Pera Ježa se uspešno bavio trgovinom. Zarađivao je i kupovao lokale. Velika radnja nikla je na mestu stare pošte, preko puta nekadašnje robne kuće „Beograd“. Druga u blizini današnjeg „Kafe restorana“. Tu je bila radnja i njegovog brata Janče. Ježini su se pročuli po trgovačkom umeću. Teško da je neko ušao u radnju i iz nje izašao praznih ruku.


Piše: Dušan Đorđević


 

Utemeljivač familije Ježini bio je Stoša, koji je u Vranje došao iz sela Gornji Starac u prvoj polovini 19. veka. Izučio je užarski zanat i oženio se Jovkom iz Izumna. Izrodili su osam sinova: Jovana, Mijajla, Aritona, Đorđa (Đonu), Manasija, Stevana, Zafira i Tomu (Metu). Cela familija ima tri prezimena: Stošići (najbrojniji), Jovanovići, a jedan ogranak nosi prezime Kostić. Većina su bili trgovci ili užari.

Što si se, bre, toliko naježio

Stoši nije bilo lako da sa brojnom porodicom osvoji posed i zabode svoju „kosku“. Zato je, pričaju potomci, primljen na rad kod poznatih vranjskih trgovaca Cupara. Radeći u polju i po kući, Stoša je teško podnosio hladne dane. Uveče, zguren, smestio bi se u nekom ćošku. Cuparska ženska čeljad, onako kroz smeh, zadirkivala je: „Što si se, bre, toliko naježio?“ Od tada dobio je nadimak Ježa, a njegovi potomci postali su Ježe ili Ježini.

Stoša nije podizao platu, već je svu ušteđevinu čuvao kod gazde Cupare. On ga je oženio svojom služavkom Jovkom i zahvaljujući stečenom novcu kupili su omanju kućicu i nešto zemlje. Kasnije i neveliku radnju. Počeo je da se bavi sitnom trgovinom.

Svi Stošini sinovi imali su svoje porodice, a familija je među najbrojnijom u Vranju, ali i razasuta širom Srbije i inostranstva. Ipak, upečatljivi porodični pečat ostavio je Zafir sa svojim sinovima i unucima.

Zafir je nastavio sa trgovinom, a ujedno je izučio i abadžijski zanat. Izrađivao je narodnu nošnju od grubog sukna aba. Potom, proizvodio je i prodavao odela, srme, libade. Abadžijski zanat je bio veoma važan u vremenu kada je tradicionalna narodna nošnja označavala i nacionalnu pripadnost i društveni stalež.

Sukno, čoja, platno, štof – sve po ”mustri”

Zafir je u početku šio seosku narodnu nošnju. Zanat je bio izuzetno težak i zahtevan, sukno, čoja, platno, štof moralo je sve da se uradi po ”mustri” i merilo se precizno. Zatim je sledilo šivenje i postavljanje postave i dugmadi.

Ježini Raša, Sava, Zafir, Aca, Boško

Raša, Sava, Zafir, Aca i Boško

Zaradom, koja se uvećavala, Zafir je proširio imanje kupovinom njiva, vinograda. Izrodio je tri ćerke i četiri sina: Aritona, Trifuna, Janču i Petra. Umro je početkom 20. veka, a trgovinu su uspešno nastavili svi njegovi sinovi, posebno Janča i Petar.

Petar se oženio jula 1912. godine Jelisavetom iz poznate vranjske trgovačke familije Spasinci. Svadbu sa igrankom, u tri po podne, organizovali su u kafani „Vranje“. U braku su imali sinove Savu, Rašu, Zafira, Acu i Boška i jednu ćerku.

„Tuđa beda“

Ježini Jelisaveta Spasić i Pera Ježa

Jelisaveta Spasić i Pera Ježa

Dva događaja u životu Petra i Jelisavete odrediće njihovu budućnost. Petar nije učestvovao u Balkanskim, a ni u Prvom svetskom ratu. Ostao je kod kuće kao hranilac familije, dok su njegova braća ratovala.

Krajem 1917. godine bugarski vojnici upali su u kuću Ježinih i uhapsili Petra i Jelisavetu. „Krijete srpskog vojnika?“ – besneli su Bugari. „Kakvog vojnika?“ – jedva su progovorali, mučeni i batinani do iznemoglosti. „Janču Ježu!“ – cijukali su pacovski glasovi. „Janča Ježa je moj brat. Ne zborimo, u svađi smo!“ – klonuo je Petar, dok je Jelisaveta ležala u nesvesti. Pustili su ih.

Mnogi tada, ugledni Vranjanci završili su u Surdulici, pored Vrle. Mučki su pobijeni i ostavljeni psima da im raznose delove tela. „Gospode, sačuvaj me od tuđe bede!“ – prvi put je po izlasku iz bugarskog zatvora progovorio Petar. Od tada pa do kraja života, pre ručka, prekrstivši se, izgovarao je molitvu o «tuđoj bedi».

„Tuđa beda“ za Peru Ježu bila je sinonim izdaje, zavisti, pakosti, sa istim značenjem kao ono narodno – „da komšiji crkne krava“!

Njegov brat Janča te 1917. godine bio je sa komšijom na položaju više Devotina. Jedne noći došao je kući da se vidi sa svojima. Komšija nije imao hrabosti. Ostao je u jedinici. Komšinica to nije mogla da preboli. Prijavila je dolazak Bugarima. Jelisaveta je jedva ostala živa, a u stomaku je nosila Zafira. Crni luk i jagnjeće kože izvukli su „vatru i utepotine“.

Ogledalce i veresija

Pera Ježa se uspešno bavio trgovinom. Zarađivao je i kupovao lokale. Velika radnja nikla je na mestu stare pošte, preko puta nekadašnje robne kuće „Beograd“. Druga u blizini današnjeg „Kafe restorana“. Tu je bila radnja i njegovog brata Janče.

Ježini su se pročuli po trgovačkom umeću. Teško da je neko ušao u radnju i da je iz nje izašao praznih ruku. Pera Ježa je davao i veresiju. Uz veresiju i ogledalce. „Da se ogledaš i setiš da si dužan“ – govorio je.

Pera Ježa kupio je vinograd iza Šapranačke crkve, njivu iznad Odžinke, gde je zasadio voćnjak sa najboljim sortama jabuka, krušaka i šljiva.

Ježini PERA ježa sa porodicom

Pera Ježa sa porodicom

„Tuđa beda“ neće mimoići Peru Ježu ni 1928. godine. Tada će umnogome odrediti i nagovestiti njegovu tragičnu budućnost. Jedne večeri otišao je sa društvom, kako se po varoši govorilo, kod «lepe i mlade gazdarice». Pilo se do iznemoglosti. U toku noći piće ga je savladalo i zaspao je. Sutradan neko iz društva hteo je da se «našali» sa Perom. Vranjem se pronela vest da je Pera spavao sa „lepom i mladom gazdaricom“ i da živi sa njom. Pukla je bruka! Nijedna voda nije mogla da opere Peru Ježu. Najteže je to podnela njegova Jelisaveta. Još „teže“ ugledni trgovci Spasinci.

Jelisaveta je bila trudna po sedmi put. Od maja, kada je pukla bruka, do septembra jedva je izdržala. Umrla je na Krstovdan. Peru Ježu niko nije zarezivao. Jedni su ga se odrekli, drugi izbegavali. Trgovinu je prepustio sinovima, pre svega Savi, Raši i Zafiru. Nisu ga izneverili. Slušajući savete, čak su ga nadmašili.

Ježini Sava sa supr. I Ljubinka Kocanka

Sava sa suprugom Ljubinkom

Top nije opalio

Početak drugog svetskog rata Sava i Raša Ježa su dočekali mobilisani. Propast Jugoslavije teško su podneli.

Vratili su se kući. Zafir je početak rata dočekao u Vranju. Ulazak Nemaca, a kasnije i Bugara nije zaboravio.

Na scenu su stupili ljudi pod maskom, peta kolona. Ugledan drug pokazao je Nemcima gde je Pržar. Kasnije su Bugari ušli u Vranje preko Krive Feje i Banje. Top iznad Banje nije opalio. U sanduku umesto đuladi bile su cigle“ – priča Zafir Ježa.

On je rat proveo kao internirac u Krumovgradu. Internaciju je zapamtio po operaciji slepog creva bez anestezije i po proglašenju za „engleskog špijuna“.

„Svi Vranjanci i Piroćanci koji su bili u internaciji izbegavali su me. Svakog jutra, pred bugarskim popom, dok ih je blagosiljao imenom cara Borisa, ljubeći ruku, otpozdravljali su: kunem se!

Radnja je radila i za vreme rata. Pred Uskrs 1944. godine, seća se Zafir, u radnju su došli Nemci i tražili tanke, moderne ženske čarape, marke «kabo». „Nema, prodate su!“ – odgovorio je prkosno Sava Ježa. Odmah zatim ušao je «drug» i zatražio iste čarape. „Nema!“ – ogovorio mu je Sava, čudeći se i pitajući šta će mu. „Za partizanke, za njih, bre!“ – viknuo je. „Za crnu berzu“, o bože sačuvaj!“ – razbesneo se Sava.

Birajte bandere na koje će da vas besimo

Ježini Raša Ježa

Raša Ježa

Raša Ježa je sutradan otišao u obližnju berbernicu. Sin berberina, dok ga je podšišivao, nije mogao da izdrži: „Kad dođu naši, birajte bandere na koje će da vas besimo“.

Raša po dolasku kući nije izdržao. Sa bratom Acom otišao je u Leskovac, u četnike. Oslobođenje Ježini su dočekali na raznim stranama. Jedni u četnicima, drugi u kući, Zafir u partizanskoj vojsci čitavih 20 meseci.

„U Skoplju, gde sam bio stacioniran, početkom 1946. godine, jednog jutra, našao me je brat Boško. Zafire, dolazi brzo u Vranje. Rašu uhapsiše, na radnju crven vosak zalepiše. Znaš li, bato, što je to! Znam – smrt! – seća se Zafir.

On je zatražio hitnu demobilizaciju i nekako uspeo da izađe iz vojske. Po dolasku kući imao je šta da zatekne. Stari Pera Ježa, ozbiljno narušenog zdravlja, gledajući u jednu tačku po ceo dan, krsteći se pred upaljenim kandilom, nije prestajao: „Gospode, uzmi me i spasi od tuće bede jedanput zauvek!

Njegova molba uslišena je 1947. godine. Pre toga prisustvovao je dramatičnim događajima koji će zadesiti njegove sinove.

Raša je bio osuđen kao držani neprijatelj na 10 godina zatvora. Odležao je dve i po. „Za pamet, da se seća!“ – govorili su «drugovi».

Zločini za koje niko nije odgovarao

Savi će «drug», koga je odavno znao, ući u radnju i reći: «Daj, Savo, platno, ujka ti spava na goloj slamarici. Odsekao je dva metra i poslao ujaku po „drugu“.

Ježini Lokal Ranka Ježe

Ranko Ježa ispred svog lokala

Zbog ta dva metra prijavljen je da je otuđivao robu. Noću je odveden u Milisavski podrum. Ujutru, po izlasku, niko od Ježinih nije smeo da ga išta pita. „Da smo reč prozborili, čini mi se, umro bih od straha“ – seća se Zafir.

On se seća da je nova vlast sve pokušala da im „namesti igru“ i osudi ih na smrt.

„Prvo su mladića, četnika iz Bunuševca, koji je bio zajedno sa bratom Rašom, terali da prizna kako je Raša klao, ubijao partizane i narod. Pošto nije mogao da prizna nešto što nije tačno, prebijen je na mrtvo. Po izlasku umro je u najvećim mukama. Zatim su svog čoveka, Radeta Kitana, odredili da izvrši popis u radnji. Naredili mu šta i kako treba. Nije pristao! Šta su mu uradili, to samo oni znaju. Rade Kitan, po izlasku, bacio se pod voz i tragično skončao. Za te zločine niko nije odgovarao“ – sa ogorčenjem priča Zafir Ježa.

On se seća i nameštene otimačine robe iz radnji. Očekivali su njihovu žestoku reakciju, kako bi ih strpali u zatvor. „Bratu Savi naredili su da svu robu u radnji popiše i stavi cene iz 1939. godine. Sutradan došli smo, rano ujutru, ulica prazna, otvorili smo dućan. Odjednom, nagrnula je masa naroda. Bačen je kamen, prozor je razbijen u paramparčad. Ko je bacio kamen? – viknuo je Sava. Pitam, ko je bacio kamen?Ja – izašla je drugarica i stala kočoperno. Za njom se pojavila vlast. Specijalna komisija iz Beograda. Neka kupuje narod! I da plati, nego šta! – mudro su prezborili. Cene iz ’39, a pare nismo ni videli. Po prodaji robe krenuli smo kući. Kod kafane Proleće počeli su povici: ,Dole narodni neprijatelji! – kazuje Zafir Ježa.

Narodni neprijatelj

Ono glavno, svedoči Zafir, došlo je po donošenju Zakona o nacionalizaciji, 1948. godine.

„Doneli su nam rešenje da potpišemo kako su nam radnje oduzete, a one su već prethodnog dana bile srušene. Nastala je i otimačina ostale imovine. Potpisali smo. Ranko, sin Jančin, nije. Stavili su mu tablu oko vrata, na kojoj je pisalo: Ja sam državni neprijatelj! Popeli su ga u otvoreni kaminon i vozili ulicama Vranja. Nama su ostavili voćnjak iznad Odžinke, ali bez prava da išta zidamo. Tu je predviđena, i danas je tako, zelena zona, ulice, raskrsnice… – krsti se Zafir.

On navodi da je svojevremeno zasadio 36 oraha i četiri kestena. Sve to, a ranije i sortne jabuke, kruške i šljive posekli su došljaci, naseljeni pored voćnjaka.

„Radnje, njive, vinograde, oni koji misle da su nam ih oduzeli, varaju se. One će uvek biti naše, dok postoji Ježinska familija“, završava Zafir Ježa.

Doktor Toma

Doktor Toma Jovanović vodi poreklo od Mijalka, a deda mu je Jovan, po kome je nastalo prezime.

„Rođen je 4. septembra 1899. godine u Vranju. Bio je treće dete po rođenju i treći sin Mijalka i Savke Jovanović. Stariji Jovanović, u Vranju poznatiji pod nadimkom Ježa, bio je vredan i pošten čovek. Mladi Toma, rastući u krugu mirne vranjske patrijarhalne porodice, živeo je skromno i lepo. Pošto je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije, školovanje je morao prekinuti jer je počeo Prvi svetski rat. Otac je Tomu voleo najviše od sve svoje dece jer je bio poslušno dete, pažljivo prema roditeljima, a uz to i odličan đak.

Prvi svetski rat proveo je u Vranju, uz detinjstvo koje je prošlo u brigama i teškoćama, skopčano i sa boleštanama, jer je Jovanović u toku okupacije preležao i trbušni tifus sa recidivima i to bez lekarske nege.

U decembru 1918. godine roditelji su Tomu Jovanovića poslali u Skoplje, gde je na posebno organizovanom tečaju u skopskoj gimnaziji, za osamnaest meseci, završio četiri razreda gimanzije.

Karijera velikog lekara

Ježini Dr Toma Jovanović Ježinac

Dr Toma Jovanović

Mijalko Jovanović, Tomin otac, a poznati vranjski abadžija, imao je dovoljno novca da svog najmlađeg sina pošalje u dobre škole – na Medicinski fakultet, u Beograd, sa prvom generacijom medicinara 1920. godine. Drugu godinu medicine pokušava da upiše u Beču, a zatim u Gracu, ali u tome ne uspeva. Prekinute studije medicine nastavlja u Zagrebu 1921. godine, odlučivši se za taj fakultet, jer je stariji od beogradskog. Kada je imao dvadest i sedam godina biva promovisan u doktora medicine, 27. marta 1926. godine.

Lekarski staž obavlja u Beogradu pri državnoj bolnici.

U martu 1927. godine postavljen je za lekara-pripravnika u Institutu za tropske bolesti u Skoplju“, piše dr Vukašin Antić u knjizi „Bolnica u Vranju“ i nastavlja:Posle dve godine provedene u Skoplju, 1929. godine prelazi u Veles, gde je naimenovan za upravnika zdravstvene stanice i gde se posvetio suzbijanju epidemije šarlaha. Posle sedam meseci mukotrpnog rada, zahvaljujući svojoj bakteriološkoj stručnosti, postavljen je za upravnika Doma narodnog zdravlja u Leskovcu…

Jovanovićeva sposobnost, koja će kasnije u Vranju postati legendarna, podstakla je prof. dr Andriju Štampara da ovog darovitog mladog stručnjaka uputi na specijalizaciju malariologije u Pariz, profesoru Brumptu, kao stipendistu Lige naroda u Ženevi. Tako je njegova karijera krenula putem malariologije…

Sa uspehom završava specijalizaciju i u Parizu 1931. godine i biva upućen na praktičan rad u Španiju…

U novembru 1931. godine, tačno mesec dana posle povratka sa usavršavanja po Evropi, Jovanović biva naimenovan za upravnika Doma narodnog zdravlja u Bitolju…

Osnivač prve labaratorije, Anti-malaričnog odeljenja i Dečjeg dispanzera

Nepune dve godine, na lični zahtev, Ministarstvo zdravlja i socijalne politike ga postavlja za upravnika narodnog zdravlja u Vranju. Verovatno je žaleo da se vrati u rodni grad pored svojih već ostarelih roditelja.

Tokom narednih osam godina, koliko će biti na čelu Doma narodnog zdravlja u Vranju, osniva prvu kliničku i bakteriološku labaratoriju, Anti-malarično odeljenje i Dečji dispanzer.

Ježini kuća dr Tome Jovanovića

Kuća dr Tome Jovanovića

Pri Domu narodnog zdravlja Toma Jovanović osniva Ligu za borbu protiv tuberkuloze, kao i ogranak lige koji je bio u Skoplju.

Toma Jovanović bio je ljubazan, blag i taktičan čovek i tako je uspeo da sprovede sve svoje zamisli i zahteve.

I pored svih teškoća sa kojima je bio suočen, on je kao svaki pravi Vranjanac, izgleda, najviše voleo da udiše taj vranjski loš vazduh i ostao je tu, u takvom svom gradu. Do kraja radnog veka“…

Sarajlije se opraštaju od svog Dede

Penzionisan je 1961. godine, dve godine kasnije dobio je posebnu zahvalnicu Saveznog zavoda za zdravstvenu zaštitu i savetnika SZO ing. Karmine Ferulija za postignute rezultate u iskorenjivanju malarije.

Ježini Janča Ježa sa porodicom

Janča Ježa sa porodicom

Umro je u Sarajevu 1987. godine. Tamo je živeo u zgradi na Koševu. Po izričitoj svojoj želji sahranjen je na Šaprančakom groblju u Vranju, gde i danas počiva. Pred poslednji polazak u Vranje, jula 1987. godine, stanari zgrade dirljivim pismom su se oprostili od svog Dede. Pismo je objavio dr Vukašin Antić u svojoj knjizi:

„Dragi naš Deda,

U ovom za nas tužnom trenutku, trenutku oproštaja od Vas, obraćam Vam se sa naš Deda‘, ne pominjući ni ime ni titule, jer Vi ste bili i ostaćete dragi Deda svih nas, Vaših komšija iz Ulice Jukićeve broj 9, Sarajevo.

Veoma brzo smo osetili Vašu plemenitost, humanost, dostojanstvo, a posebno Vašu želju i spremnost da svakome od nas pružite pomoć savjetom, posuđenom knjigom, kratkom ali poučnom pričom iz vašeg veoma bogatog životnog djela. Slušali smo i zapamtili da ste završili medicinske nauke prije nego je bilo ko od vaših komšija i bio rođen, da ste želeli život posvetiti zdravstvu i sreći ljudi u sredinama gdje ste se kretali, da ste neizmerno voljeli svoje Vranje i uvjerili se i da je i Vranje bilo Vama zahvalno. Osjećali smo se ponosno što smo u našoj sredini imali čovjeka koji je zalužio i dobio niz društvenih priznanja za svoj rad, a posebno smo se ponosili kada ste primili Plaketu UNICEF-a, o čemu je pisala i dnevna štampa.

Posebno su Vam zahvalne Vaše mlade komšije, za koje niste žalili riječi humaniste, savjete, knjige. Ličnim primjerom ste nas učili kako se razvijaju i njeguju komšijski odnosi. Svojim relativno kratkim životom s nama ostavili ste na nas snažne utiske i uspomjene, koje će trajno podsjećati na lik humaniste i komšije.

Neka Vam je vječna slava i hvala dragi naš Deda“.

Ježini Ranko major, levo i Zagorka, 1932

Ranko, major (levo), 1932.

U ćerani se pilo svaki dan

Tomin rođeni brat, Ranko Stošić, bio je major, komandant Gorskog štaba br. 110, za južnu Srbiju.

Drugi Tomin brat je Đorđe Jovanović, a njegov unuk je nekadašnji centar košarkaške reprezentacije i Crvene zvezde Zoran Jovanović.

Ježinsku familiju, jednu od najborojnih i najstarijih u varoši, u delu Kosovske ulice je predstavljao Kosta Stošić, poznati užar. Krajem 19. veka bio jedan od najcenjenijih u vranjskom užarskom esnafu. Ćerana je bila kod kuće, a naporan posao i prašina terali su na piće, domaće vino i rakiju. Imali su vinograde koji su se brali po nekoliko dana. „Punile su se bačve da ima vino i rakija za slave, praznike i za ćeranu. A u ćerani se pilo svaki dan. Ako bi nestalo vino iz ogromne bačve, odlazilo se i kupovalo po Šaprancu – kazivao je njegov unuk Dušan Stošić Ježa.

U Vranju je upamćen njegov otac Trifun, levičar i jedan od saradnika Sime Pogačarevića, narodnog heroja.

„Ako će robujem, ali kad dođe naše vreme, moja deca ima da uživaju“, govorio je komšijama Trifun Stošić Ježa pred Drugi rat. Zadojen komunističkim idejama, snalazeći se kako je znao i umeo da prehrani porodicu, živeo je u ubeđenju da će jednog dana svi nositi ista odela, iste cipele i svi biti siti.

Prvi vranjski partizani

Ježini Trifun Ježa

Trifun Ježa

A bio je snalažljiv. Izučio je šnajderski zanat. Posla nije bilo, pa je menjao zanimanja. Sa ortakom Ljubom Šopom držao je piljaru iznad nekadašnje robne kuće „Beograd“, u centru varoši. Pomagao je FK Građanski i aktivno učestvovao u njegovom radu. Svoja ubeđenja nije krio, pa je zato više puta hapšen. U vranjskom zatvoru često je boravio. A kako i ne bi, kada je bio zadužen za širenje komunističke propagande? Nosio je pisma po kućama u kojima su bili predočeni ciljevi borbe i šta ona donosi.

Ulazak bugarskog okupatora u Vranje dočekao je sa zebnjom i oprezom, da se sačuva glava, jer su bili prokaženi kao oni „koji farbaju narod u crveno“. Sećao se iz priča strahota iz Prvog rata i stradanja viđenih Vranjanaca od bugarskog noža. Sa društvom, komunistima, članovima SKOJ-a i simpatizerima, u leto 1941. godine sastao se u Čarinoj kafani, u današnjoj Beogradskoj ulici. Njih desetak odlučilo je da ode u partizane i izbegne bugarsko hapšenje i torturu.

„Na brdu Goliču (Borino brdo, prim. a.) iznad Vranja, 21. jula 1941. godine, osnovali su prvu vranjsku partizansku desetinu. To je najstariji partizanski odred u našem kraju. Pored oca, u desetini su bili: Dragi Ružić Juda, Dragoljub Stojanović Kovač, Dimitrije Đorđević (Mita Numera), Dimitrije Mitić (Mita Direklija), Slavko Pešić, Dušan Stamenković Brače, Kajle, Ljuba Kuke. Pošli su sa ubeđenjem da će rat trajati najviše tri meseca. Rusi sve sile pobediše, Nemci li je problem? Za tri meseca, a možda i pre ima da kleče na kolena, govorio jepričao nam je Dušan.

Ubio ga četnik Ula

Njegova desetina priključila se Kukavičkom partizanskom odredu. Menjao je čete i svuda bio intendant, gde je njegova snalažljivost dolazila do izražaja.

„Bio je nemirnog duha, nije poštovao disciplinu, voleo je da uradi mnogo toga na svoju ruku, što ga je koštalo glave. Poginuo je 1943. godine u selu Srednji Del. Pošao je u kuću četnika po nadimku Ula, da vidi zašto njegova dvojica sinova nisu pristupila partizanima. Ušao je na vrata, onako visok sagnuo se, Ula je pucao i pogodio ga pravo u čelo“, navodi Dušan.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Prvi komentar

  1. nena

    A zna li neko o Voji Stošiću-Ježi, berberin je bio?