Dugo se posle Hadži-Mihailove smrti pričalo u Vranju da niko njegovo bogatstvo nije više dostigao. Njegovi sinovi bili su različite naravi. Živeli su u zajednici koja je vremenom počela materijalno da slabi. Nisu spremno dočekali oslobođenje od Turaka 1878. godine.


Piše: Dušan Đorđević


 

Terzijski zanat u Vranju bio je na posebnoj ceni u 19. veku. Bilo je malo vrhunskih majstora, a jedan od njih, Rista Mihajlović, doselio se u varoš sa suprugom Janom iz sela Rakovac kod Bujanovca, krajem 18. veka.

Jana je bila ćerka bogatog seljanina i dobila je velik miraz u novcu i spremi. To je pomoglo Risti da otvori terzijsku radnju i pročuje se po izradi čohanih odela u susednim srpskim selima. Vredan i radan, brzo je stekao osrednji imetak, a onda se dao na trgovinu sa vranjskim Husein-pašom i srpskim knezom Milošem Obrenovićem i ona mu je donela bogatstvo „preko noći“.

Verski i nacionalno opredeljen, otišao je sa ženom u Jerusalim, na Hristov grob, i svom potomstvu ostavio „adžijsko koleno“. Sagradio je veliku kuću orijentalnog stila.

Pogačka

Pogačarci Stare vranjske familije

Pogačarci

Kod Riste se posebno vodilo računa o ishrani. Jela se stalno pogača od čistog, belog brašna. “Jano, vikaj decu da donesev malka pogačku. Da zajedem, pa da idem, rabota čeka”, govorio je. Tako je nastao porodični nadimak Pogačar, kojeg je prvi prihvatio njegov sin Hadži-Mihailo Ristić. Familija Pogačarci postala je jedna od najuticajnijih u Vranju u 19. veku i početkom 20. “Čorbadžije su toj“! – govorilo se od Vranja do Beograda i nazad sve do Carigrada.

Hadži-Mihailo Ristić učvrstio je temelje trgovini u porodici. Za njega su radile brojne užare u varoši. Plaćao je redovno i određivao dobru cenu za vrhunski kvalitet. Za njega su seljani u okolini Vranja i Bujanovca gajili najbolju konoplju. Izvozio je iz Vranja ne samo uže, već i prerađeno uže u oglave, kuskune i druge predmete u južne gradove Stare Srbije, u Makedoniju, Bugarsku i Grčku. Podsticao je i ćurčijski zanat, otkupljivao je kože i izvozio ih u Trst.

Hadži-Mihajlo, sa sinom Stojančetom, učesvovao je u obnovi Saborne crkve Svete Trojice u Vranju 1858. godine. Sa vodećim Turcima je bio „na istoj nozi“, za mnoga pitanja bitna za varoš lično su ga konsultovali. Stojanče je, koji je sa braćom poneo prezime Pogačarević, bio najveći priložnik i ktitor Saborne crkve.

Soba u manastiru Prohor Pčinjski

Hadži-Mihailo, sa nekolicinom viđenijih Vranjanaca, bio je pokretač i osnivač škola u kojima su deca učila po srpskom programu. Uspeo je da spreči uticaj bugarskih učitelja i da ih protera iz varoši.

Kao najveći priložnik manastira Prohor Pčinjski imao je posebnu, “Pogačarsku sobu” u konaku, koja je ostala i njegovim potomcima. Umro je 1868. godine. Dugo se posle njegove smrti pričalo u Vranju da niko njegovo bogatstvo nije više dostigao.

Njegovi sinovi bili su različite naravi. Živeli su u zajednici koja je vremenom počela materijalno da slabi. Nisu spremno dočekali oslobođenje od Turaka 1878. godine.

Dr Jovan Hadživasiljević

Dr Jovan Hadživasiljević

Hadži-Toma je bio pravi patrijarhalni despot. Strog i prek, svi su ga se plašili.

“Na stupku ne smeš da mu nagaziš, jerbo će te snema”, pričali su potomci.

U kafanu je ulazio na konju, opasan oštrim jataganom na kome je zlatnim slovima pisalo: “Adži-Toma Adži-Mihailov”. Drška je bila od slonove kosti, ukrašena dragim kamenjem. Njegova sila izbijala je iz materijalnog i društvenog statusa. Trošio je zarađeno, vreme čorbadžijskog fijuka biča i kulučenja čivčija na imanjima je prolazilo. Razuzdano pijančenje, dert i pesma, raspojasano jurenje za ženskinjem po hanovima je, takođe, prolazilo. Sve je dobijalo drugu vrednost i druge društvene obrise.

Hadži-Vasilije je bio povučen i ćutljiv trgovac. Shvatio je da trgovina više nije onakva kakva je bila pre oslobođenja, pa je sina Jovana dao na visoke škole, smatrajući da je to njaveće bogatstvo koje mu daje u ruke.

Osamnaest popova na opelu

Njegov sin, dr Jovan Hadživasiljević (1866-1948) postao je čuveni etnolog. Izučavao je južnu Srbiju i ostavio bogata svedočanstva u knjigama i periodici. Učestvovao je u balkanskim i u Prvom svetskom ratu.

Stojanče Pogačarević bio je sušta suprotnost Hadži-Tomi. Pitom, duševan i društven, bio je omiljen u varoši. Pomagao je sirotinju, crkvu… Nije prošao nijedan ručak, a da u mutviku, sporednoj prostoriji, ne nahrani nekog prosjaka ili siromaha. Njegova kuća je bila na dva boja, najviša u varoši. Teško je podneo proterivanje vladike Pajsija iz Vranja, sa kojim se okumio, od strane nekih vranjskih porodica i egzarhata, i dovođenje bugarskih popova, koji su u varoši činodejstvovali od 1870. do 1878. godine. Na selu su i dalje ostali srpski popovi. Njih osamnaest ga je, iz okolnih sela, opojalo na opelu 1877. godine ispred Saborne crkve.

Oslobođenje od Turaka Stojančetovi sinovi, Sava, Rista i Mihajlo, su dočekali u zajednici. Živeli su od imanja, a Rista je završio za terziju. Umesto da povećavaju kapital i bogatstvo, krnjili su ga i to ubrzano. Pojavili su se novi trgovci, vesnici kapitalizma, koji u borbi za prevlast i vodeće mesto u društvu nisu birali sredstva. Levantinskog duha, spremni na mito, laž, prevaru i pokvarenost, potisnuli su adžije, čorbadžije i ostale koji su svoju moć sticali na izgrađenim feudalnim odnosima, kuluku i dobrim vezama sa Turcima.

Pogačarci i osveta novog doba

Cincari i njihovi potomci, koji su preuzeli trgovinu u Vranju, znali su da cinički konstatuju novi društveni i materijalni status Pogačaraca: “Čorbadžija čok, meso jok!” Tako su oslikavali propast onih pred kojim su svojevremeno stajali mirno i tražili milost.

Sava je bio lep i naočit momak, toliko da se otimaju devojke. Po nagovoru familije, oženio je devojku iz varoši okićenu dublama, nadajući se da će tako preokrenuti nezavidno materijalno stanje. Ipak, njegova žena bila je „slabe pameti“ i svi ukućani su se bojali da ne učini kakvo zlo. Nisu mogli da je paze svaki dan. Jednoga jutra naložila je peć, koja je iz prizemlja vodila u gornje prostorije. Stavljala je drva bez prekida, sve dok nije buknuo požar. Od kuće na dva boja ostalo je samo zgarište.

Sima Pogačarević

Sima Pogačarević

Početak 20. veka označio je i početak materijalnog propadanja familije Pogačarevića. Braća su se razišla, svako na svoju stranu. Rista sa decom otišao je u drugi kraj Vranja. Sava je ostao na starom imanju, a najmlađi, Mihajlo, sa majkom ostao je na zgarištu kuće. Sagradio je omanju, nisku kuću, koja i danas postoji. Davao je njive u napolicu, radio i sam za nadnicu. Prodavao je imanje, čak i predmete iz kuće, da bi preživeli. Sa ženom Paraskevom imao je petoro dece.

Naglo su osiromašili i nakon smrti Mihajla sav teret pao je na Paraskevu. Sinove je dala na zanate, Stojana je dala u opančare, a Simu u stolare. Detinjstvo su proveli u siromaštvu, više gladni nego siti. Stojan se pre drugog rata odselio za Beograd i tamo u centru grada držao opančarsku radnju. Doživeo je duboku starost. Nije ostavio muške potomke.

Narodni heroj

Sima Pogačarević je završio stolarski zanat. Zadojen komunističkim idejama vranjske intelektualne studentske grupe, u kojoj su bili Dragi Kajme, Radmilo Stevanović Čaplja, braća Milorad i Vukašin Antić i mnogi drugi, postao je fanatik ideje za koju je i poginuo na Dobrim vodama, iznad Sobine, od bugarskih fašista, u decemru 1941. godine. Njegova sestra Slavka bila je istaknuti komunistički aktivista. Posle rata bila je pristalica IB i zato robijala nekoliko godina na Golom otoku.

Familija Pogačarci za više od vek i po postojanja u Vranju ostavila je neizbrisiv trag, preko Hadži-Mihajla i Stojančeta, dr Jovana Hadživasiljevića, Hadži-Tome, koga je Bora Stanković ovekovečio u Koštani, do Sime Pogačarevića, po kome HK „Simpo“ nosi ime.

 

 

Ministarstvo kulture i informisanja Stare vranjske porodice

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.