Ako se nal’ne vuku po kaldrmi starija je to žena, ako čvrsto gazi kao oficir zrela je, rodna, ako odjekuje sitno, kao da skače s kamena na kamen, to su „vranjski devojčiki“, napupeli i stasali za udaju.


Piše: Dušan Đorđević


 

Neko se seća, a neko ne, kuća, uglavnom malih, od kerpiča ili nepečene cigle, kao da su ih crtala današnja deca u prvom osnovne, pravougaone sa drvenim vratima na sredini i dva prozora sa strane, sa odžakom na krovu i dva basamka ispred ulaza. A na basamacima naređane drvene papuče – nalune. Koliko ukućana toliko naluna.

     Naluna, nanula (nalin tur.), predstavljaju vrstu papuče sa drvenim đonom i malim kaišem odozgo.

     U Vranju, „pusto“ tursko uvek bi se dobro zapatilo, ali retko ko zna za nanule ili nalune, ali za nal’ne svako. Ako se još malo jezički dotera na vranjskom govoru i to budu l’lane, lal’ne ili l’lne onda je to prava stvar za svakog Vranjanca koji ih više ne smatra turskim delom obuće.

     Ako moramo da se opredelimo za naziv, ajde neka budu nal’ne, da ne bismo previše uzburkali stari vranjski duh.

Bora Nal’ndžija

     Za dobre nal’ne morali su da postoje dobri majstori koji ih izrađuju, a to su vranjske nal’ndžije. Pamtim u mom kraju, blizu Šapranačkog groblja, između kuća familija Čukljini i Burčini, živeo je Bora Nal’ndžija. Kakve je on nal’ne pravio?! Za priču koja se do dana današnjeg prepričava.

     Ispod trema naređan alat: manja testera da drvenom drškom, rende, dleto, obućarski čuk, klješta, potom nitne, ekserčići, četka, farba, bezbojan lak, kožni kaiševi raznih boja, drvo belog bora koje se suši. Sedeći na tronoški, vešte ruke izrađivale su nal’ne za svakodnevno nošenje, kao da su za izložbu. Dovodile su majke svoje mlade ćerke da „na kuću“ pazare, po meri i meraku. Kvalitetno drvo, jasan melodičan zvon o kaldrmu kao da je najavljivao zanos i zrelost koja se kao pesma brzo pretapala u ljubav.

     Da, nal’ne su, kao pesma od koje sve treperi i tera da opada lišće sa topola, kao vranjski lak zbor, kao šum mlaza vode sa uličnih česmi, obeležile Vranje, njegovu dušu, duh koji se širio sa okolnih brda Ćoške i Pržara i spuštao naniže kroz varoš prema donjovranjskim poljima i Moravi.

Po na’lne se poznaje ko ide

     Nal’ne su, ipak, bile nešto posebno u ženskoj obući. Sa kaišima tamne boje za starice, otvorenijom bojom za zrele žene i šarenih svetlih boja za stasale devojke.

     Svaki odlazak do bunara, a tek do uličnih česama sa kojih se zahvatala meka voda u zemljanim testijama i kanačićima, imao je mitski prizvuk ženske unutrašnje lepote, snage koja buja i izbija iz svakog odjeka o kamen kaldrme.

     – Po odenje (hodu) se poznaje ko ide. Ako se nal’ne vuku po kaldrmi starija je to žena, ako čvrsto gazi kao oficir zrela je, rodna, ako odjekuje sitno, kao da skače s kamena na kamen, to su „vranjski devojčiki“, napupeli i stasali za udaju. Pucke zašićerene nisu im bile ravne – govorilo se poluglasno na drvenim šamlicama ispred kapija i kapidžika.

     Oko česama su starije žene zagledale devojke – prvi znak da im je neka zapala za oko bio je zvon nal’na o kaldrmu.

     – Gledaj, kako podripkuje, kako se simiti u polovinu, i toj u nal’ne. Uf, bre, gido-ludo, ovoj je za moju kuću, starim, da je rastrese, unučiki donese – šaputalo se i tražilo ko će da provodadžisuje.

Vaspitno sredstvo

     Deca su, pak, upamtila nal’ne zbog svojih nestašluka. Sitne krađe voća, kašnjenje sa korzoa, loše ocene u školi kažnjavane su batinama kod kuće i to nal’nama, da babine i majkine ruke ne trpe. Te batine su bolele iako su imale vaspitno pedagošku meru, odvikavanje od loših navika.

     – Za tri oraha dobih nal’nama po leđima, a sestru gimnazijalku baba po butinama udara što je zakasnila sa korzoa pet minuta; stigla trćeći u osam i pet uveče. Za dvojku iz pravopisa da ne pričam, pod drveni astal sam se krio i skakutao da me ne dokači majka – pripovedalo je komšijsko dete.

     Nal’ne su nestale kad i kaldrma, kad je stigao asfalt. Svi se u jednom slažu, njih su zamenile praktičnije plastične papuče. Iako su smatrane za sirotinjsku obuću, njih su nosili svi u Vranju i bogati i siromašni. Bilo je ukrašenijih, od bolje obrađenog drveta, dakle, razlikovale su se u detaljima.

Na Đerenku nane mori

– Eh, kad se od Markovo kale spusti mesečina, a vetar letnji donese miris lipa i po koju kap rose sa sveže trave, idi pa sklopi oko ako možeš. Tada bi iz komšiluka i staro i mlado izašlo na sokak i posedalo ispred kapidžika. Dok je voda žuborila sa česme Đerenke i prosipala se na kaldarmu, krenula bi naša pesma:

Ja idem na vodu nane i ono po mene,

nane, nane i ono po mene,

na Đerenku nane mori, za vodu studenu,

nane, nane mori za vodu studenu.

Na Đerenku nane mori, vodu da popijem,

nane, nane mori, sevdah da razbijem.

Pesma za pesmom, čula se na daleko. „Toj nesu slavuji, toj su Špurci“, šaputale su devojke iz Donje male i dolazile u nal’nama da zahvate vodu u kanačićima. Naša zadirkivanja ispratile su razdraganim kikotanjem i sa žar crvenim obraščićima žurno odlazile – pričao je Ratko Špurko.