Džejms Paterson, Dejvid Elis, Nevidljivi;

Izdavač: Evro-Giunti, 2015.

U trenucima smanjene koncentracije tokom praznika, kada su iz objektivnih razloga uslovi za čitanje značajno otežani, najzad sam pročitao svog prvog Patersona. Da, kao u trenucima smanjene uračunljivosti, ali tog momenta o uračunljivosti nema kod ovog pisca, on ima spisak proverenih motiva, kliše zapleta, ustaljeni model glavnog junaka (u ovom slučaju to je junakinja), pa su svi uračunljivi, i pozitivci i negativci. Kod njega junak ne može da popizdi, da načini ludu gungulu, pa da se posle kaje i obećava sebi i drugima da to više neće ponoviti. Tamo ne može lik da bude ljiga od čoveka a da radi neki plemeniti posao kao što je posao policajaca i FBI agenata.

Tako je sa Amerikancima, ne pišu fantastiku, ali je sve to o čemu pišu i kako pišu – nemoguće.

Nevidljivi-1

No, da konkretizujemo, onako kako to čini sam Paterson. Ima jedno dvadesetak godina kako mi se neke bliske osobe penju na glavu sa tim imenom, te taj i taj film je snimljen po Patersonu, te je gledanje tog filma isto što i crveno slovo u kalendaru, te čita se Paterson i nema se vremena ni volje ni za šta drugo. Video sam ranije neke filmove i stekao sam utisak o čemu je reč, a sada kada sam pročitao roman „Nevidljivi“ (Paterson sa koatorom, tamo nekim likom), srećem se sa fenomenom da film, kakav god da je, mora biti bolji od knjige. To nije mala pohvala za filmsku umetnost, jer uglavnom psujem kada gledam ekranizacije mnogih dobrih romana (izuzetak je Žan Žak Ano i „Ime ruže“). Ono jeste da još nisam čuo da je „Nevidljivi“ snimljen, ali će sigurno biti bolji, a neće ni teška biti adaptacija, za to se autor pobrinuo unapred, svi su dijalozi na broju.

Na sredini romana sam izazvao skandal, jer sam ga povezao sa nekadašnjim „Laso“ romanima (izbegavajte da u prisustvu fanova naglas blatite Patersona, oni imaju dosta iskustva u ubijanju i sadističkim radnjama), ali sam se srećno izvukao priznanjem da sam ih rado čitao i obećanjem da ću izdržati do kraja, pa makar i mene skenjao serijski ubica.

O čemu se radi u romanu? Pa to i sami znate: neko tamo ubija sve redom i neko ga ganja i, nakon pravog masakra u bar polovini saveznih država, smrsi mu konce u trenutku kada je zlotvor (ovaj, zlotvorka) već mogao da ode u zasluženu penziju, jer više ionako nije imao koga da ubije. Dobro, ubica je žensko, odnosno supetlica, koja se kao devojčica kljukala steroidima pod pritiskom poremećenog oca. Povezujem je sa našim virdžinama, ali dalje nema. Ipak je to udaljena sličnost i sličnost kao posledica umnog poremećenja a ne sociološkog karaktera. Dakle, nebitna slučajnost.

A kako teče potraga? Pa isto kao i u onih stotinak filmova koje ste odgledali: blokade puteva, helikopteri, požrtvovani i mnogo pametni agenti. I ubica je oličenje snalažljivosti i maštovitosti, taman toliko da se istakne glavni junak.

Paterson je dobra prilika da se još jednom podvuče razlika između evropskog (a još bolje – slovenskog) i američkog pisanja. Kod nas nijedan problem, nijedna muka nema rešenje, svi evropski veliki književni junaci rešavaju nerešivo, pritom čak i ne očekuju rešenje i spas, dok je kod Amerikanaca sve izvesno i sve rešivo. Naša delikatnost i njihova elementarnost! Dobro, priznajem da je poređenje neprikladno, ima i tamo pravih pisaca, samo što to nije onaj najčitanji – Paterson.

Jesam li nešto novo saznao? (Sem da ni izdavaču nije stalo do knjige, sudeći po jezičkim propustima: dal’ umesto da l’, jer umesto je l’, obzirom umesto s obzirom, u vezi njega umesto u vezi sa njim… sve do nakaradnog grafičkog rešenja za upravni govor). Da ponovim pitanje, ovo u zagradama se oduži, pa se lako zaboravi početak pasusa – jesam li nešto novo naučio? Knjige tome služe, zar ne? Ne baš tokom ovih blagdana, ali sam se podsetio. Paterson je ubacio digresiju: ako je zbir cifara nekog broja deljiv sa tri, onda je i taj broj deljiv sa tri. Dosta, jer nisam ni toliko očekivao.

Zoran S. Nikolić