Manchester by the Sea (2016)

Scenario i režija: Kenneth Lonergan

Uloge: Casey Affleck, Kyle Chandler, Lucas Hedges, Michelle Williams

Piše: Srđan Dimitrijević


 

Ljudi pronađu način da žive sa tragedijom. Ali, neki ponekad ne uspeju. Oni takođe zaslužuju da se o njima snimi film. Ovim rečima se scenarista i režiser filma Kenet Lonergan obratio publici Sandens festivala pred projekciju svog filma.

     Volim priče o ljudima koji se ne uklapaju u univerzalne kalupe, koji štrče iz sociološke korektnosti, koji nisu deo čopora. Obično iza takvih karaktera ne stoji odluka, već ih definišu surovi događaji ili strašne nevolje. Dragi su mi filmovi o svakodnevnim običnim likovima koje život natera da balansiraju linijom opšteprihvaćenog ponašanja, povremeno koračajući sa obe strane. Ali, takve je filmove malo teže napraviti. Potrebno je precizno uklopiti tri dobre stvari: scenario, režiju i glumu.

Dobar scenario je onaj bez odgovora

     Kejsi Aflek (Casey Affleck) je Li Čendler, domar i majstor, koji za sitan novac svojim klijentima pomaže i menja sijalice ili slavine, otpušuje začepljenu kanalizaciju, izbacuje otpad i obavlja slične sitne i prljave poslove. Ima nezgodnu naviku da ne bira reči u razgovoru sa ljudima, bilo klijentima, bilo onima koje sretne. Ne preza ni od toga da se pobije u baru zbog sitnice ili pogleda. Težak, konstantno napet čovek. Sve postaje još gore kad mu javljaju da je njegov stariji brat iznenada preminuo.

     Od tog trenutka, kroz seriju flešbekova, Lonergan precizno oivičava događaje, prikazujući sve bliže i potpunije ono što je preokrenulo Lija i nateralo ga da napusti rodni grad i dotadašnji život. Balansira između nekad i sad: pokazuje pošlost, kada je Li bio srećno oženjen, okružen mnogim prijateljima i divnom porodicom; i sadašnjost, u kojoj nosi tugu i težinu porodične tragedije.

     Skačući između ta dva vremenska perioda, priča se razvija kroz duge, spore i napete delove, koji se prepliću i tako sklapaju njegovu raniju i sadašnju ličnost, koje su zastrašujuće različite.

     Scenario sa narativnim skokovima, paralelnim praćenjem dva različita vremenska perioda, odjekuje glasnije nego da je ispričan hronološki ravnom linijom. Ono nekadašnje lepo, kroz tragediju je stvorilo ovo sadašnje, a ono između svako može da nasluti na osnovu svojih misli, osećanja i dubina. To je lepota, to je vrednost napisanog. Daje nam događaje, činjenice, ali nam ne nudi odgovore. Kako preboleti ono što se ne može zaboraviti? Kako nastaviti posle strašne tragedije? Kako da zaboravim kada drugi pamte, iskreno žale, ili surovo optužuju. Kada svojim prisustvom neumoljivo podsećaju?

Demoni prošlosti

     Lonergan nam svakom scenom, promenom kadra, daje ponešto što otvara paletu mogućnosti, nešto što može usmeriti događaje na nekoliko strana, a onda nepogrešivo, u trenutku, sve postavlja na svoje mesto. On ne naglašava, ne potencira, ne mudruje i ne podučava, jednostavno prikazuje.

     Li je smrću svoga brata primoran da se suoči sa demonima prošlosti. Testamentom je obavezan da bude zakoniti staratelj svom šesnaestogodišnjem bratancu Patriku (Lucas Hedges). I ne samo to. U gradu svi znaju za njega i njegovu tragediju, nekima je drag, neki ne žele da ga vide, neki ga licemerno ogovaraju. Svi su i sve je deo prošlosti i sećanje na nju.

     Režiserski odmerenim pristupom, Lonergan majstorski stvara autentične emocionalne temelje na kojima gradi suštinu. Njegov veoma spor, staložen i miran način snimanja, ostavlja bez daha kada iznenada, svom snagom, nemilosrdno i žestoko, udari publiku posred lica istinom. Surovim događajem koji je primorao Lija da napusti sve i načinio od njega ovo što je danas. Događajem koji je vremenska granica između onda i sada.

     Svaka je slika u filmu emocija, a svaki kadar maleno podsećanje da se život na zaustavlja i ne prestaje nakon tragedije. Nekoliko scena sa grubim besmislom ljudskog ponašanja daju filmu savršenu dozu dokumentarnosti, a Lonerganova vizuelna poetičnost i taktičnost čini da ovo nije samo još jedan tužan film.

Putokaz za odličnu glumu

     Kroz vremenske skokove, upoznajemo dva potpuno različita karaktera glavnog junaka. Jednog pre, jednog nakon strašne traume. Kejsi Aflek je izuzetan i kao jedan i kao drugi. Onaj stari – srećan, zaljubljen, ispunjen porodicom, okružen prijateljima – i ovaj novi – gorak, usamljen, otrgnut od svega. Zastrašujuće je uverljiv u svojoj glumi.

     Njegov odnos sa bratancem je u fokusu filma. Ta veza Lija i Patrika (Lucas Hedges) je zaista impresivno glumljena i filmski potpuno dočarana. To vodi do toga da se Li, koji je sebe godinama obmanjivao da se pomirio sa svime što se desilo i kome je jedini cilj bio da pregura noć, sada pita kako da bude ponovo ono što je bio, jer ovo što je sada nije on.

     Spomenuću i relativno malu, ali ključnu ulogu Mišel Vilijams (Michelle Williams), koja bez greške glumi bivšu suprugu; savršena je u svim „pre i sada“ delovima. Saberem li sve, mirne duše mogu reći da je ovo jedan od najbolje odglumljenih filmova prošle godine.

Iskoristite priliku na FEST

     Zaokružili smo sva tri elementa, koje sam naveo na početku, kao neophodne da ovakva priča bude dobar film. Da nije veoma loše montaže, koju iz nekih razloga režiser nije iskontrolisao, ovo bi bio odličan film. Ipak mnogo je toga dobrog zbog čega treba videti ovo ostvarenje. Iako nije bioskopski film u pravom (čitaj: box office) smislu te reči.

     Do svoje prve američke premijere, koja je, usput rečeno, bila limitirana, kao što se uvek čini kada se zna da neće privući široku, raznovrsnu i, naravno, brojnu publiku, Mančester je prikazan na gotovo svim velikim festivalima. Pomenuću samo Sandens, Toronto, Rim, Beč, Njujork, London i još neke na kojima je pokupio brojne nominacije i nagrade.

     Kad smo kod festivala, uvršten je i u ovogodišnji program beogradskog FEST-a, na kome će biti premijerno prikazan samo dan pre svečane dodele Oskara.

     Dakle, ovo je festivalski film kakvih nema svakodnevno u bioskopima, te je moja iskrena preporuka: pogledajte ga!