Usklik “daj, daj, daj…” će vam odzvanjati u ušima dok god sedite u toj fotelji, dok god vas šofer vozi službenim automobilom, dok god vam se smeškaju i donose kafu.

Piše: Dragoljub Stevanović

Izreka lepo kaže: Pazi šta želiš, možda ti se i ispuni! Tako se i u Vranju, u prostorijama Srpske napredne stranke, okupila grupa entuzijasta, stala ispod fotografije “najvećeg sina naših naroda i narodnosti”, poželevši vlast u ovom našem gradiću, koju bi ambiciozno vršila sa “dovoljnim” budžetom od oko dve milijarde dinara.

AV – sliku tvoju ljubim

Preračunato u predizbornim obećanjima, ovoliki budžet grada je već potrošen za petnaestak godina unapred, no, već sam pisao o tome koliko obećanje vredi u predizbornoj kampanji. Ionako niko nije glasao zbog eventualnog ispunjenja tih obećanja, već gledajući u sliku jednog čoveka, čije ime, radi lakšeg snalaženja, bejaše pod brojem jedan na svim glasačkim listićima. I stajahu naši sugrađani u redovima, na kiši, ne bi li ispunili želje vranjskim “evroentuzijastima i pobornicima teških reformi”.

Najčešće zamišljana slika vlasti u glavama naših ljudi jeste službeni automobil, šofer, sekretarica, kafe kuvarica i celodnevno palamuđenje. Za ulazak u taj VIP klub ne biraju se sredstva, obećava se šta-god-kome-god, govori se kako bi kod nas bio Eldorado, sa tim i tolikim sredstvima kojima raspolaže lokalna samouprava, samo da, eto, nisu pogrešne zadnjice u foteljama.

Kad ono – međutim!

I to se, eto, desi, svaka fotelja promeni donji deo leđa koji podupire, i, ako su želja i ego dovoljno veliki, u politici nema granica: jednog jutra, zaista, po vas dođe šofer i limuzinom vas preveze do mesta među oblacima, mesta na kojem vam se svi smeše i klanjaju do zemljice crne, i gle, odista vas čeka nasmejana sekretarica, udobna fotelja, a na stolu miriše prva jutarnja kafica.

U tom trenutku pomislićete da je sve vredelo: da vam kičma ni ne treba u životu, da nikoga nije briga što ste promenili ko zna koliko stranačkih boja, da se više niko ni ne seća šta ste sve izobećavali u predizbornoj kampanji, što nekog većeg nikogovića od vas morate zvati šefom… ništa više nije važno, na vrhu ste sveta!

Ono što vam niko ne kaže (a i da vam kaže ne možete ga čuti od rike sopstvenih ambicija: go for it!) jeste da taj rajski san neće potrajati ni dva “srka” prve jutarnje kafe, da ćete biti naglo probuđeni i bačeni u realnost kakvu niste želeli da vidite. Prvi poziv telefonom, ili prvo kucanje na vratima, biće povlačenje za rukav, biće nečiji zahtev za nečim (najčešće nemogućim ili nelegalnim), i usklik “daj, daj, daj…” će vam odzvanjati u ušima dok god sedite u toj fotelji, dok god vas šofer vozi službenim automobilom, dok god vam se smeškaju i donose kafu.

Do kraja tog, prvog, radnog dana, pomislićete: Bože, ima li ovome kraja?! Onda ćete pozvati ljude koji se bave brojkama, te dosadnjakoviće, knjigovođe i finance, koji će vas umiriti:

– Ukupna dugovanja grada Vranja na dan današnji iznose oko 200 miliona dinara!

Uh, dobro je, pomislićete, želeći da verujete da je Vranje, recimo, Oulu u Finskoj, pa da je toliko malo zaduženo. Ipak, biće vam sve to sumnjivo, jer “daj, daj, daj…” će i dalje odjekivati iz svake rupe, a i tim, narečenim vašim financima je, ipak, prvi dan u fotelji. Već za nekoliko dana će vas obradovati novom cifrom:

– Verujemo da su dugovanja grada Vranja, u ovome momentu, oko 600 miliona dinara!

Dok limuzina u smiraj dana vozi kući

Da li je to mnogo ili malo… ili dovoljno… sad vise ništa ne znate, ništa vam nije jasno, i ne prođe ni tri dana, kad eto ponovo crnih kukavaca:

– Šefe, dugovanja su, ipak, znate, primerenija vremenu i državi u kojoj živimo, i iznose oko milijardu dinara!

– Cela milijarda? – pitaćete iz predinfarktnog stanja.

– Pa… da… ili milijarda i dvesta miliona, saopštiće vam profesionalci, sa smirenošću ratnih hirurga.

I dok vas službena limuzina u smiraj dana vozi kući, vi nećete moći da u toj privilegiji uživate, jer će vam kroz glavu prolaziti misao: možda dve milijarde i ne bude sasvim dovoljan budžet za grad veličine Vranja… možda ne sasvim… i šta sad, majku mu?!

To be continued