Odavno nisam sreo tog „vandala“ poznanika. Moguće da je i otišao iz zemlje. Cenim da on i njegova ekipa ništa nisu skrnavili, već oni koji su dobijali petice a ništa nisu pročitali, pa ni Boru. Nečitanje je najgore skrnavljenje.


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Već se petooktobarska epoha valjano zahuktavala kada je jedno jutro spomenik našeg velikana u parku dočekao išaran belom bojom. „Vandali oskrnavili našeg velikana“, to je bila teza na redakcijskom sastanku. Idealna prilika za nastanak glupog teksta u provincijskom nedeljniku: anketa među viđenim sugrađanima, oni se prenemažu, lupetaju gluposti o veličini Bore Stankovića, osuđuju mlade kojima „ništa nije sveto“…

Pokušao sam da zasmetam, pa sam izneo tezu da to mladi nešto poručuju, a nekako mi se čini i da slutim o čemu se radi, pa bi o tome bilo dobro pričati sa njima, a ne sa platonima koji će reći da će Atini biti teško sa ovakvom omladinom. Kolege me lako oteraše atinskoj omladini, jer sam ih lepo podsetio da je Platon velikan i da je uvek u pravu.

Tekst je sklopljen i objavljen, gradski establišment se svečano samozadovoljavao, a ja sam počeo da tragam za onima koji su šarali „našeg Boru“.

Pitao sam prvo starije otporaše… Pitao sam onda klinca koji je tada, dok je trajala „borba“, bio gimnazijalac u prvom razredu, ali uvek tu negde, blizu aktivistima Otpora.

Bora nije bio meta

Ne odmah, ali ubrzo, za oko mesec dana, klinac mi je otvoreno rekao da se svi teramo… Čini mi se da nije naveo tačno odrediše, nego je ostavio mogućnost da sam izaberem u šta da se teramo… Najviše se ljutio na starije drugove otporaše, koji su već počeli da se vladaju po starom šablonu.

I da, njih petoro je to učinilo, petoro je skrnavilo Boru, i sve ih je naveo. „Piši slobodno, zabole me!“ – kaže omladinac.

Nisam mu dozvolio da me otkači prilično direktnim uvredama, bar dok mi ne objasni taj „vandalski“ čin. Sem jednog, odlični su đaci, čitali su Stankovića i dobijali petice. Zapravo, on, naš velikan, im nije ni bio meta, meta su im bili upravo svi oni koji su ih u medijima pljuvali zbog skrnavljenja spomenika.

Prolazile su godine, sa momkom koji je učestvovao u šaranju Borinog spomenika održalo se poznanstvo. Povremeno bih se raspitivao gde je njegova petorka. Završili su fakultete, sem jednoga, one u prestonici…

Odavno nisam sreo tog „vandala“ poznanika. Moguće da je i otišao iz zemlje. Cenim da on i njegova ekipa ništa nisu skrnavili, već oni koji su dobijali petice a ništa nisu pročitali, pa ni Boru. Nečitanje je najgore skrnavljenje.