Elle (2016)

Režija: Paul Verhoeven

Uloge: Isabelle Huppert, Laurent Lafitte, Anne Consigny, Charles Berling

Piše: Srđan Dimitrijević


 

Pol Verhoven se okreće evropskom filmu nakon uspešne holivudske proizvodnje blokbastera?! Režiser filmova “Robocop”, “Basic instinct” i “Showgirls” snima psiho-dramu o silovanju?! U Evropi?! Na francuskom?! Sa Izabel Iper?! Ma ‘ajde! Nisam verovao!

Ma šta mi reče

     Počeo je snimanje, a ja sam svakako očekivao da će Verhoven da spiska novce evropskih producenata, da će proćerdati talenat jedne od najboljih glumica ikada i da će napraviti filmski hitić koji će kritičari oceniti kao i sve njegove dosadašnje “velike filmove” – pljuvačkom.

     Pitao sam se zašto bi neko, ko je nakon filmova kao što su Niske strasti i Svemirski vojnici (Starship Troopers) mogao da snima ili bolje rečeno “pravi biznis” po Holivudu kako hoće, došao da radi tamo gde film smatraju za umetnost? Režiser je objasnio svoju odluku time da se film “ovako delikatne tematike ne može snimiti u puritanskoj i politički korektnoj Americi”, i da holivudske glumice koje je planirao da angažuje (Nikol Kidman, Džulijen Mur …) “nisu voljne da sarađuju i odbijaju ponuđenu ulogu”. Ma šta mi to reče o puritanstvu i odbijanju nakon što su u tvojim filmovima Šeron Stoun i Elizabet Berkli pokazale sve što imaju!?

     Tada je, navodno, prihvatio ponudu evropske koprodukcije da film režira u Francuskoj, uzeo prevodioca da prekuca scenario, angažovao Izabel Iper za glavnu glumicu i počeo da stvara. Ja sam ponavljao ‘ma šta mi to reče’ i odlučio da sačekam film i potvrdim da sam u pravu i likujem što se nisam prevario. Ali… jesam! Na svoju sreću.

Mačka juri miša, ili miš lovi mačku

     Mišel LeBlank (Isabelle Huppert) je bogata sredovečna i ostvarena poslovna žena koja živi sama. Sve počinje kada joj maskirani muškarac provaljuje u kuću, brutalno je napada i siluje. Ona se nakon napada pribere, počisti krš po sobi, uredi i sebe i kuću. Sve to kao da je samo posekla prst, a ne da je pretučena i silovana. Nije joj ni na kraj pameti da pozove policiju ili barem nekog bliskog.

     Nedugo zatim, na večeri u restoranu, svom bivšem suprugu, svojoj najboljoj drugarici i svom ljubavniku otkriva šta joj se desilo. I mirno naručuje suši. Život ide dalje.

     Naizgled uspešan i miran život koji želi da sačuva i kojim namerava da nastavi kao da se ništa nije desilo, nije nimalo takav. Razvedena je i muž joj je sa mlađom devojkom, majka joj spava sa mladićem koji može da joj bude unuk, sin je sa trudnom devojkom koju ona ne može da smisli, a sama je u vezi sa suprugom svoje najbolje prijateljice, koja joj je ujedno i koleginica u firmi. Kao da to nije dovoljno spetljano, otac joj je na doživotnoj robiji. Počinio je masovna ubistva po komšiluku, u jednom danu, pred njom, popalio sve u dvorištu i to dok je Mišel bila devojčica u pubertetu.

     Dodajmo i to da majku gotovo ne podnosi, ne odobrava i ne prihvata ništa njeno, oca nije videla od dana kada je uhapšen, sina ubeđuje da se odrekne devojke koju volu, i na kraju, ni posao ne ide kako treba!

     U toj mučnoj i haotičnoj svakodnevici ona ne prihvata da bude žrtva, ne ponaša se kao žrtva i ne oseća se žrtvom. Mirna je, funkcionalna, samouverena, dominantna i fokusirana da otkrije ko je silovatelj iza maske. Sve oko sebe posmatra jasno, neprekidno, drugačije nego do tada, tragajući za ma kakvim znakom, delićem ili nagoveštajem koji vodi ka nasilniku. Svi muškarci su sumnjivi, a ona beskompromisno traga i spremna je na sve.

Elle Izabel Iper Pol Verhoven

Pol Verhoven i Izabel Iper

Izabel Iper – metafizički kameleon

     Lik Mišele LeBlank je opisao Filipe Đian (Philippe Djian) u svom romanu, na osnovu koga je, zajedno sa Dejvidom Birkeom (David Birke), napisao i scenario. Da, Filipe je izmislio lik, ali Izabel Iper mu je dala lice, udahnula dušu i oživela. Stvorila je Mišel koja poseduje film i nosi ga od početka do kraja. Ne glumi samo u trenucima između “action” i “cut”, nije to samo pridržavanje i praćenje scenarija, ni prilagođavanje zahtevima i viđenjima reditelja, ponajmanje zanatska saradnja sa partnerima, i umetnička filmska interpretacija lika. Iako ima dosta od svega toga, to ni izdaleka ne opisuje ono što je učinila.

     Od kadra do kadra ona proživljava, izgrađuje, definiše slojevito i duboko lik Mišele. Mudro je, sofisticirano i uznemirujuće, boji neverovatnom tehnikom čineći svaki sloj, ne samo vidljivim, već gotovo opipljivim. Ona je diše, ona je oseća, ona je živi. Ona je ONA! Maestralno!

     Klod Šabrol je mnogo saradjivao sa Izabel Iper. Bila je njegova muza i to nije krio. Uvek je isticao da bi njegovi filmovi bili žalosno obični i bljutavi bez nje. Bio je ponosan na to. Nakon duge saradnje, opisao ju je kao “mali metafizički kameleon”. Sama Izabel je rekla da joj je teško kada ne glumi jer onda mora da izmišlja život, ali da joj gluma nije izazov, već opsesija, stvaranje i življenje, samo postojanje. Zato bi, za ono što Izabel Iper radi, trebalo izmisliti drugu reč, a ne samo gluma. Jer, glumice su i Pamela Anderson, i Sandra Bulok, i Anđelina Džoli, etc…

Ona ostaje u glavi

     Među hiljadama filmova tek je nekoliko sa izuzetnim glavnim ženskim likom. Od tih nekoliko tek je mrvica ovako dobrih. A među njima, ovo je jedna od najbolje odglumljenih ženskih uloga koje sam ja ikada video. Niti verujem, niti poštujem, niti volim američku nagradu “Oskar”, ali ako oni tamo imaju trunku zdravog razuma ovo im je prilika da ga pokažu. Mada, francuski film, matora francuska glumica (koja, zamislite, glumi na francuskom) … pa, biće čupavo.

     I sada, još jednom mora da kažem da sam srećan što sam pogrešio imajući predrasude prema Polu Verhovenu. Nikako da smatram da je ovo njegovo remek-delo, daleko je od toga, ali izbor scenarija i glumice je za svaku pohvalu. Izuzetno!

     Film naglašava mnoga pitanja, a pre svega ko su ljudi zaista i šta su sve spremni da učine. Je li svaki muškarac u stanju da siluje? Može li žrtva silovanja da umiri pomešane emocije, te da se hladno i nemilosrdno osveti? I tu odajem priznanje režiseru jer provokativnim, nenaglašenim i retkim humorom želi da sruši konvencionalna žanrovska ograničenja. I u tome uspeva.

     I za kraj da spomenem da su prevodom na francuski dobili i film i puritanska Amerika. Film je umetnost, a amerikanci su čisti. Zato, umesto preporuke, mogu reći samo da ako odgledate ovaj film dugo nećete moći da ga izbacite iz glave.