Ivica Marković reflektuje totalnu ispražnjenost ljudskih egzistencija, utrnulih u svom besmislu, bez ikakvog pokušaja da nađu neki novi put za sebe, da smisle neku ličnu mikropobunu.

Piše: Nebojša Cvetković

Retke su stvari, pojave ili događaji iz ovog grada na koje bezrezervno mogu biti ponosan, ali rokenrol bend Nežni Dalibor spada upravo u tu kategoriju. Istine radi, Nežni odavno više niti bitišu niti stvaraju ovde, a bogami sve ređe i dolaze u rodni grad, koji je svakako ostao deo njihovog autorskog senzibiliteta. Oni koji ih prate od prvih dana to vrlo dobro znaju ili se možda samo autoprojektuju. Hm…

U vreme kada su nastali kao bend, moja malenkost imala je na radiju autorsku emisiju o rokenrolu koja je, bay the wey, potrajala više od deset godina. Ideja je bila da se promoviše tada nova srpska alter scena, kao i da se rubrikom Unplugged uživo u okviru emisije podstaknu lokalni bendovi da istraju u svom radu, ne bi li nekako pokrenuli lokalnu rok scenu. Nežni Dalibor je nakon formiranja i početnih proba te 1995. godine čak dva puta gostovao i u emisiji po prvi put izveo svoje pesme “Jutro”, “Da li misliš?”, “Bićeš moja ti”, “Razglednica iz Londona”, “Značajan događaj”.

Prepoznavši nesvakidašnju energiju, koja je po mom sudu prevazilazila lokalne okvire, poslao sam te snimke Fleki sa B92 za “Trotoart&Trotorok” ediciju koja je bila pod njegovim patronatom, a čija sam izdanja promovisao u svojoj emisiji. No, diskografske kockice u njihovom (ne)srećom slučaju složiće se tek 12 godina kasnije na kompilaciji “Jutro će promeniti sve?” koja se pojavila u izdanju PGP RTS-a, na kojoj se našla i pesma “Značajan događaj”, prvi put javno odsvirana u već pomenutoj radijskoj emisiji “Urbani graffiti” Radio Vranja.

Ova kompilacija, koju su pored Nežnog Dalibora obeležili bendovi Repetitor, Goribor i The Mothership Orchestra najavila je proboj na srpskoj rok sceni nakon 2000 godine. Nekoliko meseci kasnije sa još četiri benda Nežni će svojim pesmama obogatiti još jednu kompilaciju nazvanu “Zdravo, zdravo, zdravo”. Posle toga, na ovaj ili onaj način, uvek su nalazili kanale da mi doture sva svoja u međuvremenu objavljena samostalna izdanja.

U vreme nastajanje pozorišne predstave “Autoputem”, u produkciji vranjskog pozorišta, dao sam sve od sebe a bogami i uspeo u tome da ubedim jednu od najboljih domaćih rediteljki Anu Đorđević da muzika ovog benda bude zvučna zavesa za podcrtavanje pojednih prizora. Predstava “Autoputem” doživela je brojna izvođenja i sa njom su vranjski pozorištanci obišli sve bitnije scene u Srbiji, ponosno predstavljajući urbano lice našeg teatra.

Sećam se reči Spasoja Z. Milovanovića, kasnije i direktora drame Narodnog pozorišta u Beogradu, koji je povodom ove predstave napisao jednu od najrelevantnijih pozorišnih kritika o predstavama koje su se ikada našle na repertoaru vranjskog teatra (http://www.pozoriste-vranje.rs/predstave/vecernja-scena/autoputem.html). Povodom mog obrazlaganja Spasoju zašto baš muzika Nežnog Dalibora u ovoj predstavi, i da ona na najbolji mogući način oslikava urbanu zapitanost nad (be)smislom pozorišnog ili uostalom bilo kog drugog bitisanja – Spale je, uz osmeh, konverzaciju na tu temu zaključio rečima: Pa čoveče, tvoje lice poprima dečije konture kad pričaš o njima.

Moja, do ovog trenutka, mala ali dobro čuvana tajna sastojala se u tome što nisam nalazio dovoljan emocionalni otklon da javno napišem bilo šta o radu Nežnog Dalibora, a da se ne primeti koliko se bez zadrške radujem svakoj njihovoj pesmi, svakom njihovom izdanju, svakom njihovom intervjuu, svakom njihovom koncertu, nastupima u regionu, u inostranstvu… svakoj njihovoj buci i vrištanju, jer ih zaista smatram svojom decom kojoj sam dao taj početni impuls, početni podstrek i što sam užasno ponosan na svaki njihov uspeh.

Ako ste ikako preživeli ovu slojevitu emotivnu ispovest idemo dalje.

možda i ne radim ništa bitno

al’ vrištanjem i bukom možda mogu

da podstaknem nekoga na dobre stvari

i tako svoj skromni doprinos čovečanstvu da dam

(“U slojevima”)

E pa nakon svih ovih godina, a celo punoletstvo i više od toga je u pitanju, Nežni Dalibor predstavlja svoj četvrti po redu album “U slojevima”, što je i povod ovog teksta. Već su izbacili tri pesme, nakon čega odgovorno mogu da tvrdim da je pred nama najzrelije, najbolje… i svi ostali najevi, ostvarenje ne samo u karijeri ovog benda – ovo je bre u najavi album godine.

Ne znam šta može da se desi pa da u decembru, kad se proglašavaju te liste najboljih, ne bude tako, pri čemu odlična kreativna video podrška doprinosi da nove pesme dobiju dodatnu artikulaciju na putu do šireg kruga muzičkih konzumenata. Zahvaljujući svemu tome već su zaposeli prvo mesto Jelen top liste pesmom “Vikendi”, a spotovi za pesme “Vikendi” i “U slojevima” su ušli u izbor za nagrade na Split spot festivalu.

“U slojevima”, koja je krajem prošle godine kao prvi singl spot skinuta sa novog albuma, raskošan je kaleidoskop opipljive zapitanosti da li sopstvena buka i galama prožeta ličnim odlukama ostavlja neizbrisiv trag samo na sopstveni ili i na živote nama dragih ljudi. Ili iza svega na kraju ipak ostaje samo prašina u slojevima. Samo postojanje svesti o problemu životnog (be)smisla je već način dovoljan sam po sebi da se preživi. Da se umanji teret lične drame i razbije teskoba bitisanja. U svakom slučaju jako emotivna pesma, prožeta nervozno bučnom gitarskom zavesom kao zaklonom od kojeg ne čujemo da se svet oko nas potpuno raspao.

Naredna pesma sa ovog u najavi četvrtog izdanja Nežnih bila je “Vikendi” iliti kako prevariti sebe u besmislenoj svakodnevnoj rutini još besmislenijim planovima za vikend. Ovim neskrivenim osvrtom na kultno filmsko ostvarenje Miloša Formana “Let iznad kukavičjeg gnezda” Ivica Marković, sada već iskusni autor, zanatski vešto, bez suvišnih mesta, upečatljivo oblikuje zanemarene, otuđene urbane kreature, nesposobne da se pokrenu iz svoje učmalosti.

I na kraju ovog prikaza, treća, simbolično objavljena baš na Prvi maj, socijalno angažovana “Prvomajska” zaseca u našu svakodnevicu, u srž radničke bede, koja se ne ogleda toliko u materijalnom siromaštvu, koliko u stavu da smo u svojoj svesti eliminisali svaki nagoveštaj revolta.

iznevereni ljudi obezvređenog sna žure na posao misle kako da preguraju dan

povremeni ljudi povremenog sna žure na posao da polome se

da bogatima bude bar još samo malo lepše jer nikad nije dovoljno uvek može još

zato savijmo svi leđa hajde savijmo svi leđa i svi ćutke na posao

(“Prvomajska”)

U epicentar ovog proleterskog manifesta Ivica Marković reflektuje dakle totalnu ispražnjenost ljudskih egzistencija, utrnulih u svom besmislu, bez ikakvog pokušaja da nađu neki novi put za sebe, da smisle neku ličnu mikropobunu.

Sve i da ne živimo u ovom beznadežno strašnom svetu, dobu sveopšte gramzivosti, marketinške površnosti i laži, pokvarenosti i sebičnosti, bilo bi prosto neupitno nemati minimalni prag ljudskog dostojanstva i ne iskazati nezadovoljstvo u bilo kakvoj formi. Nežni Dalibor svojim jasnim individualističkim stavom to čini na najbolji mogući način i zato su i postali regionalni ljubimci.

Svi oni koji u njihovoj muzici čuju obrise grupa Joy division, Jr Dinosaur, Husker du, Pixies, Radiohead potpuno su u pravu. Nežni su sve to i još mnogo više i još mnogo neuhvatljivije.