Radisav Kostić Disko je sinonim za kultnu kafanu Morava u Vranju. Gradio je i stvarao govoreći supruzi i deci: “Kako da raste stablo nego prema suncu”. Za njega sreća nije u materijalnom – važno je da čovek bude živ i zdrav, da voli, da bude voljen i da oseća svet oko sebe.


 

Ovo je ispovest Radisava Kostića Diska, čoveka koji je prešao trnovit put dok nije postao vlasnik jedne od prvih posleratnih privatnih kafana u Vranju. Njegova deviza je: “Ako budeš uvek išao, stići ćeš gde si naumio”. Tražio je kafanu u mladosti, našao je i ona mu je postala dom.

– Svakog jutra dolazim u lokal, pregledam sve, pitam kako ide, posedim malo i vratim se kući. Tako je od davne 1968. godine, kada smo počeli zvanično da radimo, pa do danas. Uz dnevnu štampu i čašu vina prepustim se sećanjima, hodanju “bosim nogama kroz trnje”, ali i budućnosti, jer “Morava” će da radi, da se razvija i održava renome zahavljući mojim naslednicima – sinu Peri i unuku Danijelu, diplomiranim ekonomistima.
BELA VEŠALICA

Prvi sam u Vranju u meni stavio belu vešalicu, mislim da je bilo 1970. godine. Do tad je od rošitilja bilo ćevapa, pljeskavica, ćulbastije i kremenadle. Po beloj vešalici se, odmah, pročula naša kafana. Od mene su je svi prihvatili, pa je potom bilo i dimljene, rolovane, punjene…

Pera vodi posao od 1990. godine, mada on i dalje tvrdi “da je sve pod mojom kontrolom”. Moje je da ponudim koji savet, ali mislim da je kafana u pravim rukama i da sam uspeo u životu – počinje priču o sebi Radisav Kostić Disko.

Detinjstvo

      Rođen sam 1930. godine u selu Spančevac u bujanovačkoj opštini, u blizini manastira Sveti Prohor Pčinjski. Bio sam najmlađe, sedmo dete od oca Jordana i majke Doste. Bez oca sam ostao kada sam imao četiri meseca jer je poginuo od groma. Oba starija brata, Stojadin Diča i Aca, poginula su 1943. godine, a ja sam kao trinaestogodišnji dečak morao da brinem o njihovim porodicama – o snajama i petoro dece. Tu su bile i tri neudate sestre.

Partizani, Bugari i kontraši

Radisav Kostić Disko sa sestrama u Spančevcu

Radisav Kostić Disko sa sestrama u Spančevcu

      Po izbijanju Drugog svetskog rata, Spančevac su okupirali Bugari. Brat Stojadin je pristupio četnicima, a Aca je imao radnju u selu, kao i stric Lazar. U septembru 1943. selo su napali partizani, zapalili zgradu opštine i škole gde su bili smešteni Bugari. Zapalili su i radnju strica Lazara. Nakon njihovog povlačenja, u selo su se vratili Bugari sa “kontrašima”, četom ozlogašenih zločinaca koju su činili Šiptari iz sela Norča kod Preševa. Stric Lazar je prijavio da radnja njegovog sinovca Ace nije zapaljena, navodno zato što je u napadu učestvovao drugi sinovac Diča. Bugarski policijski načelnik odmah je bratu dojavio da beži jer će ga “kontraši” ubiti, ali on se vratio u radnju kako bi sakupio novac i nešto robe. Uhvatili su ga i zaklali u blizini sela Klenike, u jednom kukuruzištu. Potom su radnju opljačkali.

Streljanje

      Cela tragika je u tome što moj brat Stojadin Diča nije bio u partizanima i što tad nije bio ni živ. Ubijen je u avgustu, 1943. godine. On ja sa jednim četnikom bio u partoli i taj je hteo da ubije našeg komšiju. Brat, da bi spasio komšiju, ubio je tog saborca. To se nije dopalo komandantu četničke brigade Aleksandru Đorđeviću Ćani i za 50 engleskih funti nagovorio je kurira u štabu da nađe mog brata i ubedi ga da se vrati u jedinicu. Kurir je uspeo, a komandat je bratu kao “oprostio” grešku – naredio je da ga odmah streljaju.

Krupna so za stoku

      U radnji je ostalo oko 15 tona krupne soli za stoku. Bilo je nešto anilinskih boja. Ta roba posle rata nam je samo donela nevolje. Nova vlast je nameravala da nam konfiskuje imovinu, a da bi to uradila morala je mene da proglasi za narodnog neprijatelja. Problem je nastao jer nisam bio punoletan.

Radisav Kostić Disko – narodni neprijatelj

      Čim sam napunio 18 godina, u martu 1948. godine, zatvorili su me i u junu osudili na godinu dana robije. Presudu je potpisao palcem sudija Arif Beka iz Preševa, a onda udario pečat sa njegovim imenom. Izdržao sam 10 meseci u zatvoru u Bujanovcu, gde sam radio na izdavanju ličnih karata, jer nisu imali dovoljno pismenih ljudi, a ja sam imao šest razreda osnovne.

Prva kafana

      Otišao sam u vojsku 1951/52. godine, a naredne me je pozvao upravnik zadruge u Klenikama da radim u našem lokalu koji smo svojevremeno kupili i od kafane napravili trgovinsku radnju. Zadruga je htela da opet bude kafana i morao sam da polažem ugostiteljski ispit, što sam učinio. Od tad počinju moji kafanski dani.

Radisav Kostić Disko Vranje početak kafana Morava

Klenike: Izgled prve Diskove kafane

Dolazak u Vranje

      Upravnik je bio dobar čovek: kada je izašao zakon da se objekti mogu ustupiti privatnicima, ponudio je kafanu meni, s tim da inventar i ostalo otplaćujem godinu dana. Tada se gradio put za Trgovište, pa su navraćali radnici i tu se hranili. Radio sam do 1962. godine, a naredne sam kupio plac na tadašnjoj periferiji Vranja i brzo sagradio kuću. Preselili smo se porodično. Ondašnji direktor Ugostiteljskog preduzeća Vranje, s kojim sam bio dobar prijatelj, obećao mi je odmah posao konobara – i slagao. Pošto sam kafanu u Klenikama dao drugome na korišćenje, ostao sam bez posla.

Kafana u Ristovcu

     U Vranju nije bilo hleba za mene, pa sam zakupio lokal u selu Ristovac, 1964. godine. Tad se gradio u blizini most na Moravi, pa je bilo radnika na hrani. Dobro mi je išlo i to je odmah zasmetalo, pa je kirija uvećavana. Kad mi je dozlogrdilo, rešio sam da nađem i kupim lokal u Vranju. Nešto manje, jeftinije, ali da je u centru.

Rođenje Morave

     Te 1965. godine u centru grada našao sam lokal, koji se lepio sa tada čuvenom kafanom “Evropa”, koja je bila u društvenom vlasništvu. Objekat od kerpiča trebalo je u potpunosti da se renovira. Kupio sam i krenuo mukotrpno da ga popravljam. Dok su trajali radovi, stojeći ispred na ulici, slušao sam starije ljude koji su se čudili što tu otvaram kafanu. “Kako će, bre, ovaj da radi pored “Evrope”, pa ona prepuna svake večeri, Bakija Bakić svira utorkom”. Uh, samo bih se preznojio i odmah vraćao svom zacrtanom cilju – da imam nešto svoje, da ne plaćam kiriju, da preživim.

Sava Talimat

     U vreme završnih molerskih radova odveo sam radnike na ručak u obližnju kafanu kod kolege Save Talimata. Pitao me je šta sam uradio, otvaram li i tako to. Odgovorio sam mu potvrdno, a on će: “E, tu sam ja 1937. godine sve pare izgubio”. Pomislim, tu, bre, i ti mi dade volju za rad.

Radisav Kostić Disko Vranje kafana Morava nekada

Ulepšavanje Morave: Disko, moleri, konobar i gost

Inspekcija

     Kad sam otvorio kafanu, nakon 10 dana došla je inspekcija i saopštila da nemam dozvolu za rad. Opštinski organ doneo je odluku da na tom mestu ne može da radi kafana. Uh, šta ću sad? Tražio sam rešenje, jer su mi naredili da iznesem inventar. Našao sam trgovinsku radnju “4. juli” iz Niške Banje, dogovorio se da zaposle mene i ženu i da plaćaju kiriju.

Inat

      Odem u “Evropu”, naručim piće i čujem za susednim stolom neke mladiće kako razgovaraju: “Eto, to je taj čovek što su mu zatvorili kafanu, a njegove kolege su to sinoć sa muzikom slavile”. E, pa neće moći, ne odustajem, kažem sebi.

Radisav Kostić Disko Vranje kafana Morava 80-tih

Atmosfera u Moravi osamdesetih godina prošlog veka

Advokat Gagović

      Pošto sam bio član Privredne komore, dobio sam Službeni glasnik u kome su bili najnoviji propisi o ugostiteljstvu. Tu nađem da ispunjavam sve uslove za otvaranje kafane. Odem kod advokata Miše Gagovića koji je prethodno bio sekretar Skupštine grada i zatražim da mi pomogne jer su propisi na mojoj strani. Za nedelju dana dobijem dozvolu. I tako sam, na moju veliku sreću, konačno otvorio kafanu. Imala je 30 mesta.

Opet inspekcija

     Kad, nakon par dana, eto ti opet inspekcije. Kažu, ne ispunjava kafana propise – mora da ima 25 mesta, a ne 30 – i da je odmah zatvorim. Za 30 mesta treba dva WC-a. Onako revoltiran, uzmem pet stolica, iznesem ih na ulicu i kažem da nose. Oni se pokupe, a ja nastavim da radim.

Penzija i sin Pera

      Gurao sam sve tako do 1990. godine kada sam otišao u penziju, a kafanu preneo na sina Peru. Tek 1996. godine podigli smo manji spratni deo, koliko za poslovne ručkove, ništa više. Radili smo danonoćno.

Radisav Kostić Disko sa naslednicima Vranje

Tri generacije Kostića: Danijel, Radisav i Pera

Ugled

      Prvo smo sticali ugled, jer su moje kolege rastrubile po gradu da je to obična birtija, da se tu okuplja polusvet. Taj stereotip mogao sam samo da razbijem kvalitetnim roštiljem, raznim specijalitetima i dobrom uslugom. Tako je bilo. Ko bi došao, sam ili sa porodicom, opet se vraćao i pronosio dobar glas o “Moravi”. Tako sam imao stalne mušterije, od radnika iz tadašnjih uspešnih vranjski firmi, do doktora, direktora, bankara… I što je najvažnije, svaki gost za mene je bio isti, bez obzira na zvanje.

Morava danas

      Današnji oblik naša kafana dobija 2004. godine kada smo je proširili. Sada imamo 100 mesta u tom novom delu za razne proslave, a kapaciteti su uvek popunjeni. Meni je najdraže kad sad stanem ispred kafane, a mlađi porodični ljudi, koji me ne poznaju, kažu: “Ako hoćeš nešto ljudski da pojedeš na miru, možeš ovde, u “Moravčetu”. Da, iz milošte moju kafanu “Morava“ mušterije zovu “Moravče”.

Dušan Đorđević

KISEO KUPUS I PIHTIJE

Pored roštilja i vranjskih specijaliteta, teleće glave, raznih pogača i drugog, poznati smo po kiselom kupusu i pihtijama. Kad dođe sezona, ljudi dolaze isključivo zbog toga. Recept je taj, domaći, isti godinama. Kupus mora da bude niti prezreo niti mnogo tvrd, da ima zlatno žuti boju i ukus sa dovoljno soli, a posebnost da mu daje kvalitetan rasol u kom stoji i krupna tucana paprika kojom se začini pre služenja. Pihtije su staklaste, da se ogledate u njih, od svinjskih i telećih nogu sa suvim mesom na konce i dovoljnom količinom tucanog belog luka – sa ponosom ističe Radisav Kostić Disko.