Bio je to prvi bioskop u Vranju sa parterom, balkonom i garderobom. Radio je do bugarske okupacije. Otac nije hteo da prikazuje bugarske i nemačke ratne filmove i bioskop mu je oduzet.


Piše: Dušan Đorđević


 

Familija Debarci je, prema kazivanju potomka Milivoja Vasiljevića Đerka, poreklom iz Hercegovine, odakle je, usled turskog zuluma, prinuđena na seljenje. Iz Hercegovine su došli u srpsko selo Tresonče, kraj Debra, u Makedoniji. Pošto su tada bili „nikoj“ i živeli na obodu sela, od strane meštana su prozvani Krajnikovci.

Debarci – Đerkovi

Nakon oslobođenja Vranja od Turaka, 1878. godine, u varoš, u potrazi za boljim životom, došao je Vasilije Vasil Debarac sa petoricom sinova i ćerkom. Po makedonskoj varošici Debru dobijamo nadimak Debarci, a neki će nas, po mom ocu Đerasimu, zvati kasnije Đerkovi“, kaže Milivoje.

Od ostalih se izdvajao sin Zafir, koji je sa svojim ocem izvodio sve vrste građevinskih radova. Bili su preduzimači i zidari, gradili su put Gnjilane – Uroševac. Poštenje i umeće donelo im je kapital, brzo su „stali na noge“ i krenuli da formiraju brojno zadružno domaćinstvo.

Gostinska soba sa ikonostasom

Deda Zafir je kupio kuću od Turčina Ahmeta Osmanovića i njegove žene Ajše, 1881. godine, u centru grada, u blizini reke, koja je proticala tamo gde je sadašnja glavna ulica (Stefana Prvovenčanog). Kuća je bila sa suterenom i podrumom od debelih zidova, sa dvorišnim stepenicama koje su vodile u široki hodnik, koji je bio između četiri sobe. Pri kraju hodnika bio je izlaz za gornju bašču sa dudom i orahom, a pred kućom je bila i donja bašta, sa mnogo ruža, jorgovana, šimšira, loznica, sa jabukom „petrovkom i niskim dunjama ispod pendžera. Kasnije, na samom početku dvorišta, nakon završetka Velikog rata, sagrađena je druga spratna kuća, sa stolarskom radionicom u prizemlju. Ulazilo se kroz visoku kapiju, a na drugom kraju, dvorištem, kroz baštu, izlazilo se na kapidžik u dvorište kuće familije Miljkovići (Pepekovi). Na spratu se posebno isticala gostinska soba sa ikonostasom, u kome se, pored kandila okruženog ikonima, čuvalo Sveto pismo, krsnik za slavski kolač, tamjan i stručak bosiljka“, kazuje Gordana Stanimirović Debarka.

Debarci Đerasim Vasiljević u svojoj radnji

Đerasim Vasiljević (u sredini) u svojoj radnji

Zafir je imao sina Đerasima (Đerka), koji je izučio stolarski zanat i u kući otvorio stolarsku radionicu. Sa ženom Magdom izrodio je sinove Nikolu i Sretena i ćerke Savu, Anđelinu, Olgu i Miru.

U Velikom ratu prošao je albansku golgotu; sa sinom Nikolom, stigli su na Krf, potom u Bizetru i preko Solunskog fronta vratili se živi i zdravi u Vranje. Sreten se vratio iz bugarske internacije.

Stolarska mašina za trakslovanje

Nikola i Sreten krenuli su očevim putem i postali su priznati stolari. Radionica je dobila zvanični naziv, čime se velika zadružna porodica ponosila. Prvo je nosila ime „Zafir Vasiljević i Đerasim“, potom „Đerasim Vasiljević i sinovi“, „Braća Vasiljevići“ i, na kraju, „Nikola Đ. Vasiljević“. U njoj su proizvođene spavaće sobe, kredenci, otomani, vitrine, stolarija, patosi, vetrenjače – krznjače za kukuruz. Radilo se na univerzalnoj mašini, na kojoj je bio cirkular, abrihter i bušilica. Vasiljevići su posedovali i mašinu za trakslovanje, koja je služila za pravljenje raznih ukrasnih figura. Njihova radnja je bila prva u koju je uvedena trofazna struja.

U stolarskoj radionici kod dede Đerka, oca Sretena i čiče Nikole mnogi poznati vranjski stolari su izučili zanat: Boško Ilić Strela, Sima Pogačarević, Rade Čamac, Čoče Džikić, Furko, Orde i Boško Biljba, Tane Rakovče… Počinjali su kao šegrti, polagali ispit za kalfe, a kasnije, kada bi izučili zanat, većina njih bili su izuzetno cenjeni majstori“, kazuje Milivoje.

Vasiljevići su bili socijalisti, pristalice Dimitrija Tucovića i njegove Srpske socijaldemokratske stranke. Radnja je okupljala gotovo sve pristalice komunista, od kalfe Sime Pogačarevića, kasnije narodnog heroja, do Boška Ilića Strele, Koste Kostića Amerikanca i ostalih. Zato su radnja i kuća stalno bile pod prismotrom žandara i policijskih agenata.

Prvi bioskop u kafani Evropa

Milivoje ističe da je njegov otac Sreten 1932. godine imao nezgodu i isekao prste na desnoj ruci. Lekari u Skoplju uspeli su da spasu prste, koji više nisu bili u funkciji. Nije ih osećao i morao je da se okane stolarskog zanata.

U porodici je pao dogovor da stric Nikola nastavi da radi u radionici, a da otac kupi bioskopsku opremu i da od toga živi. Otac je nabavio austrijsku aparaturu i prvi filmovi počeli su da se prikazuju u kafani „Evropa“. Nabavljani su u Beogradu, Zagrebu, Skoplju… Narod je tražio kartu više da bi video tadašnja filmska ostvarenja“, priča Mile.

Debarci kafana Evropa

Kafana Evropa (desno), pre Drugog svetskog rata

Pred početak Drugog svetskog rata Sreten je uz tadašnji Zanatski dom u Jančinoj ulici dogradio bioskopsku salu i tu počeo da prikazuje filmove.

Od prvog dana, od 1932. godine, bioskop se zvao Sloboda. Bila je to prva bioskopska sala u Vranju sa parterom, balkonom i garderobom. Radio je do bugarske okupacije. Otac nije hteo da prikazuje bugarske i nemačke ratne filmove i bioskop mu je oduzet. Proveo je u zatvoru 48 sati, ali nisu uspeli da ga privole na saradnju“, ističe Milivoje.

Za vreme rata Sreten i Nikola su se primirili. Živeli su od imanja, obrađivali vinograd u Sobini i nekako preživljavali.

Debarci

Sa svadbe Zlate i Nikole Debarca 1930.

Otimanje „Slobode“

Po završetku rata bioskop „Sloboda“ je nastavio da radi. Sreten je puštao filmove, a Milivoje nabavljao karte.

Tako je bilo i tog 28. aprila 1948. godine. Mile je otišao po karte, sa novcem u džepu. Tada su se unapred plaćale i karte i porez. Supruga Leposava savetovala je Sretena: Ne puštaj dete da ide, u najveće se zbori da su doneli zakon i da uzimav sve. Plašim se da mu ne namestiv neku zvrčku. Sreten, velika dobričina, čovek koji u životu mrava nije zgazio, bio je ubeđen da niko neće da oduzme njegov bioskop. Svi znaju, Lepo, da je naš, s mukom smo ga stekli! Idi, sinko, po karte‘“, priča Milivoje.

Uveče su došli „popisivači“. Sretenu su saopštili da je bioskop narodna imovina. Popisali su sve, čak i karte. Sreten je sve to primio „hladno“. Uspeo je samo da ih pita: „E, pa, gospodo, šta ću sada ja da radim?“ „Nema gospodo, druže, kapu u šake i napolje!

Od bogate, radne porodice, došli smo do prosjačkog štapa. Sa sestrama, Stanislavom i Jelenom, osetili smo sve nedaće siromaštva i borbe za goli život“, navodi Milivoje.

U Vranju, pa i šire u Srbiji, Debarci su zapamćeni kao vrsni stolari, koji su sve što vide okom i umom zamisle mogli da naprave. Prvi su otvorili bioskop modernog tipa.

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.