Mnogo puta čuo sam, da parafraziram: “Groblja su istorija gradova, varoši, sela”… Da li je to slučaj i u Vranju? Nije! Idem na gradsko, Šapranačko groblje, tražeći podatke za knjigu koju pišem “Stare vranjske porodice”. I odlazim stalno, jer tamo je istorija. I svaki put zanemim pred činjenicom kako se ta istorija uništava.


Piše: Dušan Đorđević


 

Prvi put, nema spomenika Mileta Cupare, prvog vojnog obaveštajca u Srbiji (1903) i da ne nabrajam šta je sve bio.

Drugi put, vidim sprema se za prodaju (?) groblje Riste S. Pogačarevića. Uklonjena je slika, polovina je očišćena i spremna… Rista je sin Stojančeta Pogačarevića najvećeg priložnika i ktitora Saborne crkve Svete Trojice u Vranju. Na grobnoj ploči stoji (koja će koliko sutra biti uklonjena) podatak na crkvenoslovenskom da je tu sahranjen neko i od Vasilija, oca dr Jovana Hadživasiljevića i brata Stojančetovog.

Jutros, zanemeh kad pođoh da slikam još jednom spomenik znamenitom Tomi Stajiću (od 1880. do 1889. godine, on je bio narodni i knežev poslanik i predsednik opštine u Vranju, sa brojnim ratnim i mirnodopskim odlikovanjima).

Do spomenika ne može da se priđe. Sve ograđeno, a spomenik Tomi i njegovim, kao i spomenik rodonačelniku Staji se ne vidi od šipražja, trnja… Koliko zimus je bilo prohodno, postojala je staza i dolazilo se do grobova Stajića.

Istorija grada nestaje

I da završim, dragi moji Vranjanci, tu je sahranjen i čuveni Mitke, kojim se svi ponosimo. Umesto što plačemo nad “žal za mladost”, trebalo bi da pustimo krik ljutnje i prekora nad činjenicom da istorija grada nestaje.

Završiću napomenom (koliko god to zvučalo rogobatno): ako nema ko od potomaka da plati ta grobna mesta “istorije Vranja” crkvenim vlastima, ko treba da brine o njima?

I nešto lično, tek sad shvatam koliki značaj će imati knjiga “Stare vranjske porodice”. Njih 50, sačuvaće deo istorije Vranja.