Florence Foster Jenkins (2016)

Režija: Stephen Frears

Uloge: Meryl Streep, Hugh Grant, Simon Helberg

Piše: Srđan Dimitrijević


 

Zasnovano na istinitoj priči… Priznajem takvi me filmovi nimalo na privlače i rado ih izbegavam. Sit sam se nagledao previše onih koji nisu dobri, mnogih koji su stvarno loši i onih koji su gori. Iza priče o nečemu što je bilo, ili ličnosti koja je postojala, kriju se jeftine namere, onih koji daju pare za snimanje filma, da se upakuje i servira moral, norme, vera, ostvarenje želja i uspeha. To najčešće znači da se igra na kartu trenutnih i površnih emocija i plitkog i neosnovanog poistovećivanja gledaoca. Da, najčešće, ali ne uvek. Ne ovoga puta.

Najgora operska pevačica na svetu

     Ovom filmu su me privukle tri stvari. Najpre režiser, zatim glavna glumica i, na kraju, znao sam nešto malo o junakinji filma. Par puta sam se nasmejao gledajući klipove njenih nastupa na netu.

     Naime, prava Flolens je bila američki sopran, operska pevačica koja je upamćena po svojim očaravajućim kostimima za nastup, kao i po svojim jadnim pevačkim sposobnostima. Istoričar Stefan Pile je okarakterisao kao “najgoru opersku pevačicu na svetu”.

     Uprkos, ili upravo zbog svoje pevačke nesposobnosti i nekompetentnosti, ona postaje kultna muzička figura Njujorka 30-tih i 40-tih godina prošlog veka. Većina poznatih i slavnih toga vremena bili su njeni fanovi. Postala je fenomen. Za njene nastupe se tražila karta više. Imala je neku magiju koja je privačila publiku.

     Vratimo se filmu. Radnja se odvija 1944. godine i režiser Stiven Frirs priča priču na veoma jednostavan, očaravajući i nenametljiv način. Od početka do kraja to funkcioniše odlično i pojačava toplinu i ljubav koji osećamo prema junakinji. Dozvoljava da se scene i dijalozi razviju, da traju, da nas ponesu, sa odmerenom dozom suptilnog humora, sa specifičnim osećajem za kadriranje, za promene i prelaze, prosto rečeno, zna kad je dosta.

     Pošteno je reći da u tome ima dosta zasluga koje idu na račun scenarija. Iako je do sada pisao samo za televiziju i ovo mu je prvi scenario za ‘veliko platno’, Nikolas Martin (Nicholas Martin) je napisao tekst sasvim, sasvim dobro. Njihov dvojac funkcioniše bez greške, iako se nisu znali, niti ikada sarađivali. Tome u prilog ide i to da su producenti najpre otkupili scenario, potom angažovali glumce, pa onda odabrali režisera. Kako je rekao sam Frirs: “Ja sam samo dobio posao, za mene režija nije umetnost nego veština”.

     Ja ne prihvatam da nije umetnost, ali dodajem – uradio si posao vrlo vešto.

Florens prati svoje snove

     Meril Strip glumi već ostarelu Florens, koja sa svojim suprugom (Hju Grant) vodi njujorški Verdi klub. Ona prati svoje snove i teži njihovom ostvarivanju. Želi da snimi ploču i nastupi, ni manje ni više, nego u Karnegi holu. Zato uzima časove i vežba uz pomoć slavnog instruktora pevanja (David Heig) i angažuje kao pratnju mladog klaviristu (Simon Helberg).

     Neke uloge Meril Strip volim, neke smatram odličnim, neke neponovljivim, a njenu filmsku karijeru izuzetno poštujem i cenim. Ovde je otišla korak dalje. Za ovu ulogu se i fizički transformisala. Dobro sad, to mogu i mnogi drugi… ali u njenim godinama i ne!

     Međutim, ono što zadivljuje je to što je uspela u nečemu što bi teško pošlo za rukom ma kojoj drugoj glumici. Naime, kada slušate Florens ona je zaista smešna, nema pojma sa pevenjem, falšira, ne oseća ritam, bez sluha je, pišti, vrišti i para uši.

     E, tu se Meril potvrđuje kao Glumica. Da, sa velikim G! Nije dozvolila da lik Florens postane karikatura. Nepogrešivo osećamo njenu neiscrpnu energiju, dirljivu srčanost, ogromnu ljubav prema muzici, njen snažan ekscentrični entuzijazam. Osećamo Florens! Fenomenalno.

     Stoga i ne čudi što ovom ulogom probija sve rekorde kada su u pitanju najveće američke nagrade. Ovo joj je trideseta nominacija za Zlatni globus (ima ih osam, plus ovogodišnji “počasni”) i dvadeseta nominacija za Oskara, kojih ima već tri. Nešto baš i ne mirišem ‘velike američke’ nagrade, ali ovo je za svako poštovanje. Zasluženo je!

Ljigavi žigolo ili zaljubljeni suprug

     Za Hju Granta sam mislio i govorio da, bez obzira na ulogu, u svakom filmu glumi Hju Granta. Tol’ko sam ga gotivio. Odakle sada on u braku sa Florens, gde baš on pored Meril?! E, ne znam, ali me je primorao da kažem: Grant je odličan! Eto, rekao sam to! I zaista mislim tako. Uloga mu nije nimalo jednostavna. Ne treba mnogo pameti da se ukapira kako nije nimalo lako biti suprug takve pevačice, ali i žene kao što je bogata njujorška naslednica. Od porodice je nasledila novac, a od prvog muža pre pedeset godina dobila je prezime Dženkins i sifilis. To znači…?

     Da, kako da kažem, brak nisu konzumirali, tj. apstinirali su, uzdržavali se… ma, jasno je. U stvari, ona je apstinirala, a on je svake noći, nakon što je uspava, odlazio kod svoje prijateljice, koja živi u njegovom stanu, koji plaća, naravno, gospođa Dženkins. Šta pomisliti? To je i meni palo na pamet.

     Uporedo sa filmom razvija se i njegov lik, nedvosmisleno pokazujući da nije sve tako prosto i obično. Od jutra do večeri on je uz svoju suprugu, organizuje i sprovodi sve što ona kaže. Hrani i neguje njene ambicije. Čuva je pod staklenim zvonom da ne bi saznala istinu o svom pevanju. Čini sve što može. Potplaćuje kritičare, na nastupe poziva i deli karte samo odabranima. Uz nju i pored nje je uvek. Bez izuzetka! Umiruje njene nemire kada je preplave sumnje. Brani je, štiti, bodri, podržava, teši, čak je uspavljuje recitovanjem. Tako iz dana u dan. Godinama. Decenijama.

     Težina Grantovog lika je upravo u toj dvojnosti: da li s njom zbog para, ili je zaista voli? Želju za bogatstvom slutimo kroz glamur koji ga okružuje, ali ljubav vidimo kroz osećanja kojim zrači. I istina je: u ovoj ulozi Hju Grant zrači. Ne mogu da verujem da sam i to rekao!

Umesto preporuke

     Imam i neke zamerke, ali mi je glupo da pišem o njima nakon prethodnih hvalospeva. Neka ostane da film nije remek delo. Ipak, vizuelno je uspešno prikazao Njujork krajem rata, naročito su kostimi (Konsolata Bojl), i to ne samo oni koje nosi Meril, savršeni, upečatljivi i lepi. Mimo toga, film je šarmantno duhovit, odlično odglumljen, odmereno režiran i duboko emotivan. Ako ste u prilici, odgledajte ga.

     A ako ga odgledate, shvatićete zašto Florens kaže: “Ljudi mogu reći da ne umem da pevam, ali niko ne može reći da nisam pevala”.