Bora Stanković je više puta počinjao obradu proznog predloška, ali je imao snage i koncentracije samo da obradi po koju scenu, pa je dramatizaciju odlagao sve do poslednjih godina života. Završio je treći čin i neke scene iz drugog i prvog, da bi dva meseca pre smrti u potpunosti odustao i rukopis, kao amanet, predao Ranku Mladenoviću


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Težak i bez garantovane izvesnosti pozorišni posao je dramatizacija „Nečiste krvi“. Najmanje desetak autora je započelo i odustalo, računajući i samog Boru Stankovića, nekoliko je doguralo do premijere i propalo.

Bircuske legende

Redom su „od bogatog romana stvarali oskudne drame“, cenili su kritičari. Nije pomagala ni muzika glasnija no u „Koštani“, ni najteži čočeci, ni najveći glumci i dokazani režiseri, ni spektakularno ubijanje Sofke na kraju predstave, ni hrabre lezbejske scene, iako bi danas takve scene, izgleda, bile još hrabrije, ni skretanje ka otvorenoj erotici, ni vranjsko poreklo dramaturga, ni stranice koje je sam Bora napisao i koje su, prema bircuskim legendama, završavale kod kafanskih pijandura i potom prodavane dramaturzima za turu pića, niti skica skoro cele drame i celovit treći čin iz pera samog Stankovića, „Nečista krv“ je, jednostavno, ukleta, kako je izjavio slavni glumac Dobrica Milutinović posle prve dramatizacije, koja je bila posvećena petogodišnjici smrti pisca, kao i Konjovićeva opera „Koštana“. Ipak, opera je u Zagrebu, Ljubljani i Beogradu prošla trijumfalno.

Planovi o drami po čuvenom romanu javili su se još od njegovog objavljivanja. Stanković je više puta počinjao obradu proznog predloška, ali je imao snage i koncentracije samo da obradi po koju scenu, pa je dramatizaciju odlagao sve do poslednjih godina života, a tada ga je ometao rad na „Tašani“, koja ga je i otpratila na večni počinak. Ipak, kada je „Tašanu“ predao Narodnom pozorištu, još jednom se posvetio „Nečistoj krvi“ i završio je treći čin i neke scene iz drugog i prvog, da bi dva meseca pre smrti u potpunosti odustao i rukopis, kao amanet, predao Ranku Mladenoviću (1892-1943) da ga završi.

Da li je dramatizacija uopšte moguća

O Borinom svođenju životnih računa, u pedesetčetvrtoj godini, svedoči i Božidar Kovačević, kome je u jednom zabeleženom razgovoru preneo želju da se o zaostavštini stara Dragutin Kostić Ćeleš. Kao što nije Kostić slučajno odabran, tako nije ni slučajno odredio i Ranka Mladenovića da dovrši dramu. Mladenović je avangardista u književnosti, pesnik, dramski pisac i književni istoričar koji je objavio prvu monografiju o Joakimu Vujuću. Radio je još i kao urednik uglednog časopisa „Misao“ i bio je dramski direktor Narodnog pozorišta. Poznato je da se Stanković nakon Prvog svetskog rata i afere sa saradnjom u okupatorskim „Beogradskim novinama“ uglavnom družio sa mlađim književnicima.

Autor je Mladenoviću detaljno obrazložio kako je projektovao adaptaciju romana, premišljajući se da li je dramatizacija uopšte moguća i da li je potrebna, nabrajajući opasnosti koje vrebaju. Najviše se dvoumio o pitanju vizuelnog realizma, odnosno da li dramu treba prostorno situirati, da li joj ostaviti lokalne boje iz romana ili je pomeriti ka neprepoznatljivoj, uopštenoj sredini. Na kraju je predložio da samo fenjer u magli i mesečina upućuju gledaoca na mesto zbivanja drame. Nije bio siguran ni da li da ostavi lokalizme u govoru ili da ih se u potpunosti reši, ali u rukupisu koji je dobio Mladenović ostali su, što znači da je njemu prepustio da o tome odluči.

Prvo izvođenje “Nečiste krvi” u Narodnom pozorištu u Beogradu 1932.

Nečista krv – čitanje (roman) i posmatranje (pozorište)

Kao najveću opasnost odredili su likove koji okružuju Sofku, višestruku žrtvu, a Mladenović je to ovako formulisao: „Za dramatizaciju najteži su rezignirani tipovi u romanu, jer padaju u pasivnost, što zahteva posebnu opreznost.“

Sledeće brige njih dvojice, kako svedoči nesuđeni Borin dramaturg Mladenović, odnosile su se na činjenicu da su „Koštana“ i „Tašana“ previše slične jedna drugoj, naročito u recepciji ondašnje prosečne pozorišne publike, i kojim distinktivnim postupcima u tekstu „Nečistu krv“ učiniti posebnom i novom. Takođe su se složili da folklorni elementi, kojih je u obilju u prethodnim Stankovićevim dramama, ne treba da opterećuju, da zavode publiku i zamagljuju motivsko obilje koje karakteriše roman. Njih dvojica su takođe pominjali odnos čitanja (roman) i posmatranja (pozorište), šta pobuđuje čitanje, šta posmatranje, šta je u romanu vredno i kako se do toga došlo u procesu kreiranja, i šta bi trebalo u drami da postane vredno i kako to ostvariti.

Hariton Mihailović

Pet godina se Ranko Mladenović borio sa željom Bore Stankovića da dovrši započeto, ali je njegova odgovornost prema kvalitetu svakako bila iznad ličnih ambicija, te je svakako sa olakšanjem dočekao rukopis dramatizacije Haritona Mihailovića (1893-1971), tada mladog i veoma ambicioznog vranjskog književnika, podržavanog i od strane tada uticajnog Jovana Hadživasiljevića i od strane književnika iz prestonice.

Bilo je i glasova koji su tvrdili da je talenovaniji i od samog autora „Nečiste krvi“, a i njegovo samopouzdanje je bilo kao da je već veći Bora od Bore. On će kasnije uistinu, uoči Drugog svetskog rata, doživeti relativnu slavu na beogradskoj pozorišnoj sceni kao autor nekih istorijskih drama, nošen retkim i uzdržanim pohvalama, nasuprot brojnijim zamerkama, koje su se odnosile na njegovu dramatizaciju „Nečiste krvi“.

Rizik

Zanimljivo je da je Mladenović komentarisao tekst i pre premijere, džentlmenski iznoseći delove za koje je smatrao da su uspeli, dok vredi pretpostaviti da je zamerke izneo autoru privatno, da bi se potom kritički osvrnuo i na samu premijeru i verovatno je upravo on bio najblaži u kritici dramatizacije. Vredi uporediti šta je rekao Mladenović pre i posle premijere. Blagonaklon i prema Mihailoviću i prema počivšem Stankoviću, pre premijere piše: „Premijera ‘Nečiste krvi’ u pozorištu dočekala bi se radoznalo. Ona je, nema sumnje, rizična, ali i plodonosna, pa ma bila i eksperiment. Izmene koje se nameću g. Mihailoviću nisu teške. Preporučljivo je da u svoj scenski tekst odabere i ubaci jedan deo dramatizovanog tekst od samog pisca, čiji je rukopis preda mnom. Tiče se čina Markovog nasrtaja na Sofku i njegovog gnjeva prema ženi. Preda mnom je i raspored dekora za taj čin crtan rukom Bore Stankovića…“

Nepovezane polovine

U vreme odigravanja premijere, te 1932. godine, štampa često ističe ogromni uspeh romana „Nečista krv“ u Italiji (pod tamošnjim naslovom „Singva inpura“), pa je i premijera drame u beogradskom Narodnom pozorištu, pretpostavljalo se, trebalo da prođe uz ovacije iz publike i uz pohvale kritike. Tome se svakako nadao i Hariton Mihailović, ali njegove nade su još na početku obestemeljene njegovim samoljubljem i neopravdanim samopouzdanjem početnika, a najviše pomanjkanjem talenta.

Ranko Mladenović se tokom premijere uverio da autor dramatizacije nije prihvatio savete i da nije doterivao slaba mesta. Zato razočarano u postfestum tekstu konstatuje: „Od velikog romana stvoriti oskudnu dramu, to znači sa opskurnim naporom podeliti gradivo na dve nepovezane polovine“. Takođe ponavlja ciljeve i opasnosti o kojima je razglabao svojevremeno sa samim Stankovićem, samo ih sada navodeći kao neuspela masta i kao uzrok neuspeha, džentlmenski nastojeći da ne degradira ni autora drame, a naročito roman. Reči opravdanja glase: „Dramatizator, g. Hariton Mihailović, odabrao je događaje iz romana i povezao ih na svojstven način. Izbegao je prepričavanje, ali je u svojoj čestitoj naivnosti propustio ono na čemu bi i svaki drugi, ma i sa rutiniranom snagom, poklecnuo“.

Zamke za glumce

To na čemu je Mihailović „poklecnuo“ jeste nerazumevanje motivskog spleta u romanu, to što nije uočio „stihijsku srž“, kako veli Mladenović, misleći na kontinuitet Sofkinog lika, na gradaciju udaraca koje prima, izostanak „dramatične senzualnosti“, što doprinosi utisku da je „dramski materijal uštogljen“, pa to dovodi do nove zamke za same glumce: „Ukoliko više glumac deklamuje, u cilju da tu uštogljenost razbije, utoliko manje, baš tom pozom, pogađa traženi ton duboke tragike“.

I pored svega negativnog što se pripisuje prvoj premijeri „Nečiste krvi“, ipak se čini da je ta adaptacija romana bila i najbliža uspehu, ponajviše zbog vremena kada se odigrala, zbog slave koju je Bora Stanković posthumno imao i čak se čini da je ta „Nečista krv“ najmanje ličila na „Koštanu“ i „Tašanu“, da je u njoj bilo najmanje pevanja i podvriskivanja i manje patetike koju asocijativno izaziva okoštala sintagma „staro Vranje“. Još da je imala i „priču“.