Nije moja proza bolećiva, ja sam rastao na ulici, a ulica vas nauči mnogo čemu, prvenstveno tome da su vam ruke permanentno dignute u gard, pa i ako primite udarac, da uzvratite jače. U pleksus, u glavu! No, nisam pravljen ni za svet protuva i hulja, kojima smo okruženi


Razgovarao: Zoran S. Nikolić


 

Sretao sam ljude poput glavnog junaka „Šrederovih stepenica“, obično u kafićima i kafanama i obično u širem društvu. Oni odmah, bez prethodnog upoznavanja, grubo protivureče, pokazuju oštro neslaganje. Ako se odmah ne upustiš u verbalno mačevanje, ali spreman i na pravo mačevanje, sa njima nema daljeg kontakta.

Kako razgovor odmiče i kako se kafansko društvo osipa, dijaloške suprotnosti se približavaju, gotovo stapaju, kao da uopšte nije pretila opasnost i od fizičkog obračuna. Na kraju, s takvim likom ostaneš čitavu noć u kafani i razgovaraš o onome o čemu Saša Đurović piše u svom novom romanu.

Drainac mi se zalepio za pantalone

Đuroviću, možemo li jednom da se zapijemo a da prethodno ne polupamo kafanski inventar?

– Naravno, pogotovo posle Vaše sjajne uvertire. Ili ste Vi sjajan psiholog ili sam ja dobar pisac, pa nekom ko zna da čita ogoljen sam i predvidiv u tolikoj meri da me definiše tako kao Vi, maestralno. Ili bismo, ipak, morali da polomimo prvo, budući da mi adrenalin radi suludo, pa me alkohol teško „hvata“ i onda tako, pre „opijanja“, pošto sam ljut zbog izostanka dejstva maligana, polomili bismo, izvesno, celu kafanu. Ruke nam krvave, prijatelju moj. Ruke kao sredstvo, ruke kao ukras… To što piše, to su ruke, ako redefinišemo Rundeka.

Dobro, ako je tako, ali kako stvoje stvari sa neslaganjem? Sa neslaganjem kao životnim opredeljenjem? Naravno, ne mislim na svoje neslaganjem sa glavnim junakom (moje neslaganje je nebitno, ali su bitni moji susreti sa njim), već sa neslaganjem pisca sa životnim okolnostima…

– Nema pisca bez subverzije. Neslaganje pisca sa mediokritetskim uzusima je prirodan sled stvari. Otkrili ste mi još ranije neke detalje iz života Drainca, i onda, kao čičak mi se taj Drainac zalepio za pantalone baš u procesu nastajanja „Šrederovih stepenica“, pa je tako ostao na jednoj od tih stepenica. Naslonjen na gelender, umoran, ili spokojan…

Teret u potpalubulju

Da li Vam je lakše nakon objavljivanja? Imate li utisak da ste se oslobodili tereta?

– Jeste. Lakše je posle objavljivanja knjige. A još lakše je kad imate nekog ko vam daje dobar vetar u leđa, onaj vetar kakav je meni slao Fratello Filip, iskusni moreplovac. Posle objavljivanja knjige se osećam onako kako mislim da se oseća brod kad uplovi u kakvu luku, pa kad krene istovar svakovrsne robe, uključujući i onu krijumčarenu. Lakše je kad se oslobodi tereta tog. Tog tereta pohranjenog u potpalubulju, budući da su na palubi oni ekstravertni, oni koji vole da budu viđeni i bez valjanog povoda. Oni koje viđate u pozorištu, o kom ne znaju ništa, ili na teniskim mečevima a pojma nemaju ko igra. Bitno je samo da budu viđeni.

A da li Vas je pomalo sramota, budući da se radi o ispovednoj prozi, budući da ste pisali u prvom licu?

– Nikako. Znam za stid, ali je svako slovo u mojim knjigama istina, a iskrenost bi trebalo da bude vrlina i u ovakvim vremenima polusveta. Pisati u prvom licu je, moguće, neka vrsta sulude hrabrosti. Znam pisce koji pišu o sebi u trećem licu. A ako mislite na stid zbog nekih epizoda biografskih, opet – ne. Mada bih neke stvari radio drugačije. Bio bih manje gord, naprimer, mada bi mi to teško pošlo za rukom, jer bi bio potreban konstruktivan razgovor sa karakterom… Potrudio bih se bar… Pokušao bih da nagovorim vlastiti karakter da razgovara sa mnom iracionalnim. Tog Petra Pana u sebi bih, moguće, naterao na dijalog sa oformljenim čovekom. Moguće da tad ne bih bio zabranjen kao Ruždi, praktično, kako mi reče skoro Slaviša Lekić. I nije jedini koji ima takav utisak. A ja samo pišem istinu, koja, izgleda, može da zaboli.

Komuniciram, al’ ne baš preterano, pogotovo ne sa bilo kim

Stiče se utisak da ste, pišući „Šrederove stepenice“, upropastili desetak romana. Ili da kažem da je ovo 10 u 1?

– Utisak Vas ne vara. Naprotiv, u potpunosti ste u pravu. „U celini celosti“, kako bi to rekao „beogradski mislilac“ Žika Obretković. Tačno je. Racionalan, praktičan, i pisac kalkulant bi od epizoda u „Šrederovim stepnicama“ napisao makar deset knjiga, ali ja nisam Žuća Račundžija. Kalkulacija mi se kosi s krakaterom. Negde sam rekao da se u toj ekonomskoj ravni treba ugledati na Šerbedžiju, on zna kako da napravi koncert, otpeva ili izrecituje tuđe pesme, a pri tom „uvalja“ i knjigu… A ja nisam u ljubavi sa matematikom. Znam računske radnje i znam Pitagorinu teoremu… Zato što je definicija, drugačije je ne bih znao. Moguće i da ličim na pitagorejce u jednom delu, oni su pričali samo četvrtkom, ja komuniciram i drugim danima, al’ ne baš preterano, pogotovo ne sa bilo kim.

Ovo nije bolećiva proza, kenjkava, ne potencirate da Vam je učinjena nepravda, govorite kako ste preživeli nenaklonjene okolnosti, ali se ipak radi i nepravednosti koja je pogodila čitave generacije i to na jednom širem području…

– Vi me ganete takvim pitanjima… „Svjet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj“, govorio je vladika Rade. Tačno je, nije moja proza bolećiva, ja sam rastao na ulici, a ulica vas nauči mnogo čemu, prvenstveno tome da su vam ruke permanentno dignute u gard, pa i ako primite udarac, da uzvratite jače. U pleksus, u glavu! No, nisam pravljen ni za svet protuva i hulja, kojima smo okruženi u većini, i Vi i ja. I onda, jedan od boljih načina suprotstavljanja sveopštoj gluposti i amoralnim spodobama je onaj koji je upražnjavao Vaš zemljak Bora Stanković drugujući sa Draincem i sprdajući se sa etabliranim spodobama. Ali, onda nužno plaćate danak. Eto, skoro je intervju sa mojom malenkošću u NIN-u opstruirala izvesna urednica, inače spodoba koju je Đinđić zvao – Udav.

Ili je nemir ili je strast

Šta je „Vaše“, zapravo? „Vaš Beograd“ ili Nikšić?

– Moj je Beograd! Ta metropola nekad, u kojoj sam dugo bio heroj ulice… A moj je i Nikšić, u kom sam rođen, u srcu tog grada nekad, koji to, na žalost, odavno nije. Ja sam uvek u Beogradu. Ma gde bio, ja sam u „mom Beogradu“. Na Dorćolu ili na Voždovcu, na Kosančićevom vencu ili na Vračaru, na Zvezdari… U onom Beogradu koji je bio metropola. Ali sam i u Nikšiću, onom mog detinjstva, u Ivana Milutinovića 6a, tamo u srcu grada i melanholije.

Dopalo mi se što je ovo proza, u dobrom delu, o ratnom vremenu u kojoj se rat ne pominje. Pa, da li je zavladao mir i, ako jeste, kako da se preživi?

– Rat se ne pominje, moguće, jer sam pacifist. Oslobođen vojske kao „neprilagođen“, a pre tog, upravo u vojsci, isključen sam iz Saveza socijalisticke omladine, skraćeno – SSOJ. Ja sam, u stvari, u statusu pionira. Otud taj Petar Pan sveprisutan. A i mišljenja sam da je rat toliko rabljena tema da je degyte baviti se tom materijom, pa još toliko godina posle. No, pisac je uvek u nemiru. Mislim na dobre pisce, naravno. Teško se mire sa mirom. Nemir je taj koji je konstanta. “Ili je nemir ili je strast… ima tog ovdje, isuviše…”

Na kraju, jedno tabloidno pitanje… Znate Vi koje je to pitanje…

– Naravno. Spekulacije su samo da sam bio sa svim tim silnim glumicama, manekenkama i pevačicama koje mi se pripusuju. Mada, ima svedoka koji tvrde suprotno.

Ostavi komentar

Polja označena zvezdicom se obavezno popunjavaju, ali Vaša email adresa neće biti javno publikovana. Komentari koji sadrže uvrede, psovke ili govor mržnje neće biti objavljeni.

Ova web-stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.