Boža Nankus radio je u poreskoj upravi. Bio je prvi sekretar u FK Dinamo. Osnovao je fudbalsku sudijsku organizaciju. Bio je prvi republički sudija u okrugu. Prvi je odveo Bakiju i njegov orkestar u Guču. Naravno, osvojena je zlatna truba i to se danima slavilo.


Piše: Dušan Đorđević


 

Rodonačelnik familije Nankusi, ranije Kalčini, je Uroš Stamenković Kalča, koji je u 19. veku živeo u Gornjoj čaršiji. Bavio se trgovinom i držao je radnju. Za njega je važilo pravilo da je prošao “sito i rešeto”, te da se nije mnogo ofajdio od espapa.

Boravio je u Beču i time se hvalio po ondašnjem Vranju. „Ko ne prođe ovaj svet, on misli da je ubavo samo na onaj svet“, govorio je, ali nije nailazio u patrijarhalnoj sredini na odobravanje.

Vranjski Bečlija

Uroš Kalča Nankus

Uroš Kalča

Kafana mu je bila drugi dom. Kad bi se vratio kući, govorio je: „Neka crknu dušmani! Pođem kući, a oni: Ode, Bečlija!

Uroš je voleo kafanu i puno čokanjče. Ženi Stani, kada bi ga prekorevala što je popio više nego što treba, odgovarao je: “Popi dve-tri, a ti dizaš galamu!” “Samo si zaboravio da staviš crtku ispred dve-tri!” – ljutila se Stana.

Uroša je piće skupo koštalo. Nakom jedne pijanke stavio je u zalog svu svoju imovinu, kuću i radnju, i uložio u akcije. Nadao se velikoj zaradi, ali akcije su propale. Kuća i radnja otišle su na doboš.

Preselio se kod tasta, koji je živeo u današnjoj Ulici Jovana Hadživasiljevića, prozborivši: “Doživeo sam da budem prizetko. Ama, i to je za ljude!

Sa Stanom imao je sina Božidara, koji se rodio 1909. godine. Uroš je ratove je proveo kao liferant. Trgovao je mesom. Imao je čeze i konja.

Bio je naočit, dugačkih brkova, rečit i umešan. Za njega se govorilo da ume da se “provuče kroz svaku rupu”. Kraj rata dočekao je ni bogat ni siromašan. “Imam onoliko koliko mi treba: sina Božu, Stanu da omesi banicu, oštru rakijicu da se rasanim i meku da firajem preko dan. Nikog ne diram, niko me ne dira” – govorio je. Njegova Stana znala je da mu odbrusi: “Kapu u šake i pred kapiju, da drem na kamenu! Uroš je mnogo vremena provodio na sokaku, sedeći na ovećem klesanom, pločastom kamenu. Zahvaljujući tome, kasnije su svi iz komšikuka kamen, koji je još dugo odolevao vremenu, zvali Urošev kamen.

Grojziber

Nankus Stana Kalčina

Stana Kalčina

Uroš se družio sa starim Vranjancima boemima, naviše sa Tozom Pavlovićem Tafom i Džingurcima. U tazbini se brzo snašao. Imao je šest-sedam vinograda, sa sobom je doveo bolesnog brata Gavrila, čuvao ga i koristio njegovo imanje. Imao je pune bačve od 50 do 1.400 litara. Rakiju i vino prodavao je i školovao sina Božu.

Njegov potomak, unuk Ljubinko, posebno ističe berbe grožđa. To je nekada u starom Vranju bio ritual, kada je varoš mirisala na širu koja se cedila iz volovskih kola i krbli sa konja kaldarmisanim sokacima.

Od toga se živelo i zato je dedi toliko bio važan grojziber. Vinogradi su se brali po nekoliko dana. Sredinom oktobra, kada bi se razdanilo, ljudi su se sakupljali u dvorištu, ispod velike kruške, blaguna, koja je stara više od 150 godina. Dolazili su rođaci, prijatelji, komšije. Baba bi iznela slatko od lubenice, hladnu vodu sa ulične česme i rakiju. Prvo bi deda stao ispred velike zidane kazanice u kojoj se pekla rakija, prekrstio se i blagosiljao: Ove godine kao prošle, a sledeće što dade bog! Uz daće bog‘, krenuli bi zatim prema vinogradima. Bilo bi desetak ljudi. Deda bi svima podelio novo kosirče. Volovska kola i konji sa krblama krenuli bi za njima. Kod kuće su ostajali oni koji će da muljaju vino. Snažniji i mlađi. Nas decu ne bi poveli da nije bilo dede. Deca prva, napred! Neka prave gužvu, samo da je veselo i da ide na radost‘, govorio je.

Nankus pred grojziber - Boža i Ljubinko

Pred grojziber – Boža i Ljubinko

U vinograde su prvo ulazili lovci. S jeseni, ispod gidža bilo je zečeva. Retko kada se dešavalo da ne padne ušlja za večeru. Ručak se znao, ljute pržene paprike sa jajima. Zašto, i dandanas nisam svestan, ali najslađe pržene parike pojedu se pri branju vinograda. Tada dođu na red, iz naše bašte, one poslednje, vrščiki, a to su najslađe.

Bralo se po ustaljenom redu. U dva vinograda, gde sam ja odlazio, dužine 2.000 metara, oberu se dva-tri reda, pa odmor. Smeh, šala, zadirkivanje. Muškarci su najviše pravili šale na svoj račun. Kao veliki su švaleri, te ovo, te ono… A žene tobož se ljute. A milo im. Kola i krble se pune, odjekuje pesma Oj devojko gizdavušo‘. Tu je deda voleo. A on suče brkove i, iako već pripit, ne zaostaje za mlađima. Ne stavljajte ruku u pepel, može da se nađe neko žarče! Pred sumrak, kada počinje da se spušta noć sa obližnje Krstilovice, krenuli bismo kući. Pevalo se celim putem. Mi, deca, igrali smo napred. Oponašali starije. Smeh do suza, kikot, povici – nikad to neću zaboraviti.

Kod kuće se onda grožđe muljalo. Svi su žurili. ‘Ima li piće? Aman, mori, Stano! – počeo bi da viče deda i šeta po avliji, praveći se da je ljut. A već su ga izdavale noge. Od umora i pića. Razmešteno ti je, Uroše! – kazala bi nana i nastavila da trči, opslužuje. Punile su se bačve. Spremala se večera. Jelo se tek kad se sve završi. Veliki drveni sto, pod blagunom, petrolejska lampa, zec prelivem svim i svačim, sir, paprike, rakija, vino – sve! Duboko u noć, poslednji bi odlazili muljači. Sutradan isto” – priča Ljubinko.

Najbolja voda za pasulj

Boža Nankus u sredini sa društvom na Vaskrs 1929.

On pamti i česmu na sokaku, ispred kapije, koja se po njima zvala Nankusova česma.

Tada je skoro u svakom sokaku bila česma. Naročito na potezu mahale i dela varoši zvanog Odžinka (Odžina dolina). Ali, jedna je bila Nankusova. Dolazile su žene iz celog kraja. Kad dođe petak, dan za pasulj, ujutru red se čekao. Govorile su žene među sobom da je to najbolja voda za pasulj.

Nankus – najbolji grčki igrač

Božidar Stamenković, zahvaljujući rodnim vinogradima, završio je Gimnaziju i dve godine prava, koje se tada stepenovalo. Igrao je fudbal pre rata za FK Hajduk. Izraziti levak, na mestu polutke, ostavio je veliki trag u predratnom periodu i par sezona u posleratnom fudbalu u Vranju. Gledajući ga na jednoj utakmici, njegov drug Grade, popa Trajka sin, uzviknuo je: “Ljudi, ovo je isti Nankus!” “Koji, bre, Nankus?“ – čudili su se prisutni. “To je najbolji grčki igrač! – objasnio je Grade. Od tada Boža i njegovi potomci nose nadimak Nankus. Boža Nankus je igrao u generaciji sa: Nikolom Hadžinikolićem, Draganom Kostićem Cvrckom, Negrojevićem, Ratkom Škekom, Božom Nackovićem, Mladenom Trajkovićem, Borom Miškovićem, Kičićem, braćom Brkić... “Bio je to strašan tim”, govorio je kasnije.

Boža Nankus radio je u poreskoj upravi. Bio je prvi sekretar u FK Dinamo. Osnovao je fudbalsku sudijsku organizaciju. Bio je prvi republički sudija u okrugu. Organizovao je seminare, dovodio Ratka Čolića, saveznog instruktora i edukovao buduće sudije. Od njega su učili: Duško Niški, Stole Stošić Bagaljivac, Toma Dimitrijević Cevka, Staniša Nakić, Kosta Džonka, Staniša Stošić, Bojan, Šimi i drugi.

FK Hajduk - Boža Nankus, trećci s desna stoji

FK Hajduk – Boža Nankus stoji treći s desna

Doprinos folkloru

Boža Nankus bio je i aktivan član Kulturno-umetničkog društva “Sevdah”. Veliki “igraorac”, organizator, čovek neiscprne energije. Sa njim su dertovali: Lece Karapera, Žika Burča, Dragiša Sose, Tika Stošić Bokčan, Bage Zdravković Komenjak, Blagoje Kelča, Bucko Gušlja, Cete Šuster, Jovanka, Stana Avramović Karaminga, Dacko Tafra, Boško Ušanče, Moma Antić Klinčar i drugi.

Boža Nankus

Boža Nankus glumi starejka

Na televizijskom snimanju vranjske svadbe u Beogradu, “glumio” je “starejka”, njegov sin Ljubinko mladoženju, a Biljana, Dineta Češmedžije supruga, “snašku”. Boža je vodio “snašku” na magaracu ulicama Beograda, od Slavije do Nebojšine kule. Tu se peo na improvizovanu kuću i veselio se. Na krovu je, uz muziku poznatog trubača Bakije Bakića, skidao simbolično ćeramide i čekao da “snaška” spremi kačamak.

Boža je, svedoči Ljubinko, prvi odveo Bakiju i njegov orkestar u Guču. Naravno, osvojena je zlatna truba i to se danima slavilo.

Zla ruka na kartama

Boža Nankus voleo je i karte, kad “nađe ovce da ošiša”, kako je govorio. Jedna kartaška igra mogla je skupo da ga košta. Sa „drugovima“ odigrao je “uspešnu” partiju. Nije ga bilo cele noći. Došao je ujutru. Žena Todorka, budna, čekala je. “A, bre, kurvarino, gde si?” – prozborila je. Izvadio je “snop” para i rekao: “Drži i rasporedi da ima za sve. Ja će prilegnem” – bio je umoran. Ubrzo stigla je policija. Jedan od njih, njihov rođak, revnosno je pretražio kuću. Ispremetao sve, drao se, pretio.

Otac je dobio na kartama novac koji su dvojica igrača uzeli iz državne kase. Privođen je, maltretiran, ispitivan danima. Nije bilo krivice i oslobođen je. Ona dvojica završili su u zatvoru. To su bili mučni dani za sve nas. Oca je bolelo što su ga maltretirali oni sa kojima je bio svakodnevno. Pamtim te dane, naročito kada bi pala noć. Majka bi govorila da se plaši, on bi je tiho tešio“, priča Ljubinko.

Ljubinko Nankus, lafčina, boem, fudbalski golman, govorio je da je povukao više na dedu, da su žene u njihovoj familiji kućni direk, da su uvek bili dobri za druge, nikad za sebe, ali da se ne žale.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.