Pozorište: “Bora Stanković”

Tekst: Tijana Grumić

Režija: Jug Đorđević

Kostimi, scenografija: Velimirka Damjanović


Piše: Nebojša Cvetković


 

Prostor ispred bine u sali Doma vojske poslužio je kao scenski okvir u kojem je smeštena radnja pozorišnog komada „Kepler 452 B“, ispovedno intimne refleksije mlade, nedavno diplomirane dramske spisateljice Tijane Grumić, kojoj je ovaj tekst prvi korak na daskama nekog profesionalnog pozorišta. Valja napomenuti da su njena dva teksta nedavno otkupili Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu i beogradski Atelje 212 čije se premijere očekuju u ovoj pozorišnoj sezoni.

Žmurke

Iako na prvi pogled nefunkcionalan, zadati prostor reditelj Jug Đorđević (takođe profesionalni debi momka koji je pozorišno prohodao na daskama vranjskog teatra) i scenografkinja Velimirka Damjanović uspeli su da iskoriste vrlo inventivno i intrigantno. Transformacije svedene scenografije, koja se sastoji od zavese, barske stolice, stalka za mikrofon, mikrofona i dvoseda bez naslona, kretale su se u rasponu od stend ap pozornice, lekarske ordinacije i groblja do dnevne sobe.

Promene scenografije izvode se brzim, minimalističkim a efektnim potezima glumaca, što omogućuje neprekidni intimni narativ pripovedanja, dok je zadatost takvog mizanscena dobrano razbijen promišljenim kreativnim rediteljskim rešenjem igranja žmurki, kojim se donekle kamerna atmosfera dinamizira na totalno nepredvidljiv način i predstavi daje dobar ritam i atraktivnost.

Primerena glumačka podela uz poštovanje, stiče se utisak, liberalnih rediteljskih indikacija, omogućila je da sva četiri lika u predstavi – Nenad Nedeljković (deda), Radmila Kocevska (Mirjana, teško obolela majka) te njena ćerka Sonja u interpretaciji Jelene Filipović, kao i Bojan Jovanović u ulozi doktora Ivana – odigraju nadahnuto i sa visokom dozom međusobne sinergije, iako se radnja odvija velikim delom u monološkoj formi u kojoj se likovi u potpunosti ogoljuju pred publikom.

Kepler 452 b predstava vranjskog pozorištaSrećno zaljubljena u nesrećnog Ivana

Tonovi melanholične muzike Julije Đorđević sve vreme precizno opisuju emocionalna stanja aktera predstave. Savremeni kostimi se uklapaju u prostor i sadašnje vreme, u kojem se slavi smrt a ne život: inertni usamljenici obitavaju u svom zamrznutom životnom skriptu u nedostatku bilo kakve ideje da iz njega izađu, bez obzira na sveprožimajući strah da ih se niko neće sećati nakon njihove smrti.

Iako nema sporednih uloga (svi likovi su podjednako bitni i sve vreme su prisutni na pozornici), naracija predstave je ipak skoncentrisana na dvadesetpetogodišnju Sonju, Mirjaninu ćerku, srećno zaljubljenu u nesrećnog i krajnje inertnog sredovečnog doktora Ivana, kome su ispijanje piva i gledanje TV-a jedina zabava nakon posla.

Ostala tri lika su u funkciji odgonetanja lične drame Sonje, koja u njima traži retrospektivni oslonac kroz nevinu dečiju igru žmurki. Dubinska preispitivanja koja se prelamaju povezuju događaje iz prošlosti i ono što su oni implicirali u njihovim tromim usamljeničkim karakterima.

Kepler 452 B – nastavak intrigantne repertoarske politike

Mozaik se najzad sklapa kroz tri ključna emocionalna otiska iz Sonjine prošlosti: gubitak bakinog prstena koji joj deda ostavlja u amanet, kupovina cigareta majci koja puši krišom od svog oca, a ponajviše epizoda sa slanjem poruke u boci, odnosno balonu. Ispostaviće se da je poslednji događaj presudan u njenom životu, koji ju je naučio da ne treba čekati i biti ravnodušan: neophodno je potražiti sreću, po ceni učenja engleskog jezika koji najbolje korenspondira sa tajnom geografije bića: „Kao što zaboraviš većinu stvari koje su ti se desile. I onda se uglavnom sećaš samo onoga što si izmislio“.

Duboko utisnuti emocionalni otisci u epilogu predstave bolno odjekuju Sonjinim uznemirujućim dozivanjem majke u dečijoj igri (koja to odavno više nije) žmurki. U trenutku kada više nikog nije bilo da je obavesti o smrti majke, Sonja shvata da, ma na koji kraj sveta otišla, ne može pobeći od svojih utisnutih emocionalnih potpisa. Njen primalni vrisak za majkom je zapravo u funkciji razrešenja traumatične istine da se ljubav može osetiti samo sada i ovde i da nikako ne treba da boli. Kao i da ne treba gubiti vreme na nametnute medijske idole, jer se zapravo zvezde kojima težimo ogledaju u nama. A ne obrnuto, kako se najčešće misli.

Predstava vredna pažnje i dobar nastavak intrigantne repertoarske politike vranjskog pozorišta.