Profesor Popović ističe da su se njegov otac i Petefi, koji je predstavljao kao Petruš, brzo sprijateljili i da su te dve i po godine „živeli kao braća“, pa mu je crkvenjak ispričao šta je sve preživeo posle propasti Mađarske bune


Piše: Zoran S. Nikolić


 

Provincija večito sanja da postane centar ili bar da ublaži inferiornost. Tako nastaju legende i preuveličavanje doprinosa opštim vrednostima. Može se desiti da provincija i zanemari poneki događaj, da ga ne prepozna, da ga se odrekne, pa makar on bio samo na stepenu kurioziteta.

Negde između svega ovoga, od izmišljotine ili zablude do zaborava ili zanemarivanja može se smestiti mogućnost da je polovinom 19. veka na Vlasini boravio Šandor Petefi, revolucionar i najveći mađarski pesnik romantizma, rođen kao Aleksandar Petrović. U tekstu ću se držati uverenja da je stvarno boravio u Crnoj Travi dve i po godine, zapravo, deliću to uverenje sa profesorom Jovanom Popovićem, Crnotravcem, i njegovim sagovornikom iz 1931. godine, izvesnim M. Španićem.

Sve je počelo na manastirskom saboru u Trnu

Španić piše da je u međusobnom razgovoru slučajno pomenut Petefi i da je Popović, profesor u penziji koji se preselio u Beograd, ustvrdio da je pesnik bio crkvenjak kod njegovog oca, crnotravskog popa Stevana; opisao je detaljno dolazak, boravak i odlazak iz ove varošice na jugu Srbije. To bi značilo da Petefi nije poginuo 1849. godine, kako se tvrdi u njegovim biografijama, već bi mogla biti verovatna druga mogućnost koju pominju neki biografi, da je umro u Sibiru, kao ruski zarobljenik, što bi, u ovom slučaju, bilo nakon kratke crkvenjačke karijere. Sam Španić tvrdi: „Nije nemoguće da, kao emigrant, zađe i u vlasinske šume“.

Sve je počelo na manastirskom saboru u Trnu: „Jedne jeseni – priča g. profesor po kazivanju svoga oca – baš na Vavedenje ode u manastir sv. Petke moj otac, u Trn, da nabavi potrebe za svoju slavu, sv. Nikolu. Manastirski sabor bio je pun naroda. Pop je nosio čakšire, a na glavi imao je grčku kamilavku, po čemu se jedino poznavalo da je pop. Tu, na saboru, istupi pred njega neki krupan čovek, rošava i ružna lica, sa pitanjem – odakle je? (…) Nepoznati ga zamoli da ga primi i sobom povede kao crkvenjaka… Kao svoje kvalifikacije za ovo ‘zvanje’ istakao je da zna pojati i pomagati svešteniku u crkvenim obredima; zna čitati i pisati. Pop je odmah pristao, jer mu se učinilo da za tako jevtinu cenu ne bi, u ono vreme, našao ni arhimandrita sa boljim kvalifikacijama, ne sluteći da sobom vodi slavnog Petefija.“

Arapske boginje i propala ženidba

Profesor Popović ističe da su se njegov otac i Petefi, koji je predstavljao kao Petruš, brzo sprijateljili i da su te dve i po godine „živeli kao braća“, pa mu je crkvenjak ispričao šta je sve preživeo: posle propasti Mađarske bune, krio se sa dvojicom drugova po budimskim kanalima, odakle je, preko Rumunije, prebegao u Carigrad, gde je naučio turski, grčki i „dalmatinski“ (svakako se misli na ijekavicu), pošto je „drugovao sa poturčenim Bosancima“. „Umalo se u Carigradu nije oženio. Na svoju nesreću, tu se razboli od arapskih boginja i, preležavši ih, postane ružna i rošava lice, te tako ženidba propade.“ Ubrzo ga je jedan Bosanac upozorio da je ruski konzul saznao da se krije i da traga za njim, pa je Petefi tako došao do Trna.

Brojni detalji o boravku zagonetne ličnosti u Crnoj Travi, selu koje je tek posle Prvog svetskog rata za 30.000 dinara otkupilo od države zvanje varoši, navode na pomisao da je izvesna mogućnost da je taj crkvenjak Petruš uistinu slavni pesnik. Sam Jovan Popović je, kao dečak, na tavanu kuće pronašao neobičnu spravu, a otac mu je objasnio da je to knjigovezačka stega, na kojoj je Petefi povezivao knjige, pa i nabraja koje sve crkvene knjige je prepovezao: „sve mineje, oktoih, časlovac, irmologiju… Petefi je najlepše ukoričio jevanđelje, apostol i očev trebnik“.

Dve ispisane sveske

Na direktno Španićevo pitanje da li je crkvenjak Petruš i nešto pisao, učeni Crnotravac potvrđuje: „Kad sam svršio školovanje, u očevoj biblioteci našao sam dve povezane i ispisane sveske. Jedna u plavom povezu, a druga u crnoj koži…“ Dalje on navodi prilično detaljno sadržaj svezaka i stil pisanja. Autor se služio predvukovskom ćirilicom i mestimično latiničkim slovima „d“ i „w“. Ističe da je u jednoj svesci bila i drama pod naslovom „Čovek i aždaja“. „Na završetku stajao je potpis – Petefi, a u zagradi – Petruš“ – veli profesor Popović.

Petefi se bio odomaćio u novoj sredini, ljudi su ga poštovali kao učenog i sposobnog čoveka, ali se vremenom kod dela Crnotravaca javilo nekakvo podozrenje i nezadovoljstvo, najviše zbog toga što je zauzeo mesto crkvenjaka nekom njihovom kandidatu. „Kad je Petefi osetio ono nezadovoljstvo seljaka, on se – pričao mi je otac – pobojao nečega. Jednog dana uzeo je konja u selu da ide na pazar u Leskovac. Otišao je u subotu; u nedelju je prodao konja i na svagda iščezao iz Crne Trave“ – završava svoj iskaz Jovan Popović.

POPOVIĆI

Popovići su najčuvenija porodica u Crnoj Travi. Kako 1968. godine piše Radomir Kostadinović: „Ova familija datira od pre 235 godina… Sveštenstvo i učiteljstvo u ovoj pop-Anđelkovij familiji prelazili su sa oca na sina…“ Iz ove porodice su i poznati revolucionar Milentije Popović i Miodrag Popović, istoričar književnosti i univerzitetski profesor. Španićev sagovornik koji iznosi kazivanje o Petefiju je njihov otac.