Žika je završio šofersku akademiju i, sa Vojom Avramovićem, 1932. godine kupio autobus „federal“. Kad su ga doterali ljudi su se okupljali da ga vide i krstili se. Platili su šasiju 85 hiljada, a karoseriju 40, a za te pare mogli su da kupe tri kuće u Vranju.


Piše: Dušan Đorđević


 

Familija Povijeni, kako se prvinom zvala, stigla je u Vranje iz severne Grčke još krajem 18. ili početkom 19. veka. Njen rodonačelnik bio je Dimitrije, o kome postoji malo podataka.

Zna se da je imao sina Đorđa, oženjenog Bosiljkom iz roda Babadudinci. Oni su u braku dobili petoro dece: Jovana, Pasku, Petra, Dimitrija i Nataliju. Đorđe je imao ambiciozne planove za bavljenje unosnim trgovačkim poslovima, ali je ostvarenje sprečila prerana smrt. Bosiljka je ostala sama sa decom i, zahvaljujući pomoći sa očeve strane, uspela je da ih izvede na put.

Tapija

Po oslobođenju Vranja od Turaka, Povijenci su uspeli da kupe kuću preko puta današnje glavne gradske policijske stanice, u omanjem slepom sokaku. U tapiji, od 1. februara 1889. godine, piše: «Ja, Osman Muratović, Turčin iz Vranja, a sada nastanjen u Kumanovu, u Turskoj, prodao sam kuću od slabog materijala u Vranju Jovanu, Petrušu i Dimitriju, maloletnim sinovima umrlog Đorđa Dinića Povijena iz Vranja, za 360 dinara i novac sam u potpunosti primio».

Kuća se sa pročelja i sa leve strane graničila sa porodicom Ranđela Vasiljevića, sa začelja sa Koste Džikića i sa desne strane sa porodicom Riste Anđelkovića. Posrednik pri kupovini bio je istaknuti vranjski trgovac Stojan Nešić.

Povijenci taxi sluzba

Porodični posao: braća Branko, Mile i Rodoljub

Pariz i Oktobarska revolucija

Starija Bosiljkina braća odlučila su da Jovana pošalju u Francusku na rad, a Dimitrija u Rumuniju. Jovan je postao metalski radnik, živeo je u Parizu, gde se zaljubio i oženio Sesilom, sa kojom je imao sina Đorđa i ćerke Lujzu, Rozu i Olgu. Nakon smrti Jovanove, Sesila je ostavila u amanet sinu Đorđu da pronađe svoju familiju u Srbiji. Đorđe je ispunio amanet 1963. godine, kada je letovao na Jadranu, a onda stigao u Skoplje, odakle je, dan pre razornog zemljotresa, stigao je u Vranje. Kod današnjeg Okružnog suda kod advokata se raspitivao za Povijence. Neko je javio njegovoj braći od strica i nastala je neopisiva radost.

Dimitrije, kome su stričevi namenili Rumuniju, bio je nestalnog duha. Ponet događajima, otišao je u Rusiju i tamo učestvovao u Oktobarskoj revoluciji, ali je ubrzo morao da beži i spasava glavu. Došao je u Temišvar, gde je upoznao i oženio Nikoletu. Vratio se u Vranje i kao dobošar radio pri opštini.

Konji, kočije i fijakeri

Petar Povijenci

Petrova vozačka dozvola

Petar, rođen 1880. godine, koji je ostao u kući, uspeo je, zahvaljujući rođacima, da „ofisne i kupi konja i kočije“. Počeo je da radi kao kočijaš i svaki mukotrpno zarađeni dinar odvajao na stranu, sve dok nije kupio i fijaker. Kao fijakerista vozio je ugledne Vranjance i goste sa železničke stanice koji su se uputili u znamenitu Vranjsku Banju na lečenje.

Oženio se je Jelicom Lenkom Dodić, iz roda Banjalići. Izrodili su petoro dece: Branka, Nadu, Mileta, Radu, Rodoljuba i Bosiljku. Nada je mlada umrla, a Radu je Lenka udala u Mladenovac, za tamošnjeg obućara, na preporuku svojih rođaka. Naime, Nada je bila u velikoj ljubavi sa jednim mladićem iz Gornje čaršije, koji je bolovao od „jektike“ i hteli su da je odvoje od njega.

Petra su, u najboljim godinama, zahvatili ratovi za oslobođenje Srbije. Od 1912. do 1918. godine povremeno je dolazio kući. Bio u 1. pešadijskom puku Moravske divizije, prvo kao redov, a potom komandir sanitetskog voda. Prošao je sve golgote povlačenja preko Albanije i jurišajući preko Kajmakčalana i dolinom Vardara stigao u Vranje ranjen u glavu. Od posledica ranjavanja počeo je da mu slabi vid, a kasnije je i oslepeo. Umro je razočaran, jer nije dobio invalidsku penziju.

Studebaker

Petar je, još za života, posao fijakeriste prepustio sinovima Branku i Miletu. Rodoljub Rođa bio je znatno mlađi i on im je u svemu pomagao. Visprena braća nisu se zadovoljavala fijakerima, pratili su šta se dešava po većim gradovima, pre svega u Beogradu, i odlučili su da kupe automobile i da taksiraju. Pre njih taksiranjem su počeli da se bave pojedinci iz familije Kljačinih.

Mile je imao privilegiju da se vozi u automobilu tadašnjeg fabrikanta Stajića i da uz njegovu pomoć savlada vožnju sa još sa četrnaest godina.

Branko, kao najstariji, nakon smrti Petra, uzeo je na sebe ulogu porodičnog starešine i prema braći se odnosio strogo, bez sentimentalnosti. Živeli su u zadruzi i svako je ujutru dobijao zadatak koji je bez pogovora morao da izvrši.

Odlučio je da se prodaju konji, fijakeri i drvena kola i da se kupi automobil „studebaker“, američke proizvodnje. Štala, u kojoj su do tada čuvani konji, pretvorena je u garažu i radionicu. Braća Povijenci su nabavili nemački alat za popravku automobila i sami obavljali sve popravke. Bili su začetnici automehaničarskog zanata u Vranju.

Štedljivim držanje, danonoćnim poštenim radom, zahvaljujući Branku, ulagali su zarađeni novac u vozni park. Imali su „fordove“, „olimpiju“, „studebaker“ i kamion. Taksirali su relaciji Vranje – Železnička stanica i Vranje – Vranjska Banja. Bili su uvek doterani i nastupali su sa stilom, poštujući mušteriju iznad svega. Taksi stanica bila im je prvo ispred nekadašnje kafane „Zlatno burence“, a potom ispred opštine. Kamionom su prevozili sve vrste robe.

Povijenci taksi stanica u centru Vranja

Taksi stanica u centru Vranja

Grne dovezao prvi autobus

Razvoju putničkog saobraćaja u Vranju značajno doprinosi i Žika Grne, Živojin Mihajlović, koji se iz Panađurišta doselio u Vlajinski sokak, kupivši kuću. U varoši će biti upamćen kao čovek koji je prvi doterao autobus. Rodio se Panađurištu 1902. godine u trgovačkoj porodici. Trgovina ga nije zanimala, odlučio je da, u komšiluku, kod čuvenog majstor Nikole izuči grnčarski zanat. Postao je majstor za pravljenje zemljanih poklopaca za kazane sa jednom ili dve lule, ali kada je prvi put video auto i autobus, rešio je da izuči za šofera i da od grnčarskog zanata ponese samo nadimak Grne.

Saopštio je ocu da želi da upiše „Kraljevsku šofersku akademiju“ u Beogradu, kome je bilo čudno da sin ostavi zanat i ide u beli svet, u neizvesnost.

Žika je završio šofersku akademiju i, sa Vojom Avramovićem, 1932. godine kupio je autobus „federal“.

“Kad su ga doterali Vranjanci su se sakupljali da ga vide i krstili se. Platili su šasiju 85 hiljada, a karoseriju 40. Dobili su garanciju od Lukarske banke. Za te pare mogli su da kupe tri kuće u Vranju. Otac je osnovao preduzeće i počeo da vozi na relacijama do Železničke stanice, Vranjske banje, a potom i do Leskovca, Kumanova i Skoplja”, priča Miodrag Mihajlović Gage, Žikin sin.

Žika Grne je kancelariju imao u centru grada, gde mu je bila i stanica, kod poslastičarnice „Pelivan“, na uglu gde je sada zgrada pošte. U autobusu je uvek bilo viška putnika, a moglo je da stane tridesetak. Nije mogao da odbije mušteriju, peo ih je sa stvarima na krov, gde je bilo drvenih klupa i ograde od gvožđa.

Žika Grne je voleo da u slobodno vreme “olimpijom” ili “fordom” ode u Vranjsku Banju.

Povijenci Žika Grne - autobus

Žika Grne i njegov autobus

Kako vetar duva

Dok je Branko Povijenac bio strog i ponekad preterivao, koristeći i batine, tražeći od braće da ga bez pogovora slušaju, Mile je bio „duša“ porodice. Voleo je društvo, sedeljke, pesmu, dert. Bio je emotivac, što će ga kasnije koštati zdravlja.

Branko se oženio Dobrilom iz Kumanova, sa kojom je imao sinove Baneta, Jovana i Dragija. Rat je dočekao spremno. Osetio je društveni lom i na to je pripremao braću. Ranija iskustva su opominjala i instinkt za samoodržanjem je proradio.

Nemci su, po dolasku u Vranje, Povijencima oduzeli najbolji automobil. Drugo nisu dirali. Branko je bio u godinama i u toku rata se pasivizirao. Sa braćom je nastavio da taksira, ali je mušterija bilo isuviše malo. Više se taksiranjem bavio Mile.

Mile Povijenac je rat dočekao kao vojnik jugoslovenske vojske i nakon sloma države zarobljen je sa svojom jedinicom i interniran u Bugarsku, ali se ubrzo vratio. Pred kraj rata priključio se partizanima, gde je bio u šoferskoj jedinici, u Skopskoj armijskoj oblasti. Uspeo je da dogura do načelnika, ali je odlučio da uniformu okači o klin i vrati se u Vranje.

Branko i MIle Povijenci

Branko i MIle čekaju putnike

Internacije

Rodoljub Rođa Povijenac, rođen 1921. godine, završio je prvi razred Gimnazije, pa je, zbog lepog pevanja, odlučio da pođe za bogoslova. Igrom slučaja, jednom je zakasnio na probu crkvenog hora i pritom dobio batine od mesnog popa. Napustio je bogosloviju i vratio se svom šoferskom zanatu.

U dva maha je interniran u Bugarsku. Prvo u Krumovgrad, 1942. godine, pa na tursku granicu, u mesto Mesadžik. Dugi put je interniran u proleće 1944. godine u mesto Ksanti. Po povratku u Vranje, u novembru 1944. godine, priključio se partizanskom pokretu. Bio je u šoferskoj jedinici, iz koje je i demobilisan.

Branko Povijenac, kao najstariji, predosetio je nadolazeće društvene promene i nije dugo razmišljao. Kamion, automobile i alat poklonio je Narodnooslobodilačkom odboru, koji je oformio preduzeće sa radionicom. Ono je bilo preteča današnjeg ATP „Jedinstvo“. Branko je kratko vreme bio rukovodilac, a potom je prešao u vranjsku „Elektrodistribuciju“, koju je sa nekolicinom ljudi uspeo da oformi.

Ljubav prema automobilima nikad ga nije napustila. Po osnovanju Pamučnog kombinata, na poziv direktora Branka Golubovića, postao je njegov lični šofer. Do smrti je živeo tiho, nenametljivo.

Poslednji pozdrav

Članovi porodice Povijenci bili su prvi pravi taksisti u Vranju. Upamćeni su kao utemeljivači te službe. Uvek čisti i uredni automobili, pažljiva vožnja, sa odelima po poslednjoj modi, kulturnim ophođenjem prema mušterijama, uslužnost i povoljne cene usluga činili su ih vesnicima novog građanskog Vranja.

Koliko su bili poštovani od strane kolega koji su sticali ugled na njihovom primeru, koji su radili po pravilima koje su u poslu promovisali Povijenci, govori Miletova sahrana, koji je u penziju je otišao kao direktor „Komrada“. Obožavao je konje koji su služili za vuču pogrebnih kočija. Uspeo je da u „Komradu“ stvori skroman vozni park, čime se posebno ponosio. Na večni put ispraćen je u kočijama, uz pratnju glasnih sirena tadašnjih brojnih vranjskih taksista.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.