Danilo je pokazivao izuzetan dar za proizvodnju obuće i trgovinu kožom. Ubrzo se udružio sa Jankom M. Pešićem i rešili su da osnuju zanatsku obućarsku radionicu, koja je pred Drugi svetski rat zapošljavala 70 radnika i bila je prava mala fabrika. Čuvena i poznata širom Srbije, ekskluzivno je izrađivala čizme za kraljevu gardu, kao i za oficire vojske tadašnje Jugoslavije. Pored toga, bila je poznata po izradi balskih ženskih cipela, koje su mogle da se naruče iz kataloga


Piše: Dušan Đorđević


 

Braća Toma i Tasa Dimitrijević u Vranje su došli iz obližnjeg sela Sobina. Toma se bavio poljoprivredom, a Tasa samardžijskim zanatom. Samardžijski zanat se smatra jednim od najstarijih zanata na području Vranja i jugoistočne Srbije. Samardžija je bilo u varoši, ali i po okolnim selima. Tasa je izrađivao dve vrste samara: običan, za nošenje tereta i „binek-samar, horizontalnog oblika, sa štavljenom kožom, podešen za jahanje“.

Minđuša za jedinca

Iako naziv zanata upućuje na tursko poreklo, zanimljivo je da su „samardžijski zanat obavljali isključivo hrišćani, jer za njega nisu bili zainteresovani ni Turci, ni Cigani“, navodi se u studiji „Stari zanati“.

Do opadanja zanata dolazi kada za transport dobara počinju da se koriste zaprežna kola i, naravno, kasnija upotreba motornih vozila.

Dimitrijević Danča, Julka i Đoka, levo sa starcem Tasom

Tasa Dimitrijević (u sredini) sa Dančom, Julkom i Đokom (levo od njega)

Tomi su deca umirala jedno za drugim i tek jedanesto, Danilo, ostalo je u životu. Kada se rodio, Danila su odveli kod čuvene gledarice i ona je prorekla da će preživeti i stavila mu gvozdenu minđušu u desno uvo, da ga čuva od zlih demona. Danilo će minđušu nositi do kraja života.

Toma je mobilisan u Prvom balkanskom ratu i poginuo je na bojištu, negde u Makedoniji. O Danilu je nastavio da se brine stric Tasa. Poslao ga je da uči obućarski zanat. Po završenom zanatu, Danilo se oženio Julijanom (Julkom) iz porodice Jovića, iz Gornje čaršije. U braku će roditi sina jedinca Đorđa, 1921. godine.

Preteča „Mode“ i „Koštane“

Dimitrijević Đorđe na Vrbicu

Đorđe na Vrbicu

Vredan i snalažljiv, Danilo je pokazivao izuzetan dar za proizvodnju obuće i trgovinu kožom. Ubrzo se udružio sa Jankom M. Pešićem i rešili su da osnuju zanatsku obućarsku radionicu. Za ortaka su uzeli i Ristu Stevanovića Čaplju i kupili veliki plac od Milorada Mihajlovića Marganca. Na placu je bila kafana «Marganac», kasnije „Jadran“. Platili su 20. januara 1925. godine 240.000 tadašnjih dinara i sagradili prvu radionicu za izradu čizama, fine obuće i trgovinu kožom u Vranju, pod imenom „Janko M. Pešić i Kompanija“.

Janko i Danilo će ostati ortaci do kraja, dok se Rista povukao iz obućarstva. Radionica je pred Drugi svetski rat zapošljavala 70 radnika i bila je prava mala fabrika. Čuvena i poznata širom Srbije, ekskluzivno je izrađivala čizme za kraljevu gardu, kao i za oficire vojske tadašnje Jugoslavije. Pored toga, bila je poznata po izradi balskih ženskih cipela, koje su mogle da se naruče iz kataloga firme.

Danilo Danča Dimitrijević zarađeni novac uložio je u kupovinu kafane-hotela „Srpska kruna“, u današnjoj Ulici 8. brigade broj 5 u Vranju. U donjem delu bila je kafana, a na gornjem sobe za izdavanje. Danilo je kafanu-hotel pretvorio u kuću za stanovanje. Pored kuće imao je veliki plac. U glavnoj ulici kupio je lokal (kasnije „Foto Tiho“), potom njive, vinograde i voćnjak u Kusom blatu.

Drugi svetski rat Danča obućar je proveo u Vranju, radeći čizme za kraljevu vojsku u otadžbini. Sin Đorđe je interniran u Bugarsku. Vratiće se 1944. godine i biće pozvan na služenje vojske, 10. septembra, od strane nove, komunističke vlasti. Vojsku će služiti na Kosmetu, idući iz borbe u borbu, u jedinici koja je čistila teren od balista.

Njegovi koji preostanu i od naše senke će bežati!

Po okončanju rata Danila će nova vlast smišljeno optužiti da je izrađivao čizme Bugarima. Sve je bilo spremno da ga proglase državnim neprijateljem i krenu u fizičku i psihičku torturu.

„Neprijatelja treba poniziti, raspametiti i njegovim potomcima staviti do znanja da će život provesti izopšteni kao gubavci“! – gremeli su novopristigli šefovi OZNE vranjskim sledbenicima. Jedan od njih, pitao je: „Kako?“ „Zapamti“ – odbijalo se od zidova – «u Leskovcu smo najvećeg gazdu isterali iz njegove palate, oduzeli mu sve i uselili ga u kućerak sa dve sobe. Njih dvanaest! Pored oficirske zgrade. Nemaju vodu, nužnik, prose za hleb. Znaš li gde vrše nuždu? U kartonske kutije, bre! A naši oficiri i oficirke imaju kupatila, otpatke u kesama bacaju kroz prozor gazdi pravo pred vrata. Šta ga čeka? Ludnica! A njegovi koji preostanu i od naše senke će bežati!“

Dimitrijević Danča i Julka, vode kolo u Sobini

Danča i Julka vode kolo u Sobini

„Razumeo sam tada, kasnije nisam, morao sam da se ispovedim deci i prijateljima. Užasno sam se bojao da neću umreti kao svaki normalan čovek“ – pričao je u starosti bivši vranjski „oznaš“. On je, nažalost, na štakama, u prljavom, pocepanom kaputu, sa platnenom torbom preko vrata gegao po hleb u obližnju prodavnicu, u blizini kuće u kojoj je samovao. Umro je u najvećim mukama.

Doborotvor Lece Karapera

Po donošenju zakona o nacionalizaciji, Dimitrijevićima je oduzeta kuća, njive i voćnjak. U kuću je useljen ženski internat. Đorđe se u međuvremenu oženio Ljiljanom i otišao u Beograd, u potrazi za poslom. Radio je u kafani „Kovač“ kod Đerma. U Beogradu, 1952. godine, rodio im se sin Petar.

Danilo je sa ženom Julkom izbačen na ulicu. Ljudi, komšije, prijatelji, poznanici, pa i rodbina, bežali su od njih. Strah je zatvarao kapke na prozorima i očima. Prihvatio ih je komšija Aleksandar Stamenković, Lece Karapera, solunski ratnik, autoritet i među komunistima.

Lece Karapera bio je prototip srpskog oficira svog doba – visok, koščat, pravilnih crta lica, sa negovanim brkovima kao čengelima. Visoka čela, dušmanskih ruku, a tek oči… Voleo je život, sagorevao u njemu. Gde je oro, tu je on da izvadi maramče i bude kolovođa. A gde je oro, tu su pesme i žene.

Vranjski Raspućin

Dimitrijević Lece Karapera

Lece Karapera

Lece Karapera, ili vranjski Raspućin, kako su ga njegovi savremenici zvali, početkom 20. veka, 1902. godine, radio je u srpskom konzulatu u Skoplju. U Prvom ratu bio je istaknuti artiljerijski oficir, kapetan prve klase, solunski borac. Penzionisan je 1927. godine u 43. godini života.

Iako je izašao u penziju, voleo je da nosi vojničke čizme, vojničko odelo, da uzjaše konja i krene prema Ćoški, Donjem Vranju, Saraini, Raški… Znao je svaku šarenu belku i crnku po vinogradima i po kućama.

Bio je jedan od pionira konjičkog sporta i učesnik konjičkih trka u Vranju i Srbiji, koji ima svoju značajnu istoriju između dva svetska rata. Sa konjem Alijom na konjskim trkama osvojio je devet prvih mesta i 14 drugih.

Sa drugim konjem, Pečujem, nije mnogo učestvovao na trkama, jer mu je brzo uginuo. Kao uspomenu na njega do kraja žvota držao je na stolu prepariranu kopitu sa potkovicom.

Vranjanci su ga, ipak, najviše znali kao vrsnog igraorca, jednog od autentičnih čuvara starovranjanskih ora. Igranju se učio još kao dečak, kada bi čalgidžije i meteri krenuli da sviraju “tn’ko i visoko” razna ora, a potom i čuvena vranjska kola: “pembe”, “preševku”, “emčino”… Sviralo se i igralo po cvetnim baštama, u senci šam-dudova ili, obasjanim srebrnastom mesečinom, u blizini reke Odžinke. Tu je Lece Karapera izrastao u najboljeg folkloristu i čuvara klasične vranjske tehnike u kolu.

Uzmi me, crna zemljo

Lece je Danču i njegove smestio u suteren. Bilo je to sredinom 1948. godine. A onda su krenuli pretresi i privođenja.

Rešenje da se izvrši pretres stana broj 5852. od 16. 11. 1948, od strane „Otseka unutrašnjih poslova izvršnog odbora gradskog narodnog odbora“ bilo je samo jedno u nizu. Nakon pretresa Danila bi odvodili. Vraćao se redovno modar, prebijen kao pas. „Julke, šta je ovo? Šta sam im skrivio, pa me toliko gaze i ritaju? Uzeli su šta su hteli, šta hoće još? Gotov sam, Julo! Le-leee, crna sudbino, zar da dolazam sa mokrim gaćama? Uzmi me, crna zemljo!“ – jadikovao je nadolazećim, samrtničkim glasom pred svojom ženom.

Dimitrijević Julka i Đorđe sa kumom u V. Banji 1931.

Julka i Đorđe sa kumom u Vranjskoj Banji 1931.

Lagano ubijanje Danče obućara je nastavljeno. Obućarska radionica dobila je status obućarske zadruge. „Drugovi šusteri“ popisali su mašine, utvrdili cenu i rok otplate od tri meseca. Danilo nikad nije dobio nikakav novac.

Dobijao je rešenja o obaveznoj predaji žita, stoke, živine. Dobijao ih je i nakon oduzete celokupne imovina. Jedno od njih nalagalo je da Danilo Dimitrijević mora da novoj narodnoj vlasti preda jednu utovljenu svinju i 30 kokošaka. „U slučaju neispunjenja obaveza iz ovog rešenja kazniće se starešina domaćinstva kaznom od 50.000 dinara, a u težim slučajevima i popravnim radom od tri meseca shodno čl. 9 i 10. pomenute Uredbe“.

Bubrezi otkazali od batinanja

Danilo se žalio. Pisao da mu za to treba 300 do 400 kilograma kukuruza, da nema njiva jer su date na korišćenje sadiocima duvana, da sedi kao kirajdžija kod Lece Karapere, te nema gde da čuva svinju i kokoške.

Žalba je rešavana u policijskoj sobi. Među zidovima, bez prozora. Ne zadugo, jednog jutra Danča je došao crn u licu, ogromnih otromboljenih podočnjaka. „Pišam krv, Julo, to je dobar znak!“ „Tugo, kakav dobar znak?“ „Spremaj odelo za put. Bubrezi su mi otkazali…“ Julka je zaplakala.

Danča je umro u mukama, 28. maja 1952. godine. Otkazali su bubrezi, ostali su tragovi na čizmama revnosnih oznaša.

Đorđe se vratio sa suprugom Ljiljanom u Vranje. Smrt oca duboko ga je dirnula. Iznajmio je sobu u Ulici Sime Pogačarevića broj 31, kod Milana Ristića, zvanog Mile Pile, poznatog vranjskog boema.

Novi zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskih zemljišta, rešenjem broj 263, ozvaničio je otimačinu obućarske radionice „Janko M. Pešić i Kompanija“. Obućarska radionica je upisana kao društvena svojina. Od radionice nastala je tadašnja „Moda“, a kasnije „Koštana“.

Da li je neka nebeska pravda u pitanju, šta li je, samo danas nema više fabrike obuće „Koštane“? Patnje radnika ostalih na ulici nakalemile su se na patnje Danče obućara i njegove porodice.

Đorđe će kuću povratiti tek sa iseljenjem internata, nakon dugogodišnjih pismenih predstavki i žalbi.

Optužba: dupla plata direktoru

Vranjski komunisti razmišljali su i o lokaciji za zgradu svog Komiteta. Da li da je grade ili da se usele u novu zgradu „Novogradnje“. Dobrivoje Cvetković, generalni direktor, dobio je posao u opštini. Đorđe Dimitrijević, finansijski direktor, odupro se nameri vlastodržaca da zgradu prisvoje. Nisu mu oprostili. Komitet je nikao na mestu nekadašnje Čapljine sapunjare. „Novogradnja“ je ostala, a Đoku je čekala kazna.

Dimitrijević Dančina kuća u Vranju

Dančina kuća u Vranju

„Padalo je veče. U prvi sumrak gvozdena kapija zlokobno je zaškripela. Čuli su se koraci sveže penčetiranih čizama. Pretrnuli smo. Majka je poslala mene i brata u susednu sobu. Zvirili smo kroz ključaonicu. Ušli su milicajci. Pokazali ocu neki papir. Okrenuo se prema majci. „Čuvaj decu!“ – rekao je, bled u licu. Odveli su ga. Majka je klonula na stolicu. Lomila je ruke, bolna grimasa nije joj silazila s lica“ – seća se Snežana.

Đorđa Dimitrijevića narodni sud, na čelu sa sudijom Đorićem, osudio je na pet godina robije zbog krivičnog dela, kako kaže Snežana, „knjiženja duple plate direktoru Cvetkoviću“.

Tajna prodaja vina i rakije

U kuću je ušla nemaština. Pomagao im je Dušan Ristić, Duško Žbevče, prijatelj Dančin. Prodavao je krišom njihovo vino i rakiju, a novac donosio noću. „Otvorio bi vrata, bacio pare i šmugnuo kroz dvorište“ – seća se Ljiljana.

Ipak, Julka i Ljiljana, da bi porodica preživela, prodale su jedini preostali lokal u glavnoj ulici.

Đorđe je odležao u Nišu dve i po godine. Umro je 1990. godine. Srce, koje je operisao više puta, nije izdržalo životnu odiseju kroz koju je prošao.

Njegov sin Petar biće prozvan od strane «drugova» u Gimnaziji Pera Buržuj. Trpeo je podsmehe dok se i on i drugovi nisu svikli na nadimak. Onda ga nisu primećivali. Bilo je potrebno vreme da prođe.

Petar je otišao u Sloveniju, zaposlio se, oženio i ostao tamo da živi. U kući u Vranju živi ćerka Snežana sa porodicom.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.