Taman da gazda Rafailo Kostić stane na noge, sada kada je vratio dugove, opremio svoj hotel, razglasio po celoj državi, tog vrednog čoveka stigla je nova muka. Sve nedaće koje bi mogle da ga zadese predvideo je i predupredio, ali ovu nije mogao ni da zamisli, niti je čuo da se s njom neko susreo.

Nema spasa od beogradske gospode! Nose iz Kostićevog hotela sve što mogu, sve što je šareno i sve što sija, od šolja do poslužavnika! Ono, nose svi, nego su mu Beograđani najbrojniji, pa on sve računa kao beogradske lopove. Kako su se još uparili – dame kradu sa stolova, a gospoda nosi, ta težina nije za ženske ručice! Pa čak i ovi iz kraljeve pratnje! Još je ostalo da i kralj smuva koju viljušku ili kristalnu rakijsku čašicu!

Još jedna muka, osim ove neočekivana za njega, pored „Srbije“ i „Kosova“, koji mu kradu i preotimaju goste još na železničkoj stanici u Vranjskoj Banji, pokvareno lažući svakog ko je bolje obučen da je „Kostić“ za trećinu skuplji. Uzalud je podigao na kesten dasku sa pravom cenom, barabe se popele i istom farbom dopisale cifru ispred. Platili balavurdiju da laže u njihovu korist, da farba za njihov račun! Ipak, na njih je računao i spreman je da se bori, a sada se spremao da se nosi i sa gostima koji sami naplaćuju svoj boravak u Vranjskoj Banji. E, neće više, majčini sinovi, Rafa je smislio bar kako da doaka lopovima.

Ima tri dana, čini mu se, kako je poručio da mu dođe Jermenče Arlinče. Uzima kalendar i proverava. Jeste.

Trgovac Jermenin je ušao u hotel užurbano, sa grimasom kao da ušmrkava već ispale sline ili kao da mu je nešto, ne daj bože, strašno zasmrdelo. Ali, sve je u redu, zna ga Rafailo negde od rata, kada je dobegao ovamo još pre nego je srpska vojska zasadila kosti po Kajmakčalanu. Došao je sa bratom noseći na magarcu neke spravice sa sitnim drškama i pune bisage srebrnog posuđa. Brat Asko odmah je pokazao svoje filigransko umeće, a Arlinče trgovačko. To što mu je nos stalno u pokretu gore-dole, to  je od neke kiseline koja ga je opekla u Askovoj radnji.

– Ajde, Jermenče, da se spasavamo! – dočekao ga je u svojoj direktorskoj prostorijici. – Ja tebe parama… Eh, što pričam gluposti! Ma ti celu Banju možeš da pazariš, nego – dođe reč! Što košta mora da se plati, samo me ne globi, ko brata te molim.

– De, de, gospodine Kostiću, pa evo kako deset godina radimo, pa to mi ne reče! Nemam ja zaradu… – menjao je Jermenin oslonac kao da proverava nogama da li je patos truo.

– Imaš zaradu, more, nego ne preteruj, moram da se spasavam, oguliše mi kožu kao nikad. Za mesec dana sve raznesoše, a glavni gosti mi još nisu ni došli, ali sad sam smislio kako ću. Ti ćeš da mi doneseš sve novo po ovom spisku i po ovim mustrama što sam ti spakovao – pružio mu je hartiju i pokazao na putnu torbu pored vrata. – A dole te čeka čirak, pa ćeš da odeš sa njim do Aska, da mu ostaviš ovo što je preteklo i da mu objasniš da hoću da na svaku srebrninu izgravira Украђено од Хот. Костић i to svuda sa gornje strane, pa da vidim… I to što kupiš i to da se isto obeleži. Viljuške, noževi, kašike, poslužavnici, sve. I to sa gornje strane, da se vidi!

– Ma čekaj, šta pričaš? Ama, gazda Rafo, kako to?

– Eto. Ti samo poslušaj i tako kaži Asku! – umorno vlasnik hotela nasloni leđa i ruke mu spadoše skoro do patosa.

Za mesec dana Jermenin je zatrubio novim kamionom ispred hotela, radnici su začas uneli pakete, raspakovali i rasporedili uz Kostićevo nadgledanje i blistanje. Gosti su se prenerazili kada su pročitali gravure. Neki su se smejali i čestitali gazdi na duhovitom rešenju problema, ali je većina ćutala i pravila se kao da je to uobičajeno. Bili su to osujećeni lopovi.

Ipak, za nekoliko godina pojavio se lopov koji ne haje što je lopov, koji se ne obazire na poruku sa srebrnine. Sa oslobođenjem, 1945. godine, nova država je preuzela hotel „Kostić“ i pretvorila ga u stacionar za teške bolesnike. Konobari i osoblje bili su zaduženi za negu osakaćenih u ratu ili obolelih od neizlečivih bolesti. Tokom oskudnih obroka, bolesnici su mogli da čitaju čije su kašike i viljuške, ali ubrzo je srebro iščezlo i zamenjeno je aluminijumom.

U novoj državi nekadašnji vlasnik hotela, koji je bio na pragu da se obogati, ili bar da živi mirno, živeo je skromno i prilično dugo. Kada mu se ćerka udavala nije mogao da obezbedi miraz, sem da joj preda srebrni poslužavnik sa izgraviranom porukom da je ukraden. To je bilo jedino što je uspeo da sačuva kao uspomenu na hotel “Kostić”. Ona je rado prihvatila taj srebrni predmet, i pored početnog podsmevanja novih ukućana, ona i dan-danas, kao vremešna gospođa, iznosi posluženje na njemu, nadajući se da će gosti pitati šta znači natpis i rado priča o svom ocu.

Zoran S. Nikolić