistar farmacije, kao i Vuja, a Boško je bio veterinar. Pamti se da je Boško voleo kafanu, žene i kafansku muziku više nego išta.

Prosidba puškama

Ksenija Stajić Bunuševac, umrla je na petom porođaju, 1908. godine. Savi su savetovali da se odmah ponovo oženi, da bi neko vodio računa o njegovoj deci. Oženio se učiteljicom Živkom iz Vranja, sa kojom je dobio šesto dete, ćerku Miru. Mira je imala svega godinu dana kad joj je otac umro od tifusa, kojim se zarazio u Prvom svetskom ratu.

Živka je bila dobra prema Savinoj deci, ali su deca mnogo patila za majkom i nisu volela maćehu, tako da je, još dok je Sava bio živ, Kosa stalno bežala kod babe (Vaske Bunuševac), pa je najzad kod nje i ostala. Međutim, kod te njene maćehe, učiteljice Živke, dolazio je u posetu često njen sestrić Mile, koji se zaljubio u Kosu i ona u njega.

Bunuševci Živka sa decom

Živka sa decom

Živka nije branila tu vezu, iako je Mile bio dosta siromašan. Ipak, 1926. godine on je dobio ogromno nasleđe (kuću u Subotici), kada su mu jedno za drugim umrli strina i stric, koji je bio direktor zeleznice u Srbiji, a nisu imali dece. Tada je Mile zaprosio Kosu.

Njena baba je, pak, planirala da je uda za nekog oficira. Mile se uortačio sa svojim drugarima i Daninim mužem Cankom Devedžićem, pa su došli pred Vaskinu kuću u Vranju i počeli da pucaju iz pušaka dvocevki, što je u Vranju značilo da je devojka isprošena. U opštoj pometnji, na brzinu su “objasnili” babi Vaski o čemu se radi i, ona, da ne bi pukla bruka, dozvolila je Kosi da se uda. Tako je Mile isprosio Kosu. Lepo su živeli u Subotici i na Paliću, gde su kupili kuću, sve do početka Drugog svetskog rata. Tad su pobegli od mađarskih fašista u Beograd.

Savina ćerka Danica udala se za Predraga Devedžića Canka, poznatog apotekara iz Vranjske Banje.

Bunuševci Kosa i Mile

Kosa i Mile

Anđa, vatra od žene

Rista se bavio špediterskim poslom. Imao je i rudnike u Makedoniji. Silno se obogatio. Živeo je u blizini Slavije i ceo stan mu je bio u turskom stilu. Iz Vranja se preselio u Beograd i sa suprugom Tinom, 1911. godine u Beogradu, dobio ćerku Radmilu Bunuševac, poznatu beogradsku i srpsku novinarku. Osim Rade, imao je i ćerke Anđu i Cuku, apotekarku. Anđa je, takođe, bila novinarka “Politike”. O Anđi piše i Stanislav Vinaver u svom eseju o beogradskim kafanama. Kaže da je bila stalni gost Skadarlije, gde se družila i sa starijom i sa mlađom generacijom pisaca. Bila je simbol moderne žene u tadašnjem Beogradu. Imeđu ostalog, bila je druga žena u Srbiji sa vozačkom dozvolom (prva je bila kraljica Marija).

Anđu je snimio prvi srpski fotoreporter Aca Simić u prikolici svog motocikla, kojim ju je često vozio na zadatke. Bila je vatra od žene. Udala se za beogradskog arhitektu Nikolu Kotura, koji je bio sekretar SKOJ-a. Stradao je u Moskvi tokom Staljinovih čistki 1937. godine, što je Anđu jako pogodilo, iako su tad već par godina bili rastavljeni. Posle Drugog svetskog rata udala se za kompozitora Petra Bingulca. Imali su dvoje dece.

Pored Radmile i Anđe, imali su i sina Duška. Duško je, prema kazivanju potomka, bio veoma zgodan mladić, ali uobražen. Umro je mlad. Iza sebe ostavio je sina Ristu, koji se profesinalno bavio fotografijom.

Mnogobrojni potomci čuvene vranjske familije Bunuševac danas žive u Beogradu.

Najvažniji srpski fotograf svoga vremena

Po umeću izrade umetničkih fotografija, upamćen je Milan Bunuševac, sin Vojislava Bunuševca, jedan od najvažnijih i najpriznatijih srpskih fotografa svoga vremena.

Njegov otac Voja Bunuševac, poznati vranjski trgovac i nacionalni radnik, stradao je od bugarskog okupatora 1915. godine, kada je sa grupom viđenijih Vranjanaca uhapšen i zverski likvidiran. Uhapšen je, prema kazivanju potomaka, pošto je u kući pronađena stara trofejna puška. To je samo bio izgovor da se eliminiše neko ko je imao značajan uticaj na ljude u varoši i koji je za “srpsku” stvar bio spreman da žrtvuje i život.

Milan je, nakon odlaska fotografa i zografa Aleksandra Đinovskog iz Vranja, postao prvi vranjski fotograf. Fotografskim poslovima aktivno se bavio u periodu od 1891. do 1920. godine.

Učio je fotografski zanat kod najboljeg beogradskog fotografa Milana Jovanovića, između 1890. i 1893. godine, a onda se vraća u Vranje i otvara atelje.

Otac je Milanu predlagao bude krojač. „Eto“, govorio mu je, „što fali na Trifuna Bojkovče, na Vasu Čavče, na Jurde Bunuševče, na Koču Glifura i na drugi što su krojači? Sila ljudi iskočiše! Pa ako nećeš da budeš krojač, a ti budi obućar. Pogledaj samo na Terazijama braću Mašutkovce, Petroviće, Mitu Merdžana i druge naše Vranjance, sve najbolji majstori u Beogradu, kao i mnogi drugi i po unutrašnjosti. Ima li pak boljeg majstora u Kragujevcu od našeg Riste Vrtoguza i u Skoplju od Mila Mandžinog i dr. A naš pak Vaka Lukarče, eto ga u samom Parizu kao diplomirani krojač – specijalista za ženske kostime“.

Kako je Milan Bunuševac postao foto-pesnik

Nije mogao nikako da pristane na ovaj predlog, već je zamolio da mu ostave neki dan na razmišljanje, a i želeo je da se o ovom dogovori sa svojom Marom, od čijeg mišljenja, veli, mnogo zavisi i njegova odluka.

Bunuševci Radmila Bunuševac

Radmila Bunuševac igra hazenu

„Ako hoćeš mene da poslušaš“, posle nekoliko dana, po svedočenju potomaka, otac mu je rekao, „ja bih ti predložio, kad već vidim, nećeš da se okaneš ženidbe i da učiš trgovačku školu, da se bar uortačiš sa mojim prijateljem Antom Zelengorcom, koji je na beogradski Veliki pijac došao sa jednom korpom sas kruške maslarke, sas 100 groša pare i sas jedno magare, a evo ga sada čovek truli gazda, a ima si i svoju kuću u Novom Selištu. Ako ti je baš toliko nezgodno da se zoveš piljar, a ti se zovi ‘trgovac životnih namirnica’.

Šta fali na našeg Vaska Karabogdanče što na Cvetnom trgu prodava kokoške? Eto, i on si ima kuću na Englezovcu, a stigao je da svoju ćerku školuje i na Univerzitet. Njegov bratanac Mile, koji kod nas beše ‘dve pare čovek’, sad je, čujem, neki spahija u Bečkerek, jer se na Veliku pijacu, od piljarenja, veoma obogatio i oženio se nekom vrlo imućnom devojkom iz preka. Pa pogledaj naše Dimče Kaleniče, što ti nekad kod naše crkve u Vranju prodavaše vruću alvu na lepinju, i to samo za petoparčei jedno i drugo, i sada na Veliku pijacu važi kao najjači s kapitalom i veliki je akcionar Piljarske zadruge, čiji je, pak, predsednik naš Sava iz Panađuriše.

Isto tako i Neca Otuljče, što beše služio kod Džikini, sada, na pijaci, kako čujem, obrće neke silne hiljade. Pa pogledaj Miku Zlatokopče, koji u Vranjskoj Banji služaše za 40 dinara mesečno kao banjadžija, a sada je, piljarenjem, stekao čak dvospratnu kuću na Vračar! Zatim, imamo ovde i jednu našu Vranjanku, koja s mužem drži blizu Cvetnog trga ‘Evropski voćarsko-kolonijalni delikates’, a koja u Vranju beše služavka kod Riste Cimente. Alal joj vera, kad je vredna žena! Isto tako i naša Jevrosima Dudinska, ostavši, posle smrti svoga muža, sa vrlo malom udovičkom penzijom, i sa punom kućom nejake dece, eto, drži piljarnicu na Vračaru i hrani i školuje svoju decu, blagodareći jedino njenoj vrednoći i energiji. Pa kad svi oni neškolovani naši ljudi, pa čak i žene, pokazaše toliki uspeh u ovom poslu, zar ti, sa tolikom školom, nećeš moći osigurati svoju budućnost?”

Najzad, posle dugog razmišljanja, Milan odluči da bude fotograf, jer je, veli, taj posao najpribližniji njegovom mentalitetu, a i njegova Mara na to je pristala, obećavajući da će mu i ona pomagati u radu. I otac njegov, posle dugog odupiranja, pristade na ovo, i odmah ga odvede tadašnjim najboljem beogradskom fotografu Jovanoviću.

Ovde je on sa tolikom voljom i predanošću radio, da je brzo naučio ovaj zanat i već samostalno mogao da vodi atelje. Sa velikim zadovoljstvom, fotograf Jovanović prodao mu je jedan od svojih najboljih fotografskih aparata sa ostalim najpotrebnijim priborom. I tako je Mile, foto-pesnik, pun radosti, bio spreman da se oženi i odmah otpočne svoj rad u Vranju, gde tada i nije bilo pravog, diplomiranog fotografa, već je samo jedan Debranac slikao u dvorištu onako „uz duvar“ – i to, razume se, samo kad je lepo vreme“.

Ferlauf tehnika i braon toner

Milan Bunuševac po povratku u Vranje se oženio i dobio sina Vojislava, koji je u balkanskim ratovima poginuo. Nije mogao da ga prežali, sinovljevu pušku držao je u ateljeu i fotografisao mnoge vojnike sa njom. Više nije imao dece.

Trgovinsko – zanatlijski šematizmi Kraljevine Srbije za 1900-1901. i 1905. beleže Bunuševca kao jedinog prijavljenog fotografa u Vranju. Firma 1910. godine potrebuje fotografskog pomoćnika.

Prostor ateljea u Vranju bio je zavidne veličine, u kadru pojedinih fotografija bile su čak 32 osobe.

Bunuševac je fotograf glumišta (fotografija Radomira M. Petrovića), srpske vojske (za potrebe fotografisanja Prvog pešadijskog puka štampao je poseban karton – podlogu), sudija…

Nije se libio da snima portrete iz profila, što je kod srpskih fotografa starije generacije retkost, ili da fotografiše mušterije obučene u neobične kostime (na primer, u japanski kimono, sa odgovarajućim papirnim suncobranom).

Grupne fotografije Bunuševca odlikuju se pažljivom postavkom scene.

Bunuševci veridba - Pera Bunuševac

Veridba Pere Bunuševca

Izdavao je razglednice sa motivima iz Vranja. Takođe, njegove fotografije koristili su drugi izdavači kao predložak za štampu razglednice Vranja i okoline, kao i Vranjske Banje.

Protokolisano je da je odsedao u Beogradu 1897. godine, a možda i delovao kao putujući fotograf.

Fotografisao je scene iz balkanskih ratova, koje su objavljivane u beogradskom listu „Ilustrovani mali žurnal”.

Učesnik je Prvog svetskog rata kao rezevni narednik 1. pešadijskog puka Moravske divizije. Po odobrenju komande, snimao je događaje iz rata. Radio je u fotografskoj sekciji Vrhovne komande.

Saradnik je međuratnih novina „Ilustrovani list”. Koristio je ferlauf tehniku i braon toner.

Prva žena profesionalni novinar u Srbiji

Radmila Bunuševac je proživela jedan dug i vrlo interesantan život. Bila je ćerka Riste Bunuševca, koji se veoma obogatio zahvaljujući svojoj velikoj špediterskoj firmi, kao i zahvaljujući rudnicima u Makedoniji.

U mladosti se aktivno bavila sportom. U periodu od 1927. do 1935. godine igrala je hazenu, vrlo popularnu žensku igru između dva svetska rata.

Radmila Bunuševac bila je prva žena profesionalni novinar u Srbiji. Počela je da radi u listu “Politika” 1925. godine. Nakon oslobođenja zemlje bila je osnivač i urednik “Ženske strane” i, potom, kulturne rubrike lista “Politika”.

Godine 1934. u Belom Potoku, selu ispod Avale, u maloj seoskoj crkvi, venčali su se Milan Dedinac i Radmila Bunuševac. Kum na venčanju bio je Vladislav Ribnikar, a stari svat Rastko Petrović.

Bunuševci Radmila kao novinar

Radmila u redakciji

Milan Dedinac, sa kojim je živela do njegove smrti, 1965. godine, bio je upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, glavni urednik “Politike”, ambasador u Parizu i veliki srpski pesnik nadrealista, novinar, pozorišni kritičar…

Druženja sa piscima i pesnicima Markom Ristićem, Rastkom Petrovićem, Tinom Ujevićem, Miroslavom Krležom, Dušanom Matićem i drugim obeležili su životni i stvaralacki put para Bunuševac-Dedinac.

U starosti, Radmili život nije bio naklonjen, jer je bila “odbačena” od svoje “Politike”.

Godine 2003. Radmila Bunuševac je Muzeju savremene umetnosti u Beogradu poklonila zbirku od 40 izuzetno vrednih umetničkih dela, među kojima su dela Pabla Pikasa, Alberta Đakometija, Save Šumanovića, Nadežde Petrović, Jovana Bijelića, Petra Dobrovića i Mila Milunovića.

Umrla je u Beogradu 2005. godine, u devedesetčetvrtoj godini života.

Potomci

Brojna familija izrodila je mnogo značajnih ljudi, među kojima su i bivši dekan Šumarskog fakulteta Toma Bunuševac i multimedijalni umetnik Kosta Bunuševac.

Kosta potiče od Dimitrija Bunuševca, trgovca vranjskog. Deda mu je bio Koča, koji se, takođe, bavio trgovinom. Sagradio je kuću u Beogradu, u Rankeovoj ulici, 1925. godine. Zvali su ga Koča Higijena, jer je svaki dan, po više puta prao ruke.

Kosta je rođen u Splitu 1948. godine, a odrastao je kući svoga dede Koste u Rankeovoj ulici. Sin je Miodraga Bunuševca i Jelene. Miodrag je bio prilično stariji od Jelene. Imao je gospodske manire, koji su joj imponovali. Kao građevinski inženjer bio je uključen u izgradnju važnih puteva, pa i Jadranske magistrale. Miodrag nije želeo u partiju, ali je bio vrhunski stručnjak i za njega je uvek bilo posla.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.