Husein-paša je pre bekstva sakrio svoje veliko bogatstvo kod pojedinih građana, misleći da će se posle pobune ponovo vratiti u Vranje. Jedan od tih koji su primili na čuvanje pašino bogatstvo bio je i Staja. Paša se nije vratio, a Stajina porodica počinje da cveta i napreduje.


Piše: Dušan Đorđević


 

Staja i Božana Stanojević došli su u Vranje oko 1835. godine iz pčinjskog sela Barbace. Po dolasku u Vranje, Staja je počeo da se bavi mutavdžijskim zanatom, koji je u to vreme bio jako razvijen u pčinjskom kraju.

“Konji i magarinja dugo će se ritav, ama mutavdžije ima mlogo, ega zaradi da prerani porodicu, a ona golema…” – govorilo se u tadašnjoj varoši za doseljenika izrazito crne puti, koji je odmah prozvan KaraStaja.

Blago Husein-paše

Crni Staja u mladosti je bio puki siromah, sa imovinom koja se sastojala od „dve kokoške, jednog magareta, jedne kalenice, dve kašike i jednog grneta“, ali je preko noći postao najbogatiji čovek u Vranju. To se desilo posle arnautske bune protiv Husein–paše, čije je blago igrom slučaja došlo sirotom Staji.

Po predanju, Stajino bogastvo nastalo je u vreme vladavine Husein-paše, koji je sa turskom vojskom uhvatio i obesio Deli-Aguša, poznatog buntovnika i odmetnika od centralne turske vlasti. Husein-paša nije mogao odmah da se odupre odmetnicima i sam je morao da privremeno napusti varoš. Pre bekstva, po predanju, sakrio je svoje veliko bogatstvo kod pojedinih građana, misleći da će se posle pobune ponovo vratiti u Vranje. Jedan od tih koji su primili na čuvanje pašino bogatstvo bio je i Staja. Paša se nije vratio, a Stajina porodica počinje da cveta i napreduje.

Staja i Božana u Vranju su rodili pet sinova, od kojih je najvećeg uticaja u Vranju imao Toma. Bavio se trgovinom i od sredine 19. veka i smatrao se za jednog od najuticajnijih Vranjanaca. “Njegova reč se je jela”, govorilo se u tadašnjem Vranju.

Stajići kuća u Vranju

Jedna od kuća Stajića u Vranju

Crni zastor za vladiku Pajsija

Trgovina ga je naterala da tesno sarađuje sa Turcima, a stečeni položaj i uticaj koristio je i da brani interes srpskog življa u varoši i okolnim selima. Iako je branio narodni interes, smatra se za jednog od glavnih koji je najurio vladiku Pajsija, podržao bugarski egzarhat i dolazak bugarskih popova u vranjsku crkvu 1870. godine, što je navedeno u delu dr Jovana Hadživasiljevića “Južna Stara Srbija”, knjiga druga, Preševska oblast (1913).

Prema kazivanju dr Hadživasiljevića, vrsnog etnologa i etnografa, iz familije Pogačarci, neraspoloženje prema vladici Pajsiju naraslo je do vrhunca i jednog dana grupa od oko 200 građana pozvala je vladiku da idu u manastir Prohor Pčinjski, koji se oduvek smatrao vranjskim, da im sa ekonomom manastira položi račune o rukovanju manastirskom imovinom. Kada su stigli u manastir, ekonom je doneo tefter koji je bio prazan, bez prihodne i rashodne strane. Nekoliko građana, sa Tomom Stajićem na čelu, vratilo se u varoš. Izjutra, kada je vladika stigao, našao je zatvorena crkvena vrata, a ova grupa građana mu je zabranila da ubuduće ulazi u crkvu. Tada je preko vladičinog stola stavljen crni zastor, što se obično čini kada vladika umre. Ovim se Toma Stajić opredelio za bugarske popove – egzarhiste.

Proterivanje vladike Pajsija podelilo je viđene vranjske porodice i pretilo da izazove podele i međusobnu netrpeljivost. Pored Tome Stajića i njegove porodice, egzarhatu su se priključile i druge, poput Bunuševaca, Hadži Tominih, Cupara…

Na Tomu su ruke najprve zabrcale u med

Toma Stajić je, prema kazivanju njegovih savremenika, egzarhat prihvatio ne iz nacionalnih pobuda, već, prema jednima, reagujući na nemoral vladike Pajsija i pohlepu grčkih popova, a prema drugima zbog stvaranja povoljnijih uslova za svoju trgovinu, jer su Turci sa velikim podozrenjem gledali na pristalice grčke crkve, odnosno na protivnike egzarhije. Ovakav postupak je bio, po njemu, uslov za opstanak ili bolju trgovinu u tim nemirnim vremenima, a ne nacionalno opredeljenje.

Od 1880. do 1889. godine, Toma Stajić je bio narodni i knežev poslanik i predsednik opštine u Vranju.

Svi Stajini sinovi i unuci bili su vrlo imućni ljudi, ali najbogatiji među braćom bio je Toma, što zbog umešne trgovine, što zbog toga što je i kao poslanik i dugogodišnji predsednik opštine imao sigurne prihode. U “njegovo” vreme, Turci su, bežeći preko nove državne granice, u varoši i okolini ostavljali veliko bogatstvo u nepokretnostima i novcu, zlatu, ali je i knez (potom i kralj) slao velike sume novca za obnovu novooslobođenih krajeva. “Na Tomu su ruke najprve zabrcale u med”, pričalo se dugo po Vranju. O svemu je odlučivao: gde, kako i koliko, a najviše mislio na svoj ćemer. Bio je iznad svih, najjači – materijalno i politički!

Stajići Đoka i Bosa Stajić

Đoka i Bosa Stajić

Bugarska “zabava”

U Velikom ratu bio je maltretiran od bugarskog okupatora. O tome govori Janićije Jovanović Bilaćanin u svojoj knjizi “Naša Nana”, izdatoj 1921. godine u Beogradu: “Koliko je tada bezobziran i svirep bio bugarski komandant mesta u kinjenju svojih pozvanih gostiju dovoljno je napomenuti da je primoravao da igra i onog koji je, zbog smrtnog slučaja u porodici, bio u dubokoj žalosti. A jednom nam prilikom naredio bio, da se silom dovuče na „zabavu“ i devedesetšestogodišnji starac, čuveni Toma Kara-Stajić, zahtevajući od njega da se popne na sto da pozdravi goste i da im kaže: kako su ovi krajevi od uvek bili bugarski i da bugarske vlasti i bugarsku vojsku treba da smatraju kao svoje osloboditelje, a da od Srbije, koja i ne postoji više, ništa i ne očekuju.

I, uprkos najenergičnijim navaljivanjima i pretnjama bugarskog komandanta, ovaj uvaženi starac nije hteo da se odazove želji komandantovoj, već mu, gušeći se u suzama, tada odlučno reče: ‘Gospodine, bolje me ubi, a ne mi traži toj da činim, i pod moju starost, i s jednu nogu već u grob, da iznosim toliki sram na moja četiri sina, i ti znaš da su sva četvorica srpski oficiri i još živi i zdravi na solunski front’.

Komandant, zbunjen ovim rečima, naredi da starca odmah odevedu doma, jer se, veli, vidi da je jako umno oboleo”.

Toma Stajić umro je 6. jula 1921. godine u Vranju. On je sa suprugom Anastasijom Tašom, koja je bila poreklom iz porodice Klinčaraca, izrodio sedam sinova i jednu kćer koja je umrla kao devojka. Tomini sinovi su posebno proširili Stajićevu porodicu. Mijalko je imao devetoro dece, Tanasije, Jordan, Velizar i Staja po troje, Milan dvoje i Janaćko četvoro.

Mijalko Stajić sa porodicom Stajići

Mijalko Stajić sa porodicom

Bilo je poroda i od ostalih Stajinih sinova, od Dimitrija (Mitke), Arse, Koste i Sofke (Abe). Bilo ih je više od sto.

Vranjska porodica Stajić je Srbiji dala poznate ljude: Tomu, poslanika i predsednika opštine u Vranju.

Lekari, generali, sudije, profesori, političari…

Tominog sina Jordana, koji je između dva rata bio brigadni sanitetski general i vrstan specijalista i hirugiji. Dr Jordan je prilikom prelaska preko Albanije operisao slepo crevo regentu Aleksandru Karađorđeviću. Stanovao je u svojoj zgradi koju je podigao 1931. godine u Kosovaskoj ulici, u Beogradu. Dr Jordan se oženio Jelenom i živeo je sa njom i troje dece: Vojinom, Olgom i Vladislavom. Zgrada i danas postoji u Kosovskoj broj 34, a u njoj žive potomci dr Jordana.

Stajići Tomini sinovi

Sinovi Tome Stajića na Solunskom frontu 1916. godine: (s leva) general Staja, san. general Jordan, san. major Milan i kapetan Janaćko

Potom, Milana, specijalistu za hirurgiju i ginekologiju, osnivača “Babičke škole” u Beogradu, Staju, generala stare Jugoslavije, Tasu, direktora „Vranjske kreditne banke“, Tominog unuka, od sina Velizara, poznatog lekara internistu Aleksandra (Acu).

Impozantna ličnost bio je Rista, Stajin unuk od sina Koste. On je bio predsednik suda opštine vranjske 1910. godine, posle prvog svetskog rata poznati knjižar i predsednik “Vranjske banke”, a i predsednik Amerikanskog vaspitnog doma za srpsku ratnu siročad. Bio je veliki dobrotvor, svim devojkama iz doma dao je kao miraz po 3.000 dinara. Za potrebe ovog doma ustupio je i jednu svoju zgradu. On je osnovnoj školi u Vranju između dva rata poklonio hektar livade u Ćoški za odmor njenih učenika.

Prva ženska gimnazija u Vranju

Milan Stajić sa suprugom Margitom, Stajići

Tomin sin Milan Stajić sa suprugom Margitom

Rista Stajić je sa još nekim drugim Vranjancima otvorio privatnu žensku gimnaziju. Privatna ženska gimnazija radila je sve do 1912. godine, nakon čega je bilo omogućeno zajedničko školovanje u vranjskoj gimnaziji. Ovu školu on je i novčano pomagao.

Stajin sin Arsa posle 1900. godine bio je isto predsednik vranjske opštine. Hadži Arsa je bio strog, a ponekad i jako prek. Kad bi se naljutiо svi su mu se, pripovedalо se u familiji, sklanjali s puta. Jednom prilikom se naljutio baš na dan slave. Uleteo je u kuću na konju i sabljom presekao slavsku sveću.

Tomin sin Janaćko, 1926. godine, takođe je bio predsednik vranjske opštine. On je između dva rata školovao siromašne učenike gimnazije i studente. “Kao predsednik opštine 1926. godine moj otac nijednu svoju platu nije doneo kući. Plate je delio opštinskim pandurima i služiteljima. Za njega je položaj predsednika opštine bio velika čast, takav slučaj nije bio zabeležen do tad, a i posle u Vranju”, kazivala je njegova ćerka Dragica Lekić.

Drugi Stajin unuk od sina Arse, Staja, je bio vrhunski dečji lekar. Stajin unuk Staja od sina Tome između dva rata bio je poznati pešadijski general.

Mitkin sin Uroš Stajić između dva rata važio je kao vrstan stručnjak za zadružnu proizvodnju duvana. Uroš Stajić je 1935. bio izabran za narodnog poslanika Sreza caribrodskog.

Kostin sin Đorđe karijeru je započeo kao nastavnik. Još 1916. je, nalazeći se na Krfu, napisao knjigu „Rat i alkoholizam“. Tamo je neumorno radio i na zbrinjavanju ratne siročadi. Godinama je kao sekretar oblasne lože „Prosveta“ i izaslanik držao predavanja po Beogradu, ali i Nišu, Zaječaru, Skoplju, Vranju.

Širio je ideju trezvenosti i obavljao mnoge humane delatnosti. Poznato je da je 1927, na 5. međunarodnom kongresu protiv duvana, održanom u Pragu, dao kratak govor na srpskom i nemačkom jeziku.

“Jedna od zanimljivijih organizacija, a koja je tokom svog delovanja bila vrlo aktivna i u dobroj meri uticajna jeste ona koja se bavila borbom protiv uzroka i posledica neumerenog korišćenja alkoholnih pića i psihoaktivnih supstanci. Po ugledu na Red dobrih templara (hramovnika), dr Miloš Popović je 1901. godine osnovao Društvo trezvenosti, a 1907. Savez trezvene mladeži. Propagiranje trezvenjaštva, zdravog života, pomaganje zavisnicima, držanje predavanja po Beogradu, Srbiji a kasnije Jugoslaviji, samo su neke od aktivnosti. Trezvenjački pokret izazvao je i nastajanje skautizma u Srbiji. Beogradska loža „Trezvenost“, sa sedištem na Zelenom vencu 8, imala je u Beogradu tri oblasne lože”, piše Dragoljub Gajić Gaja, jedan od hroničara starog Beograda.

Đorđe Stajić je aktivno učestvovao i u radu podmlatka Crvenog krsta, Društva za zaštitu i vaspitanje jugoslovenske dece, Saboru narodnih prosvetitelja, Odboru za pomaganje gladnima u Rusiji, kao i Društva za zaštitu životinja i rastinja. U svojim poznijim godinama radio je kao inspektor Ministarstva socijalne politike i prevodilac u poštanskom odeljenju Ministarstva saobraćaja. Umro je 1931.

U sedištu Lože dobrih hramovnika u Beogradu, ali i po prosvetnim ustanovama, godinama su po njegovoj smrti održavane komemoracije u znak poštovanja prema pregaočevom radu. Tri godine nakon njegove smrti, pri Velikoj loži je osnovan Odbor za socijalno staranje „Đorđe K. Stajić“, sa sedištem na Terazijama 42.

Stajin praunuk od sina Mitke i unuka Vlade, Miodrag Stajić, bio je poznati naš književni kritičar i veliki proučavalac književnog dela Borisava Stankovića.

Mitka Stajić

Ko je bio Mitka koga je Bora uzeo kao prototip za lik koji će proslaviti mnoge glumce „na daskama koje život znače“?

Mitka je bio krupan, stasit i lep čovek, divna pogleda, živih pokreta i sigurna hoda. Nosio je fes s kićankom, lepo se oblačio. Za pojasom je imao jatagan i kuburu, o vratu fišeklije sa barutom. Bio je vrlo darežljiv. Po zanimanju bio je mutavdžija (tkač pokrovaca i zobnica od kozje kostreti). Znao je nekoliko balkanskih jezika. Bio je radan, njegove njive vazda su bile prve uzorane, vinogradi prvi obrani. Propio se tek kada se oženio. U piću je mogao da bude strašan, mada je trezan bio nasmejan, dobar i vedar čovek. Često je lumpovao s Ciganima i davao im je bogate napojnice.

Bora Stanković, često je boravio u domu bogate familije Stajića, gde je upoznao Mitku, njegovu ženu Sofku, kao i njegovu braću Arsu i Tomu. Arsa je bio predsednik opštine, a Hadži Toma u drami, kao i u životu, Mitkin brat.

Akademik Dejan Despić poklonio je Narodnom muzeju u Vranju srebrni lanac svog pradede, čuvenog Mitke Stajića. Ko i kakav je bio Mitka Stajić, akademik Despić objašnjava pomoću zapisa koji je ostavila njegova tetka Stanislava Kalimančić, napisanog 11. novembra 1963. godine u Beogradu.

Inače, Jeftimija je, ćerka Mitketova, u braku sa poznatim vranjskim, a potom i beogradskim, trgovcem Tasom Kalimančićem izrodila tri ćerke: Kosaru, Vukosavu i Stanislavu.

Tasa Kalimančić se preselio iz Vranja u Beograd nešto pre 1900. godine i držao trgovačku radnju u centru, a potom bio i preduzimač. Umro je od zapaljenja pluća 1909. godine. Jeftimija je sa tri ćerke ostala bez sredstava za život. Sve tri su se školovale, bile odlični đaci i dobile stipendije za studije u inostranstvu. Kosara na Ekonomskom fakultetu u Grenoblu, Vukosava na medicini u Pragu, dok je najmlađa Stanislava, uz rad, studirala prava u Beogradu, ali je zbog bolesti morala na poslednjoj godini da odustane od studija.

Stajići Jeftinija Kalimančić

Jeftinija Kalimančić sa ćerkama Kosarom (levo), Vukosavom (gore) i Stanislavom

Zapis Stanislave Kalimančić

U zapisu Stanislava, unuka Mitkina, opisuje prvo svoju baku Sofku: “Naša baba Sofka je rođena, odrasla i vaspitana u strogo patrijarhalnoj porodici čestitoga Janje Vlajinca, domaćina i industrijalca iz Vranja, kao najstarije dete. Bistra iznad proseka, krotka i disciplinovana, primila je roditeljsku odluku da se uda za našeg dedu Mitku bez pogovora – sudbinski. Sama Sofka bila je isprošena za Mitku 1868. godine i njena kitka (ispit) je bila odložena na vest o ubistvu kneza Mihajla, koja je potresla i Vranje, onda još uvek pod Turcima”, piše Stanislava.

Po obostranom roditeljskom shvatanju, ona je trebalo da deda Mitku, dobrog i plemenitog, ali mladića (18 godina) neobuzdanog temperamenta, svojom sređenošču smiri (bila je dve godine starija).

“Svoga muža ugledala je prvi put pred oltarom, poznavši ga, između trojice muškaraca (još kum i stari svat), po vezenim čarapama koje mu je u boščaluk dala. Ušla je u ogromnu zajednicu, utonula u svakodnevne dužnosti takve zajednice, urađala se vremenom u decu (jedanaestoro rodila, šestoro podigla), neshvaćena od roditelja, od sredine, od muža… Premorena i nesretna, ona svakako nije mogla biti žena ‘za merak’, kakva je dedi bila potrebna. Zato je on, u svojoj dobroti, često govorio: ‘Mučenice moja, prokleti da su što te dadoše za mene, pa zacrniše i tebe i mene!’” – zapisala je Stanislava.

Sukob dva sveta

“Sofka, kao savesna žena, izvanredno nežna majka, kad bi joj zamerali što je slaba prema deci, govorila je: ‘E pa ne mogu, srce deca da mi potraže, izvadila bih pa bi im dala!’ Neumorna radenica, da bi savladala veliko domaćinstvo Mitkino, sa velikom porodicom, poslugom, argatima – koje je trebalo hraniti, mesiti hleb – ona nije imala od rane zore do mrkla mraka ni trenutak za sebe…

Pa ipak je bila veoma uredna i čistunica, tako da je Bora Stanković – koji je zalazio u našu kuću i koji je kao takvu našu babu poznavao – ono njegovo “od brašno i testo oči vu se ne vidiv” sigurno rekao da simbolizira ženu koja je u domaći posao utonula, tj. ženu kakve su u to vreme i u onim prilikama bile manje-više sve ispravne žene i majke (pa i Borina). Samo što je naša baba bila žena mladog, lepog, imućnog čoveka, prepunog snage, pa je postala žrtva u sukobu dva sveta – onog u kojem je odgojena i živela i onog Mitkinog”, piše Stanislava.

Mitkina drama se odigrala u jesen 1894. U to vreme je Mitka, iako relativno mlad (46 godina) imao već odrasle sinove, Borisa i Trifuna. Zbog svog načina života, počeo je da dolazi u sukob sa njima, ozbiljnim i radnim mladim ljudima.

“U jednom takvom sukobu, kada je, pijan, zapretio jataganom, baba se, sasvim razumljivo, umešala, a on je, u nemogućnosti da se kontroliše, nasrnuo i na nju jataganom i teško je ranio na pet mesta. Kad je video šta je učinio, uleteo je u drugu sobu i zaključao se. Na jauke ranjene žene skupio se svet, te su navalili na vrata. On je tada ispalio pištolj kroz vrata i u onoj masi ranio najboljeg druga, Danila Kostića Daneta, šnajdera, u nogu. Neko od prisutnih je viknuo: ‘Ubi Tasu!’

Među okupljenima je bio i moj otac Tasa Kalimančić, kao i Tasa Stajić, Mitkin sinovac. I zeta i sinovca Mitka je veoma voleo. Možda je to ubrzalo njegovu odluku da sebi prekrati život. Čuo se i drugi pucanj, a zatim je nastala tišina. Bojeći se da deda-Mitka opet ne puca, a želeći da vide šta se u sobi dešava, jedan od prisutnih se popeo na stari dud, pogledao u sobu i video deda Mitku kako leži na postelji, a na grudima mu gori džemadan, zapaljen iskrom iz pištolja”, zapisala je Stanislava.

Stajići Mitketova kuća

Mitkina kuća u Vranju

Mitkin srebrni lanac

Srebrni Mitkin lančić nije prvi dar koji je razgranata, imućna i ugledna porodica Stajić poklonila Vranju. Naime, ova familija je do sada najveći darodavac Narodnom muzeju u Vranju: Angelina (Nina) i Dragica Stajić su poklonile salon koji je bio u njihovoj kući, a koji je sada izložen u stalnoj postavci muzeja.

Inače, akademici Aleksandar i Dejan Despić, braća, direktni su potomci, po ženskoj liniji, znamenitog Mitke Stajića i njegove supruge Sofije. Oni su sinovi Mitkine unuke Vukosave od ćerke Jeftimije.

“To je srebrni lanac” – kazivala je Snežana Radivojević-Petrović – “rađen u filigranu, iz 19. veka. On ima višestruku vrednost: prvo, kao artefakt velike umetničke vrednosti; dakle, sam po sebi je vrednost. Drugo, pripadao je značajnoj ličnosti, iz takođe značajne vranjske porodice, pa mu to samim tim povećava vrednost. I treće, lanac je pripadao ličnosti za koju se sa velikom sigurnošću pretpostavlja da je bila prototip najpoznatijeg književnog lika u opusu Bore Stankovića. To je treći, možda i najznačajniji sloj vrednosti lanca”.

Familija Stajića je živa istorija varoši Vranja u 19. veku, kao i na početku 20. veka. Kasnije, uspešni na mnogim poljima života, nastanjivali su se u Beogradu, kao i gradovima Evrope i Amerike. Nakon završetka Velikog rata, brojni potomci obeležili su istoriju Beograda i Srbije.

ZAPISI GENERALA STAJE

O svom ocu Tomi i njegovom delovanju u tom vremenu piše u svojim zapisima i general Staja Stajić:

“Kao jedan dokaz koliko je on od značaja bio pre oslobođenja izneću njegov slučaj bekstva neposredno pre oslobođenja 1787. Odmah po početku ovog rata, Turci, prijateljski prema njemu raspoloženi, saopšte mu jednog dana da njegova lična situacija nije baš najpovoljnija i da treba na svaki način da se ukolni iz Vranja… I zato otac, blagodareći nekim svojim prijateljima Turcima, organizuje bekstvo. Blagodareći pored toga i perfektnom znanju turskog jezika, uspeo je da nesmetano dođe do Ristovca, no tu ga nekako otkriju i vrate u Vranje. Posle nekoliko dana otputuje kao sluga nekog Dilavar Bega sa nalogom da mu harem iz Štipa prevede u Solun. Ovim načinom potpuno uspe da gotovo mesmetano dođe u Solun, naravno bez ikakvog harema.

U Solunu, blagodareći takođe mnogobrojnim prijateljskim vezama, ukrca se na neku Lojdovu lađu i otputuje za Trst. Iz Trsta ode za Beč, a iz Beča reši se na povratak kući preko Beograda. U Beogradu je imao neprijatnosti sa srpskim vlastima i što je najgore zbog toga što je ne znam od koga denunciran da je spovodio bugarsku politiku i ne poznajući prilike pod kojima se je morala čak i ova politika da vodi da bi se samo izbegao uticaj Grka koji za hrišćane u Vranju bio opasniji nego bugarski. I Srbi u tom vremenu, birajući od dva zla manje, izabrali su ovo bugaraško, koje je bilo bliže i sopstvenije njima, najviše zbog jezika u Crkvi, jer grčki nisu razumevali niti su ga hteli da slušaju ni u Crkvi niti u školi. On (Toma) je svoj stav ovim pravdao i najzad mu je dozvoljeno da se vrati.

U to vreme Vranje je već bilo oslobođeno od strane armije generala Belimarkovića, čiji je štab bio u Vranjskoj Banji. Ovaj general, još od pre zauzeća ovih krajeva, ne poznajući dovoljno prilike, primio je i on za gotovo ovu optužbu protiv mog oca, koga je još unapred osudio na smrt, ali približavajući se Vranju i boraveći u Vranjskoj Banji, sa sviju strana i od celokupnog naroda je slušao samo povoljne stvari o njegovom (Tominom) nacionalnom držanju i svi su uvek isticali njegov požrtvovani rad u odbrani hrišćanstva i srpstva od Turaka i Grka i uveravali su da njega (Tome) nije bilo da bi ti krajevi bili ne samo nacionalno izgubljeni no i pusti – bez Srba.

Pri prolazu kroz Vranje, otac (Toma) se javio generalu i ovaj umesto da ga primi i dočeka osorno, ljutito i sa nepoverenjem, on ga je dočekao rukujući se i čak se i poljubio sa njim izjavljujući mu svoju blagodarnost u ime srpskog naroda za njegov opšti rad u Vranju.

Odmah za ovim postavljen je za predsednika opštine, na kojoj je dužnosti ostao oko 10 godina. Ovakav svoj rad produžio je i posle oslobođenja, starajući se da svojim ispravnim, poštenim, razumnim radom doprinese što više sređivanju prilika koje su nastale odlaskom Turaka…

Obrazovanjem partija odmah je stupio u Naprednjačku stranku i bio je na čelu njenom za sve vreme svoga života. U toj stranci biran je ne samo kao predsednik opštine već i kao narodni poslanik, tako da ga je kralj Milan tretirao kao svog ličnog prijatelja i često zvao da ga sasluša o potrebama svog kraja, koje je on (potrebe) uvek objektivno izlagao i uspevao da uklanja sve ono što je usporavalo progres u tim krajevima.

Njegovo držanje za vreme okupacije Vranja od Bugara 1916-1918. je bilo takođe potpuno ispravno i blagodareći samo njemu nije Vranje, poput ostalih mesta u Pomoravlju, prikupljalo potpise – izjave da su Bugari, već su izostali od toga i to samo zato što on, moj otac (Toma), ovu izjavu nije hteo da da. Kada ga je tadašnji načelnik zvao i tražio od njega ovu izjavu, on mu je odgovorio: “Ja imam na frontu u srpskoj vojsci četiri sina oficira; rat još nije završen i ne zna se kako će se svršiti, i sa kakvim obrazom mogu izaći pred moje sinove kad se budu vratili a posle ovakve izdaje”.

Načelnik je bio ipak uviđavan čovek i korektan i na sve ovo rekao mu je: “Pravi ste gazda Toma” i pustio ga je kući…”

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Save

Save

Save