Premijera: Ruža, uvela – Pozorište „Bora Stanković“

Režija: Milan Nešković

Dramatizacija: Jelena Mijović (po motivima pripovetki Bore Stankovića “Uvela ruža” i “Pokojnikova žena”)

Piše: Nebojša Cvetković


 

Nakon više uspešnih, savremenih čitanja i postavki “Koštane” na vojvođanskim pozorišnim daskama (Andraš Urban – NP Subotica, Kokan Mladenović – SNP Novi Sad), Bora Stanković u svom rodnom Vranju po prvi put „progovora“ u predstavi “Ruža, uvela” na književnom jeziku.

     Čast da otvori ovogodišnje 36. po redu Borine pozorišne dane pripala je vranjskom teatru koji je time dobio priliku da koliko toliko ublaži utisak o ovogodišnjoj očajno lošoj selekciji, lišenoj ozbiljnog koncepta i totalno neinventivnog slogana “Još uvek odbrojavamo”.

Poraženi se unapred zna

     Na samom ulazu u Dom vojske, koji evo već petu godinu zaredom glumi u požaru nestalo pozorište, akteri predstave u prisnoj atmosferi dočekuju gledaoce i zajedno sa njima ulaze u salu, smeštaju ih potom na kamerno postavljenu scenu, razbijajući tako na samom startu klasičnu, uštogljenu barijeru glumac – publika.

     Scena u obliku vašarskog ringa, osvetljena je jeftinim lampionima i okružena publikom sa svih strana. Zanimljivo scensko rešenje, koje potpisuje sam reditelj ove predstave, pruža priliku da svaki gledalac ponaosob raščivija emocionalne potpise svojih senki i ličnih projekcija.

     Tamara Stošić u ulozi gatare – pevaljke kao narator nas vodi tokom cele predstave, koristeći mikrofon kao simbol medijske moći koja ne ostavlja ni minimum sumnje da je to baš tako bilo (da li?). Borba u ringu života, pored dozvoljenih, uglavnom obiluje udarcima „ispod pojasa“, i koliko god se akteri batrgali, poraženi se unapred zna.

     Svi su gubitnici, nesposobni da se iskobeljaju iz okoštalih patrijarhalnih niti koje sve vreme bespoštedno oko njih plete Adžika, simbol starih vremena, kojima ova starica ne dozvoljava da prohuje (Radmila Đorđević), ostavljajući u amanet da je sloboda nedostižan pojam i da svako sa svojim krstom živi svoj život bez mnogo roptanja. Oni koji se ne mire sa tim, poput Cvete (u roli mlade Jelene Filipović ), imaju smrt kao jedinu alternativu. Jer tako je zaboga pisano.

ruža, uvela-1_2

Ruža, uvela – nasilje bez kazne

     Uostalom, kako i sam Radomir Konstatinović u manifestu srpskog mentaliteta – „Filosofiji palanke“ – kaže, „nema evolucije, nema napretka. Samo pasivnost, prepuštanje onome što jeste“.

     Tako npr. Kosta, opušteno razigranog Bojana Jovanovića, ravnodušno jede kriške (rajske) jabuke i nema ni volje, ni želje, a ni snage da bilo šta preduzme, čak i kad se pred njegovim očima dešava nasilje nad Stanom, jedinom osobom koja u njemu budi radost večitog dečaka (kad si sretan lupi dlanom o dlan…).

     Svaku iskru Stanine (standardno dobra Kristina Janjić ) osećajnosti u pojam je ubio njen nasilni muž Nikola (u zaigranoj interpretaciji Marka Petričevića) za kojeg su je dali. Stani ne preostaje ništa drugo nego da baš kao i njena mati Marija (Žetica Dejanović) u jesenjem zvuku praznog hoda mašine za mlevenje života nalazi svoju utehu.

     Mesar Ilija (za ovu priliku naglo osedeli Dragan Živković ) koji jedini ima petlju da pokaže svoja iskrena osećanja prema Anici biva beskrupulozno kamenovan ismejavanjem svih bez zadrške. A Anica (realistična i precizna Milena Stošić) u pogađanju intonacije naricanja traži svoj smisao besmislenog života, dok starina Jovan (svedeni Saša Stojković), otac Nikolin i Anicin, nema pravo glasa, osim u slučaju totalno nebitne potvrde u kom delu dvorišta se nekada nalazio bunar. Suptilna rediteljska ruka uz to nam ukazuje kako su nekadašnje mantafe sa životnim željama i nadama postale zabava za široke narodne mase u vidu pozdrava i čestitki na omiljenom ružičastom mediju.

Odmak od patrijarhalne patetike

     Kostimi koje je radila Ivana Mladenović su negde na pola puta između tradicionalnog i savremenog i dodatno podcrtavaju kako se u našem genetskom kodu nije desila nikakva bitna evolucija. Naprotiv, sve se još samo više multipliciralo u negativnom smislu.

     Igrati Boru Stankovića pred vranjskom publikom uvek je bio nezahvalan posao jer retko ko od gledalaca ne zna priče iz Borinih dela. Milan Nešković se hrabro upustio u novo čitanje, bez trunke šmiranja i podilaženja. Uspeo je da scenskim, često ironičnim, rešenjima napravi odmak od patrijarhalne patetike i svakog u publici pozove na razmišljanje o hrabrosti donošenja ličnih odluka.

     Tim pre ostaje žal što u program ovogodišnjih Borinih pozorišnih dana nisu uvrštena i dva, po opštoj oceni, veoma smela i izazovna čitanja Koštane najpoznatijeg srpskog realiste.