Vranje nema bioskop, ali ima ”Dokument”, međunarodni festival dokumentarnog filma. Tvorac ovog kulturnog događaja i autor mnogobrojnih dokumentaraca Slađan Stojanović Frenki povodom obeležavanja Dana grada ove godine dobio je specijalno priznanje za svoja pregnuća. Zasluženo.

Iza Frenkija je devet dokumentarnih filmova, 88 festivala na svim kontinentima i 12 nagrada, a zahvaljujući njemu “Dokument” traje već deset godina. Usput je organizovao i četiri izložbe fotografija. Sve to, međutim, na njemu se ne primećuje. I dalje je ortak iz kraja, onakav kakvog ga oduvek znamo. Iako ima mnogo razloga da se pohvali, od njege nećete čuti ništa slično. Za njega su rezultati samo plod entuzijazma i velike ljubavi prema poslu kojim se bavi.

Teme: Više volim da pogledam dobar dokumentarac nego igrani film, a, radim na televiziji, obilazim razna mesta i viđam neobične stvari. Kad donesem materijal sa snimanja, mnogo puta shvatim da nije samo za jedan televizijskih prilog. Onda te snimke sačuvam jer je šteta da propadnu. Od toga uvek može da ispadne dobar dokumentarni film. Naš kraj je pun zanimljivih priča i događaja, tema koje se tiču problema malog, običnog čoveka. Mnogo sam putovao i shvatio da su ti problemi svuda isti.

Dokument: Publika je sve bolja, dolaze ljudi koje možeš samo da poželiš jer se vidi da nisu slučajno tu. Sada ima puno sjajnih mladih ljudi, dok je nekada dokumentarni film privlačio mahom stariju populaciju. Meni je uvek bilo bitno da dovedem i nekog autora, zbog interakcije sa publikom. Niko od njih iz Vranja nije otišao razočaran. Reakcije su zato sve bolje, a vranjska publika sve više liči na pravu festivalsku. Sala je uvek puna, ali tu polako dolazimo do stare priče da nemamo bioskop.

Motiv: Želim da pokrenem ljude, da im nešto približim, pokažem. Ko zna, neko će zbog toga možda jednog dana odlučiti da se bavi dokumentarnim filmom. To bi bilo najbolje, da neko kaže: e, i ja hoću to da radim. Ako postoje kvaltetni ljudi, šteta je da se ne uključe i urade nešto, da im život prođe onako. Meni je bilo zanimljivo da idem na festivale i gledam filmove, pa sam onda poželeo da ih dovedem ovde da ih gledamo svi mi. I to je to.

Bombaš: Najbitnija je ideja. I trud. Džabe ti mnogo para ako nemaš ideju. Ni jedna tema nije istrošena ako još pristupiš sa prave strane. Stalno sam na terenu i ljudi mi pričaju neobične priče. Recimo, Trifun bombaš ima jedinstveni problem na svetu – neeksplodiranu bombu u dvorištu. Čovek od 80 godina živi sam jer mu je žena umrla a deca pobegla. I niko od komšija mu ne dolazi na kafu, jer se boje bombe. Čak ga i prijavljuju policiji zato što pokušava da je iskopa. A on je samo odlučio da se bori. Napravio sam dva filma o njemu, ali je, koliko čujem, odustao jer se razboleo. Izgubio je borbu, ali ko zna, možda nastavi da kopa. Zato u mom drugom filmu o njemu na kraju stoji – nastaviće se…

Podrška: U dokumentarnom filmu nema profita, ali sa malim parama može da se napravi nešto, što je grad uvek pokrivao. Nikakav probem nisam imao. Kad god i kome god da sam se obratio, uvek su mi svuda izlazili u susret. Imam i apsolutnu podršku prijatelja. Verovatno ima u gradu i onih koji smatraju da gubim vreme, ali ja ne mislim tako. Sa minimalnim sredstvima pravim festival, smešno je da kažem koliki su to iznosi, jer slične manifestacije u drugim gradovima koštaju nekoliko desetina puta više. Ali nikada neću da dignem ruke, da legnem i čekam. Nema predaje, šta je tu je, po Srbiji se sve zasniva na nekom entuzijazmu. Svuda je kriza, nije samo u Vranju loša situacija. Nismo mi najgori.

Kukanje: Možda ljudi imaju neka druga interesovanja, ali mislim da su izgubili ono – da se lože na nešto. Najlakše je da sedneš i kukaš, da se žališ na grad, na ustanove, na sve živo, da čekaš da ti nešto padne sa neba. A prosto je – sve je do tebe. Mnogi misle da je uzaludno da se nešto radi ako nema profita, možda je to u pitanju, ne znam. Ili smo nekako uljuljkani, usporeni, kao palanka. Najlakše nam je kad je kriv neko drugi.

Svet i mi: I tamo se bave ljudskom svakodnevicom, mada su kod njih sada aktuelne lične priče. Recimo, devojka koja priznaje roditeljima da je gej snima film o sebi, o reakcijama okoline. Druga autorka snima film o sestri koji ima Daunov sindrom, o tome kakav je život sa njom. Primetio sam da se rade tako neke lične priče. Nekako ljudi vole to da gledaju, što je valjda normalno. Ali to treba da se iznese, moraš da želiš da svoj privatni život svima staviš na izvol’te. To je hrabrost. Ima puno dobrih, ozbiljnih autora i festivala. Skandinavija je daleko otišla, Nemačka… Na zapadu postoji razvijenija tehnologija, ali se mi ne razlikujemo po pristupu i talentu od njih. Jedan od naših najboljih dokumentarista nema nikakvu školu, formalno obrazovanje. Uzeo je kameru i rekao – ajde nešto da radim. Sada drži predavanja po svetu, u Kini, Rusiji… Mi ne oskudevamo u idejama, ali ovde nema dovoljno entuzijazma. Iako je dokumentarac postao ozbiljna stvar, sa malo znanja i kreativnosti može mnogo da se napravi.

Histori, Diskaveri…To je televizijski dokumentarac, vidi se da je produkcija skupa. Ne sporim kvalitet, ali i na drugim mestima ima sjajnih ostvarenja. Ima mnogo ljudi koji rade veoma ozbiljno. Na mene je ostavio utisak film “Zemlja kartela”, koji je bio kandidat za “Oskara”. Autor je snimao i prikazao autentične snimke hapšenja narko bosova. Potpuno ludilo. Onda “Ruski detlić”, koji je priča o Černobilu, o tome da li se nesreća dogodila slučajno ili namerno, neka teorija zavere. Volim i antropološke filmove o narodnim običajima, ali i biografije sportista i umetnika, poput filma o Ejmi Vajnhaus, koji je odličan, ili, ne znam, o Kurtu Kobejnu.

Zoran Radulović

Prvi komentar

  1. Malmira

    Bravo Frenki!!! zasluzeno si dobio tu nagradu.