Po prelasku Albanije, Stanković sa Krfa odlazi na dodatno školovanje i kao komandant bataljona učestvuje u borbama u Dobrudži 25. avgusta 1916. U opštem metežu u Rumuniji spasava princezu Mariju, koja se posle rata udala za kralja Aleksandra Karađorđevića Ujedinitelja


Piše: Dušan Đorđević


 

Porodica Antić je cincarskog, aromunskog porekla. Nekada je živela u okolini Ohrida, u selu Donja Belica. U prvoj polovini 18. veka odlučili su da krenu na sever. Došli su do doline Preobraženjske reke, blizu Vranja, u selo Preobraženje.

Za Antiće i ostale cincarske fisove (rodove) pričalo se da su u okolini Ohrida živeli zajedno sa Arnautima, ali u netrpeljivosti i stalnim sukobima.

Dozvola Ćor Memeda

Begajući od Arnauta, iz okoline Ohrida dođu u okolinu Preševa, ali kako je i tu bilo Arnauta u blizini, pođu oni dalje i dođu u okolinu Vranja. Tadašnji vranjski paša Ćor Memed davao im je da se nastane zemlju, gde je danas Ristovce, pa i gde je Rataje, ali oni, bojeći se carskog druma, koji je tuda vodio, nisu se hteli tamo naseljavati, već pođu naviše uz Preobraženjsku reku i nasele se u onom delu doline gde je i danas selo. Tu su bili zaklonjeni i izvan domašaja glavnoga puta, koji je vodio dolinom Morave. Uz to je tamo bio i zgodan položaj, na šta su oni takođe pazili. Docnije je selo raslo priraštajem kao i doseljavanjem“, piše etnograf Rista T. Nikolić u delu „Vranjska Pčinja“.

Džikini Džika

Đorđe Džika

Džikino osoje

Džika je rodonačelnik porodice Antić. Bio je bogat još u rodnom kraju i imao je razvijene trgovačke veze sa svojim sunarodnicima i Grcima u severnoj Makedoniji. U Preobraženje nije stigao praznih džepova, odmah je „stao na noge“ i postao jedan od vodećih i najpoznatijih trgovaca. Dok se nije preselio u Vranje, otvarao je u varoši mehane, a interesovalo ga je i juvelirstvo, gde je zarada bila velika. Stekao je u selu veliki imetak. Obližnja planina bila u njegovom posedu i zvala se Džikino osoje.

Iz Nevrokopa su donosili najviše platno, gajtan i šamije; katkad su, vele, po 70 tovara espapa rastovarivali u Preobraženju. U Kočane su nosili najviše klince i uža, a otud donosili pirinač. Njihovi se potomci danas radi trgovine kreću u sasvim suprotnom pravcu – dopiru do Pešte“, piše Rista T. Nikolić 1903. godine.

Na konopac zbog krađe vina

Koliki je ugled i poštovanje Džika imao u Preobraženju govori predanje po kome je, kad mu je sluga ukrao vina iz podruma obešen od strane meštana.

Džika se u Vranje doselio sa porodicom krajem 18. ili početkom 19. veka, ali najveći sveopšti uzlet desiće sa njegovim sinom Đorđem Džikom, kako su ga u varoši zvali. Imao je još dvojicu sinova, od kojih današnji potomci znaju za Ristu, a za trećeg, najmlađeg, vrlo malo, jer je rano otišao od kuće i promenio prezime. Pored sinova, imao je i ćerku Jelisavetu.

Jelisaveta je bila udata za Tomu Vlajinca, sa kojim je imala sinove Josifa i Nikolu i ćerku Jelenu.

Još stari Džika je znao da će ga sinovi valjano odmeniti ako budu napredovali u poslu, ako budu sticali znanja, ako se budu školovali, ako govore strane jezike i oplemenjuju sebe u svakom pogledu.

Bio je vezan za Grke dok je živeo u okoloni Ohrida, osećao se tako. Sa dolaskom u Preobraženje i potom u Vranje prihvata srpski nacionalni etnos, za koji će se njegovi potomci zdušno zalagati i žrtvovati. Postaće važni nacionalni radnici, širiće srpsku pismenost i osećanje pripadnosti srpskom narodu.

Naočit, pismen – hadžija

Đorđe Džika se oženio bogatom Grkinjom Argelicom Anastasijades. Živeli su u Vranju, u blizini Saborne crkve, gde i dandanas postoji njihova kuća sa neznatnim izmenama. Deo dvorišta sa pomoćnom kućom je nestao i tu su sada nova zdanja. U kući ne živi niko od potomaka, jer su je oni koji su je nasledili prodali opštini.

Argelica je u Vranje dovela i svoju rodbinu, od kojih se zna za njenog brata Sokrata, koji je mlad umro. Đorđe je sa suprugom dao prilog za Sabornu crkvu sv. Trojice u Vranju, pa se njegovo ime nalazi među prvim značajnim donatorima.

Džikini Hadži Antići

Hadži Antići na okupu

Đorđe je bio naočit čovek, varoških manira, pismen, uvažavan u varoši, rado viđen kod vodećih Turaka. Trgovina mu je bila na prvom mestu, držao je mehanu, a odskakao je od ostalih po oslobođenju Vranja od Turaka jer je gledao dalekosežnije u budućnost. Svoj veliki stečeni kapital pretvarao je u zlato, otvorio je zlataru na samom početku naselja Panađurišta, na početku današnje Nemanjine ulice.

Upamćen je još u tursko doba po zalaganju za srpske škole i po tome što je nabavljao knjige za obrazovanje tadašnje napredne mladeži. „Nađeni su zapisi prema kojima su još 1858. godine donosili srpske knjige u Vranje Jovan Kodžabašija, Đorđe Džika, Tasa Miludinče i drugi. Posle 1860. godine knjige su su donosili u Vranje: Stojko Atan, Jovan Ilić zvani Rode, Dimitrije Jovanović Magdinče, Jovan Stamenković Todorče i drugi“, piše Momčilo Sentić iz familije Cupare.

Čim je Đorđe smogao snage, ispunio je svoj zavetni životni cilj, da poseti Jerusalim i Hristov grob. Nakon povratka sa hadžiluka svom prezimenu Antić dadao je Hadži.

Zetovljeva blistava vojnička karijera

Džikini Katarina i Aleksandar Stanković

Katarina i Aleksandar Stanković

Sa suprugom Argelicom, koja je mlada preminula, imao je ćerku Katarinu (Kaju), koja je izučila za učiteljicu. Nju je udao za Aleksandra Acu Stankovića (1879–1948), komandanta vranjske kasarne „Knjaz Miloš Veliki“, a kasnije komandanta Kraljeve garde u Beogradu.

Stanković je rođen u selu Grdelici, Srez vlasotinački, Okrug vranjski. Po izlasku iz Niže škole Vojne akademije raspoređen je za vodnika u Prvom pešadijskom puku „Knjaz Miloš“ u Vranju. Posle Više škole bio je komandir čete u 16. pešadijskom puku, a po povratku iz Berlina bio je komandir čete u Prvom pešadijskom puku „Knjaz Miloš“ u Vranju. Ušao je u Balkanski rat učestvujući u svim borbama svoga puka, a potom u rat sa bugarima 1913. godine. U Svetski rat polazi kao komandant bataljona u Drugom prekobrojnom puku, učestvujući u Bici na Ceru, kada je na Kosanijskom vrhu ranjen, 6. avgusta 1914. godine.

Posle tri meseca, 30. novembra 1914. godine, u borbama pri proterivanju Austrijanaca biva opet ranjen.

Spasavanje princeze Marije

Po prelasku Albanije, sa Krfa odlazi na dodatno školovanje i kao komandant bataljona u Četvrtom dobrovoljačkom puku učestvuje u borbama u Dobrudži 25. avgusta 1916. U opštem metežu u Rumuniji spasava princezu Mariju, koja kao hirurg pomaže Stankoviću u lečenju, kada je u borbama sa Bugarima kod sela Kara Sinana po treći put ranjen, u glavu i prsa. Kako se Marija posle rata udala za kralja Aleksandra Karađorđevića Ujedinitelja, general Aleksandar Stanković se pobratimio sa kraljevskom porodicom.

Nosilac je brojnih najviših državnih odlikovanja. Posle ratova zauzimao je visoke položaje. Drugi svetski rat zatekao ga je na položaju komandanta Kraljeve garde.

Sa Katarinom je živeo u velikoj slozi. Nisu imali dece.

Lepa Sofija

Džikini Sofija sa sinovima Miloradom i Ljubišom

Sofija sa Miloradom i Ljubišom

Nakon smrti Argelice, Đorđe se oženio Sofijom Rašić iz Niša, ćerkom Nikole Koleta Rašića (1839–1898), niškim četničkim vojvodom i jednim od rukovodilaca organizacije Niškog komiteta (odbora) iz perioda Srpsko-turskog rata (1876—1878), a kasnije i političarem. Lepu Sofiju izveo je iz kuće njenog bogatog oca koja je bila na mestu današnje Palate pravde u Nišu.

Đorđe je sa Sofijom izrodio sinove Milorada i Ljubišu i ćerku Jelenu. Bračna sreća sa Sofijom trajala je kratko. Nakon porođaja sa Jelenom, umrla je u 29. godini od nekog težeg oblika zapaljenja uveta. Đorđe ju je odveo u Beč, 1905. godine, najboljim lekarima, ali nije pomoglo.

Ostao je sam sa malom decom, koju je čuvala njegova najstarija ćerka Katarina i snaja od brata Riste Darinka (Darka). Pomagala im je i sluškinja Seta.

Sin Milorad je bio pustahija. Nije se ženio, trošio je život u svakodnevnim uživanjima, uvek okružen lepim ženama i pićem. Lumpovao je i ludovao na svom čivliku u naselju Raška, gde su imali brojne vinograde. Posebno je obožavao svoje sluškinje koje su mu uvek bile pri ruci.

Ljubiša je umro mlad, kao gimnazijalac. Bio je darovit, inteligentan, gospodskih manira. Smatralo se da će biti pravi naslednik Džikinih, ali bolest je bila neumitna.

Džikini lojzinja opasaše varoš

Džikini Jelena Antic Gilić

Jelena Antic Gilić

Jelena se udala za Đorđa Gilića, sudiju Okružnog suda u Vranju, a potom i predsednika suda. Bio je poštovan i cenjen u varoši.

Jelena je u braku imala ćerku Milenu, službenicu, i sinove Milorada, veterinara, Aleksandra, lekara, i Ljubišu, radnika „Alfe“. Svi su, osim Ljubiše, koji je ostao u Vranju, živeli u Beogradu. Interesantno je da uspomenu na porodicu čuvaju potomci Jelene, pre svega, njena unuka Ana.

Đorđe Hadži Antić, pored čivluka u Raški, imao je i vinograde u Ćoški. Vranjanci su znali da kažu: Džikini lojzinja opasaše varoš“. U njegovoj svojini bilo je celo selo Turija u bujanovačkoj opštini, poznato po proizvodnji lubenica. Prodao ga je još za života.

Njegovo bogatstvo, u to vreme, moglo je da se meri sa bogatstvom nekolicine viđenijih ljudi u Vranju. Prvi put u Vranju za njega je upotrebljen izraz milioner. Bio je i začetnik bankarstva pre Prvog svetskog rata u Vranju, imao svoju banku i ona je uspešno poslovala. Po uzoru na njegovu, posle Prvog svetskog rata u Vranju su otvorene Dingarska i Lukovska banka.

Uže oko vrata

Bogat i cenjen, naočit, iako u godinama, oženio se i po treći put. Sa Milesom je izrodio ćerke Nadeždu i Duku i sina Božidara.

Nada je bila profesor srpskog jezika u vranjskoj Gimnaziji. Udata je bila za Hristivoja Stojanovića, takođe prosvetnog radnika. Nisu imali dece. Duka se udala za oficira Reljića, sa kojim je živela u Beogradu i imala sina Mišu. Oficir Reljić je nastradao, kako ističu u porodici, pod misterioznim okolnostima.

Džikini Vranjski sud - Đorđe Gilić, pred. u sredini_2

Đorđe Gilić, predsednik Vranjskog suda (sedi u sredini)

Nada je, brinući se o mentalno bolesnom bratu Božidaru‘, nasledila porodičnu kuću i imanje. Da li je bilo tako? Sud je odlučio u njenu korist. Kuću je prodala opštini i preselila se u Beograd. Tim činom kao da nam je vezala uže oko vrata“, kazuju potomci.

Nada je sa sobom odvela u Beograd brata Božidara, koji je u Vranju upamćen kako neprestano stoji pred velikom drvenom kapijom na početku današnje ulice Bore Stankovića. O Nadi retko ko u porodici ima lepu reč. „Iako nije imala dece, upamćena je kao gramziva i odbojna osoba, koja gotovo ni sa kim u porodici nije govorila. Kao profesorka u vranjskoj Gimnaziji bila je prestroga, pa je đaci nisu voleli“, navode potomci.

Džikina smrt i misterija njegovog blaga

Đorđe Hadži Antić, zvani Džika, bio je jedan od osnivača prvog mačevalačkog kluba u Vranju, pre Prvog svetskog rata. Aktivan u komitskom pokretu, zdušno je pomagao organizaciju za oslobađanje Stare Srbije i Makedonije. Taj rad i veliki ugled koštaće ga života po okupaciji Vranja od strane Bugara. Biće uhapšen 1915. Godine, taman kada se spremao da krene u beg, put Kumanova. Tom prilikom je opljačkan i uzeta mu je veća količina zlata. Sa grupom viđenijih Vranjanaca odveden je u Surdulicu, gde je nakon zverskog mučenja na najbrutalniji način zaklan.

Džikini Mošti Đorđa Antića (1919. godina))

Mošti Đorđa Antića 1919.

Kasnije se pripovedalo po Vranju da je veći deo dragocenosti, zlata i raznog dragog kamenja, sakrio pre odvođenja. Da li je pronađeno i u čije ruke je dopalo, to niko iz porodice ne zna.

Braća

Džikini Rista Antić

Rista Antić

Rista Antić, brat Đorđa Džike, bio je vešt i bogat trgovac. Sticao je „onoliko koliko mu treba“, kako je govorio. Oženio se Darinkom (Dackom), sa kojom nije imao dece. Njihova ljubav bila je za primer u tadašnjem Vranju. Živeli su mirnim ustaljenim životom. Nakon smrti jetrve Sofije, Dacka je preuzela brigu o njenoj deci, najviše o najmlađoj Jeleni. Nju je obožavala i brinula se kao majka. Zato su sa Ristom svoju imovinu, kuću u Ćupriji i pekaru, zaveštali Jeleni, a za miraz imanje u Ćoški i tadašnjih 100.000 dinara.

Đorđe i Rista su imali još jednog brata, kog su školovali u inostranstvu, u Cirihu. Potomci znaju samo da je promenio prezime, da je završio dva fakulteta i da je bio profesor. Prema njihovom kazivanju, njegova ćerka Vuka udala se u poznatu beogradsku porodicu Terzibašića, za diplomatu Mihajla, čija je majka bila sestričina Nikole Pašića. Jedno vreme, kada je Mihajlo bio konzul, živeli su u Londonu. U braku nisu imali dece.

Inače, upamćena je kao prava beogradska dama. Posle Drugog svetskog rata ostala je da živi u manjem delu kuće u KnezMihailovoj ulici. Iz nje nije izašla 20 godina, jer očima nije mogla da gleda komuniste. Redovno joj je dolazila frizerka i službenik iz engleske čitaonice, koji joj je donosio knjige i časopise.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

2 komentara

  1. Dragan Pavlović - Kvačka

    Fenomenalno!
    Kod Kaje Stanković sam odlazio sedamdesetih godina sa njenim sestrićem Aleksandrom-Sašom (bio mi je najbolji prijatelj). Stanovala je pored same Beogradske Kinoteke, u Kosovskoj ulici. General je već davno bio preminuo i znao sam ga samo iz priča. Zamerao je, recimo, mom dedi što je ćerkama kitio jelku za Novu godinu, govoreći “I ti li se Žiko, poturči”.

  2. Jasna Hadži Nikolić

    Odličan posao radite, sa zadovoljstvom pratim! Da li imate u planu porodicu Stevanović, poznatiju kao Čapljini?