Pozorište „Bora Stanković“

Tekst: Dušan Kovačević

Režija: David Alić


Piše: Nebojša Cvetković


 

U vreme praizvedbe teksta Dušana Kovačevića kojeg je on potpisao i kao reditelj u svom matičnom Zvezdara tetaru, ljubitelji pozorišne umetnosti u Vranju su samo nekoliko meseci kasnije, te 2011, mogli da pogledaju predstavu “Život u tesnim cipelama” na Borinim pozorišnim danima, kada je po oceni publike proglašena za najbolju na festivalu.

Propuštena prilika

Iako je tada postojala ideja da se predstava odigra u opustošenoj hali fabrike obuće “Koštana”, do njene realizacije nije došlo zbog nekooperativnosti ove beogradske pozorišne kuće, koja se pravdala zahtevnim tehničkim razlozima. Ova zanimljiva ideja – da se premijera vranjske iscenacije ovog komada gleda “na mestu dešavanja” – ovoga puta je propuštena, čini mi se, bez nekog valjanog razloga.

Formulu uspeha po kojoj se, uz puno umetničke hrabrosti i entuzijazma, skromni resursi pretvaraju u delotvorna scenska rešenja, koja rezultiraju uspešnim, višeslojnim i nagrađivanim predstavama, vranjski pozorištanci su ovaj put zamenili drugačijim pristupom. Veća ulaganja u scenografiju i ostale propratne elemente predstave iznedrila su, pa recimo, skromniji rezultat od onog na koji smo navikli u poslednje vreme. Pomalo ziheraški, čvrsto se držeći Kovačevićevog predloška, mladi reditelj David Alić nije puno rizikovao, što je rezultiralo predstavom koja će svakako imati svoje mesto na repertoaru vranjskog teatra, ali ne i nešto više od toga.

Grabež, pohlepa, apokalipsa

Secirajući kao i mnogo puta do sada neuralgičnu tačku našeg mentaliteta, u kojem je jedina konstanta odsustvo empatije i ogoljena sebičnost, kao rezultat večitog mulja u kojem ovo društvo konstantno obitava, Kovačević nam “Životom u tesnim cipelama” dočarava u kojoj meri su grabež i pohlepa dosegli apokaliptične razmere.

Naime, smutna vremena u koja smo se do guše zaglibili uvek su bila idealan eksterijer za polusvet poput “gospodina” Maldiva (u interpretaciji Bojana Jovanovića), jednog od onih novokomponovanih medijskih mešetara koje je Džoni Štulić još pre tridesetak godina nazvao kurvinim sinovima. Majicu (kostimograf Ivana Mladenović) sa natpisom “Azra” (ne) slučajno nosi Isa (u interpretaciji Aleksandra Mihajlovića), nekadašnji vozač kamiona u propaloj fabrici obuće.

Život u tesnim cipelama Pozorište Bora Stanković Vranje

Izranjavani životom

Zaboravljeni od svih, okovani u svom gubitničkom životnom skriptu, u kojem ih Kovačević simbolično zarobljava tesnim cipelama, grupa radnika fabrike obuće na izdisaju štrajkuje glađu kako bi ostvarila svoja minimalna prava. Gurnuti u tranziciono beznađe, bitišu u asketski skučenom prostoru, koji je miniran plinskim bocama i omeđen bodljikavom žicom između izlupanih stolica i trošnog stočića sa plastičnim kuvalom za kafu (scenografija Andreja Rondović).

Izranjavani životom u tesnim cipelama, vuku se hramljući, teturaju se dodatno iscrpljeni svojevoljnim gladovanjem. U prvom delu predstava je dosta spora, sa minimalnim scenskim pokretima, uglavnom fokusirana na verbalnu komunikaciju, bez neke bitnije napetosti ili tenzije. Na dinamici dobija tek pojavom Maldiva (Bojan Jovanović), besprizornog medijskog prodavca magle kojeg tajkuni angažuju za gušenje štrajkova.

Čemerne sudbine i medijska brutalnost

Gledajući fabričku halu koja je pretvorena u tv studio u kojem iskoriščavaju očajne ljude i njihove tragedije, u drugom delu predstave prisustvujemo medijskoj brutalnosti dekadentnog društva željnog senzacionalističkog zavirivanja u tuđu intimu. Dobivši šansu od Maldiva da uživo u veoma gledanom rijaliti programu “Pobediće moj broj” celom svetu obelodane svoju radnički muku, oni se ogoljavaju, često na groteskni način, a utisak dodatno pojačava vedra muzika (Haris Šećerović), koja je u totalnom kontrastu sa dominirajućim čemerom njihovih životnih sudbina.

Mučna je, i pri tome do apsurda smešna, iskrena ispovest Veselog (koga igra Dragan Živković, nekada uistinu radnik u fabrici obuće “Koštana”), koji je ceo radni vek proveo pored prese za lepljenje obuće, te je od isparenja lepka postao narkoman i čovek sklon upadanjima u bunar, zbog čega ga je ostavila Rada, njegova životna ljubav: ”Kako ja da planiram porodicu sa njim kad je on više u bunarima nego što je napolju”. Umorila se, tražeći ga po poljima, šumama, putevima, selima, salašima… svuda gde je bilo bunara. A imala je i poprilične neprijatnosti sa vlasnicima bunara, koji su je grdili: ”Šta vi tražite u mom bunaru?! Šta je mogla da kaže? ”Tražim dečka, verenika, sutra muža…”

Život u tesnim cipelama Pozorište Bora Stanković Vranje

Kad kuvarica umre od gladi

Svako od glumaca dao je svoj doprinos pri oblikovanju svoje uloge, građene na detaljima iz tužnih životnih priča, bez jeftinog politizovanja a sa punо tragikomičnih momenata, pri čemu se ni jednog trenutka ne upada u neukusno karikiranje: Nenad Nedeljković koji igra Stevu, predsednika štrajkačkog odbora, Milena Stošić u ulozi Zlate, sekretarice koja je promenila jedanaest direktora, Radmila Kocevski kao Rada, koja je ceo život provela kuvajući za 4.000 radnika i na kraju umrla od gladi, Jelena Filipović kao voditeljka rijaliti programa, kao i epizodisti Danijel Jančić i Milan Ilić u ulogama asistenata rijaliti programa.

Ono što je ostavilo poseban utisak je to da scena u kojoj svi redom umiru od gladi ne izaziva nikakvo saosećanje. Da li je razlog tome opšta otupelost od subvencionisane empatijske deflacije, nezabeležene u dosadašnjoj istoriji, kako nam svakodnevno poručuju patuljci sa naslovnih strana što neumorno hvale carevo ruho ili je reč o ličnom doživljaju? Dilema ostaje.

Koliko vredi život u tesnim cipelama

Kako god, u epilogu predstave shvatićemo kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare, te kako beskrupolozni trgovci smrću nekažnjeno nastavljaju svoju paklenu misiju.

Ovo je, bez sumnje, predstava potrebna repertoaru vranjskog pozorišta, predstava koja otvara empirijsko pitanje slobode ličnog izbora. Koliko je život u žuljevima vredan i da li sloboda ima cenu? Odluka je na svakom od nas. Probajte da skinete tesne cipele. Osetite razliku.