Posle isplate socijalnog programa, svanuće 1967. za Simpo i otvoriće se široko polje za nova zapošljavanja. Dragomirov recept u fulu, što bi rekla deca

   

Feljton “Sve laži i obmane Dragomira Tomića” napisao sam na jesen 2010. godine, posle višegodišnjeg istraživanja i prikupljanja materijala. U osam nastavaka, objavljenim u nedeljniku “Vranjske”, pokušao sam da objasnim kako je Simpo funkcionisao sa njim na čelu, odnosno šta su razlozi uspona i pada ove kompanije. Reakcija gotovo da nije bilo.

STARA SIMPO PAMET

Nedavno mi je radnik crvene elipse u neformalnom razgovoru ovako objasnio zašto to štivo nije privuklo veću pažnju:

– Sve se to znalo – glasila je palanačka mudrost.

Iako mi je istina sasuta u lice, odustao sam od reakcije, mada mi je posle bilo žao što lokalnom mudracu nisam postavio neka pitanja. Zato to činim sada.

Kad ste već sve znali, šta ste, majku mu, tim povodom u poslednjih 60 godina preduzeli? Niste uradili ništa? Ćutali ste jer vam je tako bilo lakše i lepše? Imate decu, pa niste hteli da izgubite posao? Kažite mi, baš me zanima, sačuvaste li radna mesta? U ovom trenutku ne znate pouzdano? Ne mogu da verujem.

Kako kod, cinizmu mesta nema jer je za Vranje veoma važno šta će biti sa nekadašnjom “lokomotivom razvoja” i nekoliko hiljada ljudi koji su tamo primali plate. Odgovor na to pitanje se, međutim, prilično jasno nazire zato što “Simpom”, posle svega, i dalje rukovodi ista ona pamet koja ga je i stvorila, ne u personalnom, već u ideološkom smislu. Evo zašto tako mislim.

“Simpo” je politička fabrika, bio i ostao. Formiran je po partijskoj direktivi, a sredinom šezdesetih, kada je trebalo zamandaliti kapije zbog loših poslovnih rezultata, partija ga je izvadila iz blata i dala mu privilegovan položaj na tržištu; kada je trebalo da se rešavanje problema prepusti investitorima, najkasnije 2002. godine, nova klasa političara podržala je Dragomira i nastavila mužu.

Tomić danas ne upravlja “Simpom”, ali glave mu nisu došli akcionari i katastrofalni bilansi, nego pre svega ono što mu je decenijama unazad davalo vetar u jedra – politika.

Novi vladari kao da su ga gumicom obrisali. Nedavno je otišao u penziju, a za utehu su mu ostavili kancelariju, sekretaricu i automobil, o trošku kompanije. Njegovi voljeni radnici nisu rekli ni “a”.

Zato se u čaršijskim krugovima, gde hronično ima viška informacija i manjka pameti, priča da je između Tomića i nove vlasti napravljen dil, prema kojem je on odustao od talasanja da ga ne bi posećivale čike koje postavljaju dosadna pitanja o modelima poslovanja i tokovima novca. Kako tog propitivanja u praksi zaista nema, možemo da zaključimo da državu apsolutno ne zanima ko je odgovoran za stanje u vranjanskoj fabrici nameštaja. To je politika na srpski način.

Pošto, je l te, svi sve znamo o situaciji u “Simpu”, mislili smo da će se tamo po hitnom postupku okupiti trust mozgova, možda čak i nekakav, božemeprosti, inostrani menadžment koji će danonoćno da radi na saniranju štete, oporavku proizvodnje i brzoj privatizaciji. A šta su uradili novi vladari?

Odnekud su izvukli bivše ministre, da bi oni pobegli glavom bez obzira kada su videli gde su došli. Karte su ipak malo promešane i u poslednjem deljenju izvučeni su mahom stari “Simpovi”, koji su ujedno novi partijski kadrovi. Kombinacija za plakanje.

Onda je obavljena skandalozna i davno najavljena konverzija duga prema Gradu, uveden privremeni moratorijum na otplatu bankarskih kredita, sprovedene ankete među zaposlenima i po ko zna koji put ispričane bajke o spašavanju radnih mesta.

Možda ćete reći da su se vremena promenila, da para iz budžeta i “besplatnih” kredita više nema, da je privatizacija samo pitanje vremena. E, tu ste se zajebali.

Da se političari imalo razumeju u ekonomiju, da su stvorili dobru atmosferu za biznis kao što su obećavali, davno bi pootvarali svoje firme i zarađivali od privatluka. Pošto nije tako, uredno se gomilaju tamo gde nanjuše ličnu korist o trošku poreskih obveznika. “Simpo” je za njih idealna prilika.

Naravno, love nema kao nekada, to je sasvim izvesno, ali nekih parica će uvek biti. Malo li je milijarda dinara koju je država poslednjih meseci dala za pokretanje proizvodnje, očuvanje likvidnosti, šta već? Dodajte tome ono što je iskopano za isplatu socijalnog programa i počeće da vam se vrti u glavi.

Da je “Simpo” firma u koju vredi ulagati, da sve bitne nekretnine nisu pod hipotekom, da nema ogromnih dugova, neko bi ga već kupio. Da biste znali o čemu pričam, evo dva javna podatka, iz prospekta: iznos dospelih neizmirenih obaveza “Simpa” na dan 31. 12. 2013. bio je 11,6 milijardi, a nedospelih 6,6 milijardi dinara, što je ukupno 150 miliona evra! Zato su priče o Rusima, crncima i Kinezima, koji samo što nisu došli da pazare fabriku, služile za dodatno sluđivanje i kupovinu vremena. Uskoro će aktuelna politička oligarhija, slutim, predstaviti novi ekonomski recept: “Simpo” ima da oprema nameštajem javna preduzeća i državne institucije, a kada se tome doda ono što može da proizvodi za domaće i strano tržište, puna kapa. A, posle isplate socijalnog programa, svanuće nova 1967. i otvoriće se široko polje za nova zapošljavanja. Dragomirov recept u fulu, što bi rekla deca.

O ČEMU ONI NE MISLE

Šta me uverava da će biti baš tako? Pa, kako da vam kažem, alternativni scenario je jako, jako gadan, a političari su duševni ljudi. Pogledajte kako fercera “Jumko” i kašće vam se samo.

Dakle, verujte u Deda Mraza i ne brinite: neki radnici će otići iz “Simpa”, neki će ostati, a neki će se taze zaposliti. Još neko vreme sve će biti isto, samo bez njega.

U čemu je osnovni problem? U tome što radnici, glasači i njihove voljene vođe nikako da nauče najvažniju ekonomsku lekciju koja glasi otprilike ovako: nije važna samo direktna korist, računa se i indirektna šteta, tj. dobra ekonomska politika ne čuva interese jedne grupe, u ovom slučaju “Simpovih” radnika ili partijskih elita, već pozitivno utiče na čitavo društvo.

Drugim rečima, politički planktoni se nikada ne pitaju šta može da se sredi sa 2,4 milijarde dinara, koliko iznosi dug koji je Grad oprostio “Simpu”. Da su razmišljali o tome, duga ne bi ni bilo, a na svim vranjskim ulicama sijao bi nov asfalt. Spasioci opšte prakse ne žele da znate zašto Dragomirovo privredno čudo nije platilo 50 miliona evra poreza, niti koliko vrtića i škola je za te pare moglo da se izgradi. Za njih nije tema koliko milijardi je proteklih decenija preko raznih državnih fondova spiskano na “Simpo”, jer biste shvatili da je to bio potpuno pogrešan način za rešavanje pitanja nezaposlenosti u Vranju. Njima pripadne muka kada počnete da računate koliko bolnica, ambulanti i apoteka može da se napravi od doprinosa koje “lokomotiva razvoja” godinama nije plaćala.

Zato ćete na portalu Vranje Net moći ponovo da čitate, doduše u skraćenoj verziji, feljton “Sve laži i obmane Dragomira Tomića”. Palanka je licemer, jednog dana lako može da okrene ćurak i kaže da ama baš ništa nije znala.

Zoran Radulović