Ujutru bi rano ustao, uzeo kaiš suvog mesa ili dimljene kobasice iz svoje pušnice. Na posao je dolazio peške – prošao bi čitavom dužinom glavne ulice. Interesovala ga je posebno čistoća ispred radnji. Nije bilo tog trgovca niti zanatlije čiji čiraci ne bi poprskali vodom iz limenih kanti i pomeli kaldrmu. Jer, kako bi se izašlo pred oči bata Miti? Idući prema opštini, kupio bi vruć somun i dolazio prvi na posao


Piše: Dušan Đorđević


 

Rodonačelnik porodice bio je Atanas, vešt i preduzimljiv trgovac, po kome je porodica dobila naziv Atanci. Rodio se i živeo u mladosti na prostoru severne Grčke u mnogoljudnoj porodici. Deca su se rađala i umirala, pa su mu roditelji, u nadi da će preživeti, dali ime Atanas, izvorno, na grčkom – Atanasios, što znači – besmrtan, besmrtnik.

Igrom slučaja, ili božjom voljom, kako su isticali potomci, porodica će sa njim napredovati, a pojedinci će postati besmrtnici u Vranju, gde su se doselili.

Primamljivo Vranje

Na prostoru severne Grčke, krajem 18. i početkom 19. veka, živelo je raznorodno stanovništvo. Tursku okupaciju teško je podnosilo hrišćansko stanovništvo, Grci, Srbi, Cincari i neke amorfne manje skupine naroda koje nisu imale izraženi nacionalni identitet. Svi su bili pod jakim uticajem grčke crkve i škole, što se nije sviđalo Srbima i Cincarima.

Iseljavanje je bilo konstantno, ali je, ipak, ekonomski razlog bio presudan. Išlo se prema Solunu i na sever, prema Vranju. Lakše je bilo zaraditi novac i oformiti posed, a onda i odbraniti svoje nacionalne interese u većem gradu ili varoši nego po selima.

Porodica Atanasa, kažu potomci, smatrala se uvek srpskom i to je isticala u svakoj prilici. Posebno kada je došlo do nacionalnog buđenja na području Stare Srbije i Maćedonije.

Atanas, kao najmlađe dete u porodici, rešio je da napusti zajednicu, osamostali se i pođe na sever. „Krenuo je sa svoja četiri sina. Prema našim saznanjima, sa sinom Markom stigao je u Vranje, drugi sin je ostao u selu Klinovcu, na raskrsnici pčinjskih puteva, treći je stao negde kod Niša, a četvrti je otišao do Vojvodine“ – kazuje Predrag J. Stojković, potomak Atanaca.

Vranje je u to vreme, u prvoj polovini 19. veka, bilo primamljivo za naseljavanje, jer je postajalo značajno trgovačko i zanatsko mesto, sa jasnim srpskim identitetom hrišćanskog stanovništva, koje gradi svoje crkve, otvara škole i sve više se okreće prema severu i Kneževini Srbiji.

Trgovački karavani i knjige

Mihajlo Atan, brat Mitin, 1916.

Mihajlo Atanac, 1916.

Po dolasku u Vranje Atanas će sa Markom razviti trgovinu stokom. Kasnije, priključiće im se i Markov sin Stojko. Sa Stojkom počinje istorija stare vranjske porodice Atanci, koja će obeležiti srpsku čaršiju krajem 19. i početkom 20. veka.

Atanas, kasnije Marko, a posebno Stojko, kupovaće stoku po planinskim selima oko Vranja, najviše u Poljanici i Pčinji i teraće je karavanima, u dva pravca, preko reke Pčinje, dolinom Vardara, u severnu Grčku i, preko Kosova i Metohije, u Albaniju, u Lješ i Drač. Karavane je obezbeđivalo više ljudi. Noćivalo se pored puta, reka, a zbog opasnosti od prepada razbojnika i krađa stražarilo se pod oružjem. Trgovalo se raznom robom, uglavnom se vršila trampa – roba za robu. Ono što se donosilo iz Grčke i Alabnije prodavlo se u Vranju i okolnim mestima.

Trgovina stokom donela je solidnu zaradu Atancima. U donjem delu varoši, ispod porodice Dingarci, graničeći se sa Pribojcima i kućom Bore Stankovića, sagradiće kuću u kojoj će živeti, na početku, svi u zajednici.

Stojko Atan će biti uvažavan kod turskih vlasti, među trgovcima biće u samom vrhu, brzo će širiti posed i ugled. Biće jedan od glavnih inicijatora za otvaranje srpskih škola. Od 1860. godine sa grupom viđenijih Vranjanaca donosio je srpske knjige sa putovanja po Srbiji i Grčkoj.

Trgovina u krvi

Njegov sin Zafir napustiće težak posao prodaje stoke, shvatiće da karavanski kirajdžiluk izumire sa pojavom železnice, pa će se opredeliti za standardnu trgovinu, koja je bila, ispostaviće se, u krvi Atancima. Otvoriće bakalnicu-dućan, postaće bakalin-dućandžija, baviće se malom trgovinom mešovite robe i od nje će živeti sa suprugom i decom.

U braku je imao četvoricu sinova: Mihajla, Dimitrija, Jovana i Ristu. Trgovina će im biti glavno zanimanje, osim Dimitriju.

Mihajlo je nastavio očevim putem, postao je ugledan vranjski trgovac. U zajedničkoj kući postalo mu je pretesno. Njegova radnja bila je u glavnoj ulici ispred kuće, gde je kasnije bila poslastičarnica „Crvena zvezda“, poznatog vranjskog bombondžije Krste. Mihajlo se iselio iz kuće 1904. godine i oformio svoj dom.

Sinovima po vreća zlata

Atan 1907- Venčanje Mita, Sanda i brat Rista _1

Venčanje 1907 – Mita, Sanda i brat Rista

„Zafir je imao običaj, kazivali su Dimitrije i Rista svojim potomcima, da sinove daruje zlatom, svakom po ‘jedno čekmedže’ (manja vreća) zlata, da bi što više razvili posao i okućili se kako dolikuje bogatim trgovcima i građanima“, navodi Branislav, unuk Dimitrija Mite Atana.
Mihajlo (Miče) je u braku sa Aleksandrom (Sandom) iz familije Srbinci imao petoricu sinova: Živorada, zvanog Žika Batiška, Vladimira, Predraga, Jovana i Miodraga, kao i ćerku Ljubinku. Samo je Jovan poneo prezime Stojković, ostali su uzeli Zafirović, po dedi Zafiru.
Mihajlo je u Prvom svetskom ratu bio u bugarskoj internaciji i od posledica teškog izrabljivanja u logoru i života u nehumanim uslovima umro u 56. godini života, 1928. godine.
Živorad, Žika Batiška, je bio trgovac, imao je pre Drugog svetskog rata dućan na Dušanovom trgu u centru Skoplja, nakon rata radio je u društvenoj firmi i živeo u Beogradu, da bi se kasnije posvetio pčelarstvu na Fruškoj gori.

Stradanje

Vladimir je završio prava i postao pre Drugog svetskog rata ugledni sudija u Leskovcu, gde je živeo. Nakon dolaska novih vlasti, u septembru 1944. godine, gubi mu se svaki trag. Pretpostavlja se da je tragično završio na nekom od stratišta novih vlasti, na nepoznatoj lokaciji.

Predrag, pravnik po struci, razboleo se u 33. godini i umro 1943. godine.

Jovan, takođe pravnik po struci, upamćen je u Vranju u svojoj branši. Bio je na položaju zamenika javnog tužioca u Vranju.

Miodrag, najmlađi sin Mihajlov, umro je od bolesti u 18. godini, 1947. godine.
Ljubinka je umrla, takođe, od bolesti u 19. godini, 1928. godine, kada je umro i njen otac Mihajlo.

Drugi sin Zafirov, Jovan, takođe uspešan trgovac, imao je u braku ćerke Mirjanu i Lepšu.

Lepša je, pričaju potomci, bila udata za sudskog oficira Šukovića, koji je za vreme Drugog svetskog rata bio na službi u Kolašinu, u redovima Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod vođstvom Draže Mihalovića. Po završetku rata likvidiran je od strane komunističke vlasti kao narodni neprijatelj.

Mirjana je bila udata za oficira Đuranovića i sa porodicom je živela u Vranju.

Atan Aleksandra sa decom

Mitina supruga Aleksandra sa decom

Pasta za zube i sapun za brijanje „Atan“

Treći sin Zafirov, Rista, pokazivao je izuzetnu darovitost za trgovinu, pa je od oca dobio blagoslov i „čekmedže“ da izuči fabrikaciju (proizvodnju) sapuna u Beču. Po završetku učenja, vratio se u Beograd, gde je otvorio pogon – malu fabriku za proizvodnju sapuna za brijanje, a potom razvio posao i proizvodio pastu za zube.

Pogon za izradu sapuna bio je na Crvenom krstu, u Ulici Save Kovačevića (sada Mileševska). Sapun za brijanje bio je uvijen u sjajan papir zlatnožute boje na kome je pisalo „Atan“.

Rista se nije ženio.

Dimitrije Stojković (Mita Atan, 1882–1954), četvrti sin Zafirov, bio je najmarkantnija ličnost u porodici, koja će posebno obeležiti društveni i politički život u Vranju.
Zafir je Dimitrija, kao darovitog za školu mladića, poslao u oficirsku školu. Dimitrije je završio tadašnju Vojnu akademiju i dobio službu kao kapetan u garnizonu u Kragujevcu. Tu je dočekao Majski prevrat i ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i njegove supruge Drage Mašin.

Odanost kralju Aleksandru Obrenoviću

Mita Atan - kod Obrenovića

Mita Atan u vreme Obrenovića

Garnizon u Kragujevcu je bio na strani kralja Aleksandra. Kada se saznalo za prevrat, očekivali su dolazak generala Lazara Petrovića, kraljevog ađutanta, da ih povede da se obračunaju sa zaverenicima. Međutim, generala Petrovića su odmah u noći, 31. maja 1903. godine, ubili zaverenici, jer nije hteo da kaže gde se kraljevski bračni par sakrio.

Nakon izvršenog prevrata, Dimitrije biva sa svim oficirima iz garnizona u Kragujevcu izbačen iz službe. Vratiće se u Vranje, gde će početi da se bavi trgovinom. Miran, staložen, disciplonovan, zadobio je simpatije u varoši i zadržao ugled porodice Atanci.

Novi prelomni trenutak u njegovom životu, povratak na vojničke staze, desiće se vrlo brzo, već od aneksione krize, kada je mobilisan kao rezervni kapetan.

Aneksiona kriza (1908—1909), poznata i kao Bosanska kriza ili Prva balkanska kriza, nastala je sa aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, a izvršena je proglasom cara Franca Jozefa 5. oktobra 1908. godine. Kao neposredan povod poslužila joj je Mladoturska revolucija i prevrati u Carigradu, izvedeni u leto 1908. godine.

U ratnoj uniformi

U Srbiji je aneksija izazvala veliko uzbuđenje, jer se osećalo da se Austrija time učvršćuje na Balkanu, da duboko pogađa nacionalnu budućnost srpstva i da želi da preseče sve nade u budućnost samostalne srpske države. Srbi su se rešili na krupne žrtve. Protestovali su u svim prestonicama, spaljivane su zastave Austro-Ugarske na javnim mitinzima. Pokrenuta je Narodna odbrana, s ciljem da smiri partijske strasti i prikupi dobrovoljce za eventualne borbe, pa je tako obrazovana 24. februara 1909. koncentraciona vlada pod predsedništvom Stojana Novakovića.

Dimitriji Z. Stojkoviću, Miti Atanu, ponuđeno je da ostane u vojsci, da se aktivira, ali on je odbio. Smatrao je da se samo jednom polaže zakletva, a ne više puta. Ipak, nastupajući ratovi vratiće ga u vojsku. Proći će balkanske ratove i Prvi svetski, biće kao oficor uvek u prvim redovima, uvek će se na bojištu čuti njegovo „Za mnom junaci!“

Neustrašiv, kao oficir 16. pešadijskog puka, biće teško ranjen na Okrugloj čuki, na Kajmakčalanu, 15. oktobra 1916. godine, prilikom proboja Solunskog fronta i povratka u Srbiju.

Ustajanje iz mrtvih

„Srpski vojnici napadali su 14. i 15. oktobra. Borbe su bile bez prestanka. Srpski pritisak se pojačavao, ali Bugari su uspevali da zadrže svoje pozicije. Tokom noći 15. oktobra bitka je kulminirala. Srpska vojska je izvela osam napada. Osvojena je Oštra čuka, na preko 2.000 metara nadmorske visine, a značajnih gubitaka u ljudstvu je bilo i na srpskoj i na bugarskoj strani.

U jednom od tih napada teško je ranjen oficir Mita Atan. Bio je pokošen mitraljeskim rafalom, pogođen u predelu grudi. Već su ih postavili na gomilu i taman da ih kolektivno sahrane, ali Mitin konjušar je došao da se poslednji put oprosti od svog oficira, kojeg je bezrezervno voleo i poštovao. Dok se saginjao da poljubi čelo, suza mu se od hladnoće i uzbuđenja zaledila u oku. Njegov pretpostavljeni, njegov bata Mita disao je. Teško, ali ravnomerno.

Otrčao je i javio preživelim oficirima u štabu. Odamah su ga izvukli sa gomile i na nosilima preneli do poljske bolnice. Bilo je izuzetno hladno, vetrovito vreme na visovima Kajmakčalana. Krv se zasirila, Mita Atan nije iskrvario. Preživeo je i nastavio borbu, hitajući dolinom Vardara da protera neprijatelja sa svete sarpske zemlje“, zabeleženo je svedočenje njegovih saboraca sa Kajmakčalana.

Prijateljstvo sa Milutinom Bojićem

Atan sa Milutinom Bojićem

Mita Atan sa Milutinom Bojićem

U ratu je bio blizak sa brojnim oficirima i vojnicima, kao „rod rođeni“. „Prijateljovao je i sa pesnikom Milutinom Bojićem, sa kojim se upoznao na Krfu. ‘Plava grobnica’ mu se zauvek urezala u pamćenje, već na prvim stihovima nije mogao da sakrije suze“, kazivao je njegov sin Rajko.

Dimitrije Z. Stojković (Mita Atan) izašao je iz rata u činu rezervnog potpukovnika. Opet je dobio poziv da se aktivira u vojsci. Razmišljao je kratko i odlučno odbio.

Razlog je saopštio svojim najboljim prijateljima i ukućanima: „Ne mogu da služim u vojsci gde će mi pretpostavljeni biti austrougarski oficir. Kralj Aleksandar je dao amnestiju neprijateljima i postavlja ih za komandante kasarna. Hvala, u takvoj vojci ne želim da budem, sa narodom biću dok sam živ“, govorio je sa ponosom i prkosom.

Za svoje junaštvo u ratovima dobio je brojna najviša odlikovanja, srpska i francuska.

Ulazak u politiku

Mita Atan bio je u dva navrata predsednik vranjske opštine. Inače, „prvi predsednik vranjske opštine u novonastaloj državi Srba, Hrvata i Slovenaca bio je Stojan Antanasijević, trgovac, izabran još 1914. Na dužnosti je ostao sve do prvih poslertanih izbora, održanih 22. avgusta 1920. On je za Vranje i Vranjance ostao istorijska ličnost koja je sa pukovskom komandom izvršila mobilizaciju regruta za Prvi svetski rat.

Uroš Marković, trgovac, bio je predsednik vranjske opštine kao birano lice od 22. avgusta 1920. do 16. oktobra 1921. godine. Posle Markovića je na izborima održanim 16. oktobra 1921. godine za predsednika izabran Jovan Stojković Lukovac, trgovac i bankar, koji je na toj dužnosti ostao do 19. avgusta 1923. godine. Na izborima 19. avgusta 1923. za predsednika je izabran Dimitrije Stojković, Mita Atan, i on je na tom mestu ostao do 15. avgusta 1926. godine, kada je za predsednika bio izabran Janaćko Stajić, trgovac.

Predsednik Janaćko Stajić umro je 28. decembra 1926. godine. Na njegovo mesto ponovo dolazi Dimitrije Stojković Atan, koji, uz blagoslov bana Vardarske banovine, na dužnosti ostaje do početka 1936. godine.

Dimitrije Stojković Atan bio je na čelu Vranja sa grupom odbornika. Odbornici su bili: Stojan Nikolić, fabrikant, Radomir Mitić, trgovac, Sima Avramović, trgovac, Rista Đorđević, obućar, Toma Ratajac, trgovac, Manojlo Džuvarević, trgovac, Vladimir Stamenković, trgovac, Petar Janićijević, trgovac, Uroš Marković, trgovac, Rade Bogdanović, bankarski činovnik, Toma Spasić, trgovac, Stevan Nešić, potkivač, Đorđe Dimitrijević, trgovac, Relja Jančić, trgovac, Dragutin Vlajković, advokat, Kosta Stojanović, trgovac, i Vlajko Srbinac, trgovac“, navodi u svojim zapisima Stojan Jovanović Šukar, jedno vreme oblasni poslanik i kmet ratajski.

Atan Mita, levo kod kuće

Mita Atan (levo) u svom dvorištu

Uspešan predsednik opštine

Mita Atan u jednom mandatu bio je i načelnik sreza. Bio je i dugogodišnji predsednik Crkvene opštine Vranje. U jednom periodu i sudija u opštinskom sudu, zahvaljujući svom ogromnom autoritetu.

U doba predsednikovanja Mite Atana, Zakon o gradskim opštinama od 22. jula 1934. godine predvideo je modernizaciju: gradsko veće donosi statut kojim se modernizuje služba gradske opštine. Zakon predviđa za pravnu, zdravstvenu, tehničku i druge službe lica sa fakultetskom spremom.

Budžet gradske opštine bio je vrlo važan pravni akt kojim su realizovani svi opštinski poslovi. Njega je donosilo gradsko veće.

Inače, sud gradske opštine i gradsko poglavarstvo preko svojih izvršnih tela brinuli su se za red u gradu, o klanici, kuluku, čistoći u gradu, kaldrmisanju ulica, ubiranju poreza i prireza i drugim poslovima koji su se odnosili na Vranje.

Što se tiče stanovnika Opštine, treba reći da Vranje nije bilo ekonomski privlačno, te se ljudi u njemu nisu dugo zadržavali; naprotiv, iz njega su se stalno iseljavali.

Prvi popis stanovništva sproveden je 1921. godine i on je pokazao da je u gradu tada bilo 9.429 stanovnika. Po popisu iz 1931. godine u gradu živi 10.805 lica.

Grad kao velika porodica

Vranje je bilo bez industrije. Sam grad je imao gradsku sredinu, za selo nepristupačnu. Razvijeno je bilo zanatstvo, potom trgovina i poljoprivreda. Grad je imao tri škole i to: punu Gimnaziju, osnovnu školu i zanatsko-trgovačku. Od vojske bila je komanda mesta i Prvi pešadijski puk „Knjaz Miloš Veliki“. Vranje je imalo električno društvo, štampariju, radionicu čizama i fine obuće.

Natalitet u gradu je bio vrlo veliki. Skoro svaka porodica imala je preko troje dece, čak i po desetoro. Grad na planinskom terenu, osunčan, uvek je bio čist i vrlo jeftin, pun tišine i reda.

Vranje je između dva svetska rata ličilo na jednu veliku porodicu. To je pogodovalo predsedniku opštine Miti Atanu, koji je svakog poznavao, čak i gde ko stanuje. Bio je neposredan u komunicaranju sa svakim, narodan, pristupačan, racionalan. Velikog ugleda od ranije, a posebnio iz rata, vranjski bata Mita je bio oličenje poštenja, dobre namere i adrese gde se može tražiti pomoć bilo koje vrste.

Vranjanaci su ga voleli jer je znao da posavetuje, da pomogne svakog, ali i da prekori, upozori da dalje ponašanje ne može biti nedolično. Samo u krajnjoj nuždi slao je pandure da nekog privedu u aps, uglavnom po okolnim selima, gde je više bilo nabusitih i usijanih glava koje su remetile red i mir.

Mita Atan sa porodicom

Mita Atan sa porodicom

Bata Mita prvi dolazi na posao

Imao je poseban ritaual odlaska na posao. „Ujutru bi rano ustao, uzeo kaiš suvog mesa (vešaljku) ili dimljene kobasice iz svoje sušare-pušnice, koje je obožavao. Poneo bi izabrano sa sobom, jer je doručkovao u opštini. Na posao je dolazio peške – prošao bi čitavom dužinom glavne ulice. Interesovala ga je posebno čistoća ispred radnji. Nije bilo tog trgovca niti zanatlije čiji čiraci ne bi poprskali vodom iz limenih kanti ispred radnje i pomeli kaldrmu. Jer, kako bi se izašlo pred oči bata Miti? Idući prema opštini, kupio bi vruć somun i dolazio prvi na posao“, kazivali su o predsedniku Miti Atanu njegovi savremnici.

Predsednika Mitu Atana najviše je brinula pojava bolesti, tuberkuloze i malarije, koja je harala opštinom između dva svetska rata, posebno kod sirotinje, i u gradu i na selu. Na pojavu malarije su uticali moravski virovi. U Monopolu je sezonski radio deo ženskog sveta. Uslovi za rad bili su izuzetno loši.

Gradska reka, Sobinska i Morava služile su za kupanje ljudi, ali i za potapanje konpolje, kao i pranje kućnih prostirki. Sa dolaskom dr Tome Jovanovića, iz familije Ježinci, primetno se napredovalo u lečenju tih bolesti i postignuti su značajni rezultati. Sa isušivanjem virova i primenom medicinskih tretmana, bolest je jenjavala.

U gradu, između dva rata, bila je jedina kulturna ustanova, sa svojom bibliotekom, Građanska kasina.

Sa tri slabe ocene gubila se služba

Ukupno u doba Mite Atana opština je imala 15 službenika – sreski sud 15 i okružni 20. Stvari vezane za rokove izvršavane su hitno. Predsednik okružnog suda svake godine u julu i avgustu vršio je kontrolu rada sreskih sudova. Svaka ustanova imala je svoje službeničke kartone u kojima je šef ustanove godišnje ocenjivao svoje službenike. Sa tri slabe ocene gubila se služba.

Iako je i Vranje pogodila svetska kriza, posebno 1933. godine, u varoši su postojale sledeće banke: Vranjska kreditna banka Tase Stajića, Vranjska banka Riste Stajića, Industrijsko-trgovačka banka Nikolića i Petrovića, Vranjska centralna banka Tome Kostića, Vranjska prometna banka za kredit i štednju Janče Dingarca, Vranjska privredna banka Jovana Stojkovića Lukovca i Zadružna štedionica.

Mita Atan se oženio Aleksandrom Sandom Kostić, ćerkom bogatog vranjskog trgovca Janaćka, sa kojom je izrodio sinove Rajka i Miodraga i ćerku Sofiju.

Prodata odlikovanja

Sudbina Dimitrija Z. Stojkovića je tipično srpska. Umesto da u Vranju ima spomenik ili spomen-ploču, nema ni nadgrobni spomenik na Šapranačkom groblju. Nema ni njegovih osam najviših odlikovanja iz Prvog svetskog rata. Za tako nešto pobrinula se komunistička vlast u Vranju i njegovi potomci, koji su, koristeći svoje privatno pravo da raspolažu nasledstvom, prodali najviša odlikovanja i grobno mesto sa spomenikom.

Bitka na Stracinu

Atan Rajko

Rajko, sin Mite Atana

Rajko se rodio 1908. godine. Početak Drugog svetskog rata dočekao je mobilasan, kao pripadnik tadašnje jugoslovenske vojske, u Moravskoj diviziji, na položaju kod Stracina, u severnoj Makedoniji.

„Nemačkoj 9. oklopnoj diviziji, koja je 6. aprila izjutra zauzela Krivu Palanku i nastupala ka Skoplju, na položaju kod Stracina suprotstavili su se 46. artiljerijski puk Moravske divizije, baterija trećeg diviziona 36. artiljerijskog puka, protivoklopni artiljerijski divizion naoružan protivtenkovskim topovima kalibra 47 mm i neke pešadijske jedinice. Toga jutra stracinski položaj bombardovan je iz vazduha od strane nemačke avijacije, ali je većina oruđa sačuvana, jer su bila dobro maskirana.

Po završetku vazdušnog napada, topovi su demaskirani i pripremljeni za dejstvo. Oko 10 časova na putu ka Krivoj Palanci pojavili su se nemački tenkovi, prethodnica nemačke 9. oklopne divizije. U kraćem okršaju koji je usledio uništena su četiri nemačka tenka, a nemački napad je na kratko zaustavljen. Nemačka avijacija ponovo je bombardovala položaje jugoslovenske vojske na Stracinu, a u dejstvo se uključila i nemačka artiljerija. Zbog velikih gubitaka i nedostatka municije jedinice Moravske divizije bile su prinuđene da napuste stracinski položaj“, piše u Zborniku dokumenta „Aprilski rat 1941“.

Rajko je uspeo da spase živu glavu i da preko planina, kozjim stazama, dođe nekako do Skoplja. „U Skoplje su već ušli Bugari. Na svakom koraku je pisalo: ‘Naređuje se Srbima da u roku od dva dana napuste novooslobođene bugarske krajeve’! Kratko sam se zadržao, krijući se. Pobegao sam u Vranje, ali me je i tamo čekala bugarska okupatorska vojska. Da bih izbegao zarobaljivanje, krenuo sam ilegalnim kanalima na sever i stigao u Beograd“, pričao je svom sinu Branisalavu.

Rajko je nastavio da živi sa porodicom u Beogradu do svoje smrti.

Ilegalac i partizan

Sofija je bila udata za oficira predratne jugoslovenske vojske Momčila Vujičića iz Zaječara. Po okupaciji Jugoslavije završio je u zarobljeništvu u Nemačkoj. Nakon oslobođenja nije hteo da se vrati u Jugoslaviju, bojeći se odmazde novih komunističkih vlasti. Tek šezdesetih godina prošlog veka, kada je proglašena opšta amnestija za oficire koji nisu učestvovali u ratu, vratio se u Beograd, gde je živeo do smrti.
Sofija je u braku sa Momčilom imala sinove Milana i Savu.

Miodrag Stojković, partizansko ime Raša, drugi sin Dimitrija i Aleksandre, rođen je 3. novembra 1921. godine u Vranju. Studirao je prava u Beogradu. Rano je potpao pod uticaj komunističkih ideja, za koje se vatreno zalagao njegov ujak u Vranju Kosta Kostić, zvani Kosta Amerika. Bio je član SKOJ-a od 1941. godine.

U Vranju je, s jeseni 1941. godine, krenuo sa diverzantskim akcijama sa drugovima ilegalcima, a da bi izbegao hapšenje i likvidaciju – pobegao je u Beograd. Od bugarskog hapšenja i likvidacije spasio ga je njegov brat od tetke Đorđe Đorđević, Đoka Bonde, krijući ga u svojoj kući. Prilikom pretresa uspeo je da neopaženo pobegne.
U 1. šumadijski odred stupio polovinom 1943. godine, a potom u 1. bataljon 1. šumadijske brigade. Teško ranjen, podlegao je ranama 2. aprila 1944. godine u selu Vrmaja, srez studenički.

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.