Milorad Antić ostavio je malu, ali vrednu kolekciju slika i skluptura. Mnogi njegovi đaci, kojima je pokazivao «kako se drži četkica u ruci» i kojima je pomogao da se upišu na školovanje kod najpoznatijih profesora u Beogradu retko su ga spominjali. «Sve počinje od nas» – opšte je pravilo kod Srba. Ipak, istina je samo jedna: on je prvi školovani slikar i vajar u Vranju.


Piše: Dušan Đorđević


 

Jovan Dodić, trgovac mešovitom robom, krajem 19. i početkom 20. veka, zajedno sa ocem, držao je radnju “Anta Dodić i sin”, preko puta današnje glavne pošte. Oženio se Julkom, iz porodice Pogačarević, sestrom od strica narodnog heroja Sime Pogačarevića. U srećnom braku izrodili su četvoro dece: Antonija, Vukašina, Milorada i Radmilu.

Internacija i tuberkuloza

Jovan Dodić bugarsku okupaciju u Prvom svetskom ratu, provešće u internaciji, gde će oboleti od tuberkuloze. Podmukla bolest potpuno ga je iscrpla. Kada je umro, 1924. godine, iako je imao tek nešto više od četrdeset godina, izgledao je kao onemoćali starac.

Porodica Antić Dodić, Vranje 1918, pozadi stoje sluškinje

Porodica Antić Dodić u Vranju 1918. (pozadi stoje sluškinje)

Trgovinu je preuzeo njegov najstariji sin Antonije, sa 18 godina. U znak poštovanja prema deda Anti, preuzeli su prezime Antić. U dvorištu kuće, u tadašnjoj Knez-Mihailovoj ulici, Antonije je razvio opančarstvo i trgovao kožom. Zaposleni su radnici, posao je krenuo, a u radnji, u centru varoši, bilo je svakojake robe.

O kući i vaspitanju dece brinula je Julka. Antonije, kao najstariji u porodici, preuzeo je na sebe brigu da školuje Vukašina, koji je bio tri godine mlađi. Po završetku Gimnazije, poslao ga je u Skoplje, na Državnu trgovačku akademiju. Odatle u Beograd, gde je Vukašin sa uspehom dovršio trgovačke studije.

Porodično u KPJ

Antić Vule

Vukašin

Među prvima levičarske ideje o preuređenju države i društva doneli su i propagirali u Vranju Radmilo Milovanović Čaplja i Dragitin Anastasijević Kajme. Čitale su se razne knjige, izdanja “Nolita”, ilegalni«Proleter» i drugi časopisi. Čaplja, Kajme, Mile i drugi zadojili su «novim idejama» Simu Pogačarevića, stolarskog radnika, bliskog rođaka Antića.

Vukašin Antić je po završetku trgovačkih studija na kratko živeo i radio u Vranju. Na Vodice, 19. januara 1936. prilikom prolaska crkvene litije nije skinuo šešir i to je bilo dovoljno tadašnjim žandarima da ga uhapse kao simpatizera «crvenih». U lisicama je sa dvojicom svojih drugova, Slavkom Pešićem i Vasilijem Cvetkovićem Suljom, sproveden u Beograd na Državni sud za zaštitu države. Bili su šest meseci u zatvoru na Adi Ciganliji. Tamo su mučeni. Vukašin i dva njegova druga zbog nedostatka dokaza bili su oslobođeni. Nakon toga Vukašin se zaposlio kao činovnik Narodne banke u Beogradu.

U nedostatku arhivskih podataka i nesumnjivo, zbog delanja u dubokoj ilegali, nema dokaza o tačnoj godini pristupanja, Vukašina, Miorada, Antonija i Radmile komunističkoj partiji. U uslovima najstrože ilegalnosti, teško da je ko nešto pitao ili pokušavao da sazna više nego što je to bilo potrebno.

Radmila, kao najmlađa u porodici, počela je rano da poboljeva. I nju je mučila sušica. Imućna braća omogućila su joj najbolje moguće lečenje i odlazak u sanatorijum «Topolšica» u Sloveniji. Tamo će upoznati Makedonca Bojana Zafirovskog, za koga će biti vezan njen budući život.

Roksandićev đak na Kraljevskoj umetničkoj školi

Antonije i Vukašin preuzeli su brigu o školovanju brata Milorada. Imao je izuzetan dar za slikanje i vajarstvo i po nagovoru brata Vukašina pokušaće da se upiše u privatnu vajarsku školu koju je držao Ivan Meštrović. Trebalo je da pošalje radove, a nakon ocene Meštrovića da se javi na polaganje prijemnog ispita. Kada je Meštrović video Miletove radove, oduševljen, oslobodio ga je prijemnog ispita.

Ipak, sudbina je htela da Milorad ne upiše vajarsku školu u Zagrebu. Vukašin je prešao na službu u Beograd, a sa njim i Mile. Položio je izuzetno težak prijemni ispit na Kraljevskoj umetničkoj školi, koju je s uspehom završio. Slikarstvo i akvarel učio je kod Bete Vukanović, crtež kod Ljube Ivanovića, a vajarstvo kod Simeona Roksandića (autora vranjskog čika Mitketa). Svoje dalje akademsko usavršavanje završio je kod profesora Ivana Radovića 1937. godine.

Majka na strani dece

Antić Antonije

Antonije

Mile se vratio u Vranje, gde je radio kao slobodan umetnik i ujedno pomagao bratu Antoniju u trgovini. On u Vranju, a Vukašin u Beogradu – bili su izuzetno aktivni u ilegalnom radu komunističke partije. Vukašin je u Beogradu postavljen za sekretara «Crvene pomoći», pokrajinskog odbora KP za Srbiju. To je značilo da je sav novac koji je dolazio za razvoj i delovanje KP u Srbiji prolazio kroz njegove ruke.

Izuzetno aktivan u Vranju, Mile je pre rata izabran je za člana Mesnog komiteta KP za Vranje, na čijem čelu je bio Sima Pogačarević. Zahvaljujući Vukašinu, njegovom visokom položaju u Beogradu, u Vranju, u kući Antića, od 1936. do oslobođenja 1944. godine, boravili su i krili se od policije brojni ilegalci i partijski funkcioneri. Nikada nisu bili otkriveni.

Njihova majka Julka bila je svesna u šta su se upleli njeni sinovi i zdušno ih je podržavala u svemu. Brat Antonije, i sam levičar, vešto je krio svoje opredeljenje interesovanjem «samo za trgovinu».

Radmila, iako bolešljiva, oduševljena idejama komunizma, održavala je i dalje svoje konspirativne veze sa PK KP za Srbiju, i ilegalni materijal dostavljala Simi Pogačareviću. Ali održavale je veze, ne samo ilegalne nego i druge prirode, sa Zafirovskim, istaknutim komunističkim aktivistom iz Kumanova. On je u Kumanovu, za vreme okupacije, uređivao ilegalni list «Deda Marko», i na početku rata biće jedan od glavnih organizatora ustanka u kumanovskom kraju.

Vukašin streljan među prvima

Po izbijanju rata, nakon napada Nemačke na Sovjetski Savez, svim komunistima partija je naredila da se povuku u duboku ilegalu. Zašto to nije učinio Vukašin – nije poznato. Nastavio je da radi u Narodnoj banci, bio prokazan od kolege i završio u zloglasnoj Glavnjači. Kolega potkazivač nije mogao da izdrži nalete griže savesti i kasnije se ubio.

U Glavnjači Vukašin Antić je bio do ćelije u kojoj je tamnovala poznata komunistkinja Mitra Mitrović. Hapšenje Vukašina i njegovih istomišljenika bilo je prvo takve vrste u Beogradu. U svom «Dnevniku» Vladimir Dedijer opisuje na jednom mestu razgovor Mitre i Vukašina, na osnovu njenih sećanja: «Vukašin se je brijao, polako, kao da se spremao za izlazak. Bilo mi je čudno. Pitala sam: ‘Zašto se briješ?’ Odgovorio je smireno: ‘Odavde idemo s nogama napred. Zato’»!

Vukašin je streljan 17. jula 1941. godine u Marinkovoj Bari. Pre toga bio je prebačen u Jajince. Sledećeg dana vest o streljanju objavio je tadašnji list «Novo vreme». Sa Vukašinom je, između ostalih, streljan i urednik «Nolita» Pavle Bihalji.

Mile u zatvoru u Skoplju

Mile je na početku rata bio zadužen za partizansku obuku u selu Balinovcu. Neko ga je potkazao i Bugari su ga uhapsili u jednom od balinovačkih vinograda. Iako je tvrdio da je seljak i da je pošao da okopava vinovu lozu, izdale su ga ruke. Nigde žuljeva, već umetničke, očuvane. Mučen je u zatvoru, u zgradi Gimnazije. Odatle je prebačen u zatvor u Skoplju. Dokaza o krivici Bugari nisu imali, jer je Mile pre hapšenja u vinogradu zakopao pištolj i ilegalni štampani materijal, ali iz kazamata je izašao zahvaljujući zlatnicima kojim je majka Julka podmitila sudije u Skoplju.

Antić Mile i Rada

Milorad i Radmila

Radmila – partijski kurir

Po izlasku iz zatvora Mile nije prekidao revolucionarnu delatnost.

Julka i Radmila nisu mu dale da ode u «šumu». Vukašin je već stradao i htele su da ga sačuvaju. Radmila, tiha, nenametljiva, bolešljiva, nije izazivala pažnju u varoši. Iza mirne, povučene devojke krila se velika zanesenost revolucionarnim idejama i još veća ljubav prema Bojanu Zafirovskom. Radmila je bila glavna veza u Vranju za odlazak u partizane, bilo u Vranjski, bilo u Kumanovski odred. Zahvaljujući njoj i Hristijan Todorovski Karpoš otišao je u Kumanovski odred.

Mile će otići u bugarsku internaciju 1943. godine. Vratiće se sledeće godine. Od 1946. do 1948. godine bio je profesor likovne umetnosti u vranjskoj Gimnaziji.

Antonija kamionom zgazio pijani Rus

Antonije je po oslobođenju izabran za prvog vranjskog narodnog poslanika u ASNOS (srpske skupštine). Prilikom boravka u Beogradu, krajem 1944. godine, kod «Londona» na njega je kamionom naletao pijani ruski vojnik i usmrtio ga. Antonije je sahranjen, uz počasti, na Šapranačkom groblju.

Radmila se po završetku rata udala za Bojana Zafirovskog i otišla u Kumanovo. U vreme Informbiroa Bojan je uhapšen i stavljen u skopski zatvor. Radmila mu je poslala vuneni džemper, da mu se nađe. Zvanični izveštaj tadašnje vlasti glasio je «da je Bojan raspleo džemper i obesio se u ćeliji“. Nezvanično – bio je mučki ubijen.

Otrežnjenje

Radmila se vratila u Vranje. Nikad se više nije udavala. Sa partijom je raskrstila, kako je govorila, još 1944. godine, sa pojavom AFŽ u Vranju. «’Napredne’ omladinke nagrnule su u organizaciju. Od raznih Rosa, Persa i Stana da ti se smuči» – govorila je. «Od politike bi trebalo bežati kao đavo od tamjana» – savetovala je potomke sve do smrti, 1993. godine.

Antić Mile sa modelom Dobrivoje Stevanovic Hajle

Milorad Antić i model Dobrivoje Stevanovic Hajle

Mile je 1948. godine postavljen za direktora Gimnazije. Sledeće godine je smenjen. Šuškalo se da je simpatizer informbirovaca. Izvesni Vojislav Đorđević pokušao je da ga vrbuje za «proruske» ideje. Odbio ga je. Kad je Vojislav provaljen, u Udbi je priznao da je razgovarao sa Miletom. Mile je odmah priveden, smenjen sa funkcije direktora Gimnazije, proskribovan, prokažen, izopšten. Jedino što mu se zameralo bilo je to što odmah nije prijavio Vojislava Đorđevića.

Na meti prijatelja, narodnog heroja

Antić pozorišna maska

Pozorišna maska, rad Milorada Antića

Mile je bio jedno vreme bez posla. Shvatiće u punom značenju poznatu maksimu: «Revolucija jede svoju decu»! Dobiće posao kasnije u profesionalnom pozorištu «Bora Stanković», kao scenograf. Bio je pod stalnom prismotrom. Naređenje je dolazilo od Dušana Devedžića Žike, koji svojevremeno nije izbijao iz njihove kuće. Julka ga je smatrala za sina. Trebila mu više puta i vaške. Jednom prilikom, posle otopljavanja, kada je Pozorište trebalo da ide na gostovanje u Bugarsku, Devedžić je naredio da Mile ne sme da otputuje i da siđe odmah iz autobusa.

O njegovim slikama i vajarskim sklupturama niko nije znao.

Na izložbi fotografija «Žene iz vranjskog kraja u NOB-u« usledio je krajnji cinizam. Devedžić je naredio da se izbace fotografije na kojima su bile Julka, Radmila, Slavka Pogačarević. Slavku je tukao u milisavskom podrumu knjigom. Udarajući je po glavi govorio je: «Evo ti tvoga Lenjina»! Udarao je i mučio rođenu sestru Sime Pogačarevića, čoveka koji ga je prvi upoznao sa komunističkim i levičarskim idejama i učio ilegalnom partijskom radu.

Mile Antić ostavio je malu, ali vrednu kolekciju slika i skluptura. Mnogi njegovi đaci, kojima je pokazivao «kako se drži četkica u ruci» i kojima je pomogao da se upišu na školovanje kod najpoznatijih profesora u Beogradu retko su ga spominjali. «Sve počinje od nas» – opšte je pravilo kod Srba. Ipak, istina je samo jedna: Mile Antić prvi je školovani slikar i vajar u Vranju.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.