The Hateful Eight (2015)

Scenario i režija: Quentin Tarantino

Uloge: Samuel L. Jackson, Kurt Russell, Jennifer Jason Leigh, Walton Goggins

Piše: Srđan Dimitrijević

Dok je Tarantino radio na ovom filmu, tražio sam sve što o tome mogu da pročitam. Zbunjivalo me je zašto se ponovo uhvatio za Divlji zapad. Pitao sam se šta će mu još jedan vestern, nakon Đanga.

Ja sam fan Tarantina i svi njegovi filmovi su za mene odlični, neku su remek-delo (samo je Đango dobar, ali to je druga priča). Stoga me ni The Hateful Eight nije iznenadio. Svi tarantinovski elementi su tu: veličanje i estetizacija nasilja, dugi dijalozi, flešbekovi i narativni skokovi, čak i imena poglavlja.

Recept za katastrofu

Osnovna priča, iz koje proizilazi sve ostalo, prilično je jednostavna. Nedugo nakon građanskog rata, kočija se probija kroz neumoljivu zimu Vajominga, bežeći pred nemilosrdnom olujom koja se približava. U kočiji su lovac na glave Džon Rut (Kurt Russell) i njegov plen Dejzi Domergju (Jennifer Jason Leigh), pridružuju im se drugi lovac na ucene Markiz Voren (Samuel L. Jackson) sa plenom od troje mrtvih bandita i Kris Maniks (Walton Goggins), budući šerif grada u koji su se uputili. Jedino mesto gde mogu da pronađu zaklon dok prođe oluja je usamljena planinska stanica, brvnara pod nazivom ”Minina pozamanterija” (Minnie’s Haberdashery). Tu neočekivano sreću četvoricu nepoznatih ljudi. I to je to. Od tog trenutka priča, događaji i svi akteri ostaju unutra. Osmoro u jednoj prostoriji, zarobljeni olujom, pravi je recept za neizbežnu katastrofu i eksploziju nasilja.

Zatvoreni prostor daje filmu kamernu, pozorišnu konstrukciju, što Tarantino savršeno koristi i, uz pomoć odlične kamere (Robert Richardson), stvara fantastičan kinematografski doživljaj. U tako postavljenoj klaustrofobičnoj situaciji oni prave vrlo prisne kadrove, stvarajući unikatnu sliku koju malo koji režiser može da ostvari.

Dijalozi se produžuju, otkrivajući vrlo suptilno da se ovde ne radi o tome ko je počinio zločin, već o tome ko ga planira. Takva uznemirujuća situacija, koju QT gura do krajnjih granica, priprema teren za konačni obračun, za tarantinovsku eksploziju nasilja, stilizovanu tako da su obračuni i ubistva nemilosrdno i mučno realistični.

Najlepši sadistički monolog

Građenje i vođenje svih likova je vrlo važno za ovaj film i neizbežan pokazatelj Tarantinovog umeća i stila. Kada dođe do završnog obračuna, nema pozitivaca i negativaca, svi likovi imaju svoje mesto u “susretu sa sudbinom” i svi zaslužuju dodeljeni tragični kraj.

Glumci su poznati svakom, čak i onom ko je odgledao svega dvadesetak holivudskih filmova. I svi su savršeni. SVI! Napomenuću samo da je hladnokrvna spremnost Kurta Rasela da zaštiti sebe i svoj plen tako lako i uverljivo odglumljena, da ga se plašimo, ali mu se i divimo. Spomenuću i Samjuela Džeksona i njegovu dugu, iritirajuću priču o užasnom ubistvu generalovog sina, koja je jedan od najlepših filmskih monologa ikada. Sadističkih, naravno.

Ne mogu da izostavim i jedini bitan ženski lik, maestralnu Dženifer Džejson Li kao Dejzi. Ona želi samo da preživi i spasi se vešala, a dobija najviše batina. Neverovatno je to što ona nosi u sebi sve ono što i ostali muški junaci imaju: snagu, nemilosrdnost, surovost, hladnokrvnost, rešenost i spremnost da ostane u životu.

Kao i svi dosadašnji filmovi Kventina Tarantina (izuzev možda Petparačkih priča), i ovaj će nesporno izazvati oprečne komentare i mišljenja. Tako je uvek bilo i tako će biti.

Oni koji ga ne vole kažu da „pravi filmove za sebe, na kakve se ložio godinama, da je sadista i da u svakom filmu ima barem jednu scenu mučenja najgore vrste“…. Pa? Ja sam ljubitelj njegovog dela i ja kažem isto! Ali u sasvim drugačijem svetlu, sa potpuno različitim emocijama…

Da li QT popušta Holivudu

Na samom početku sam rekao da me film nije iznenadio. Ali me je malkice razočarao. Ne, nije mi toliko zasmetao simbolični naslov “Podlih osam”, koji se na plakatima reklamira kao “Osmi Tarantinov film”, dakle – snimio je osam podlih filmova.

Smeta mi što je ovoga puta unutra politička poruka o pobedi političke i rasne korektnosti kakvoj teži holivudska produkcija. Sve vreme se provlači taj sukob severa i juga: poruka je pomirenje severa i juga, crnih i belih, bogatih i siromašnih… Poruka licemerne Amerike.

Jer ovo što pričam postaje jasno kada, i pored navijanja gledaoca da belac ubije crnca, belac ipak odlučuje da ubije belkinju, da bi na kraju ipak ostali živi jedino belac i crnac, koji će umreti zajedno. Onako u slozi. Tipična poruka, za tipičnog američkog konzumenta, od tipično holivudskih producenata. Da, tako tipično njihovo, ali veoma netipično tarantinovsko. I ne mogu da se ne zapitam: da li to QT popušta Holivudu?

E, to mi smeta.

Dakle, Podlih osam, iako Tarantinov, na moju žalost, nije antologijski film, nije ni savršen, nije ni odličan, ali daleko od toga da je loš.

Ovo je sasvim, sasvim dobar film!