Posle izvesnog vremena i Turci i Srbi bili su zadovoljni izborom. Ipak, u Tolji je bilo muške snage, pa i želje. Prvo su prolaznici i komšije primetili da je stalno ispred vrata kada žene uđu. Pitali su ga šta tu radi, a on je u snebivanju odgovarao da pravi „tokmak za vrata“. Počeli su potom da ga zatiču zajapurenog, zbunjenog, sa jednom rukom na mestu za koje se smatralo da je po žene bezopasno


 

Šaljivu pesmu o Tolji amamdžiji Zlatanović je zapisao u dve varijante. Prvu mu je kazivao Dimitrije Đorđević Numerka (1911), drugu Predrag Stošić (1930). Zapisivač nije dao druge podatke. Posle Drugog svetskog rata popularnija i pevanija je verzija koja je zapisana od mlađeg kazivača, ali je prva svakako bliža originalu, pa samim tim što je i duža.

Pesma je nastala u 19. veku, verovatno sredinom, u vreme naglog ekonomskog uspona vranjske čaršije, a sigurno je ispevana godinama pre oslobođenja (1878).

Briga o sigurnosti Turkinja i bogatih Srpkinja pri kupanju

Posao amamdžije bio je veoma delikatan, podjednako kao i posao čuvara harema. U to vreme postojala je čak i trgovina evnusima. Priprema je podrazumevala polno sakaćenje muške dece.

U Vranju o zapošljavanju amamdžije paša nije sam odlučivao, nego u dogovoru sa najviđenijim i najbogatijim građanima. Takvo gradsko veće je u jednom trenutku dodelilo posao Tolji, kaurinu Stojanu, iako nije bio polno onesposobljen. Smatrali su da je dovoljno što je Tolja budalast, malo retardiran, ali ne toliko da ne može da obavlja potrebne popravke u amamu i da vodi računa o sigurnosti Turkinja i bogatih Srpkinja pri kupanju.

Posle izvesnog vremena i Turci i Srbi bili su zadovoljni izborom. Ipak, u Tolji je bilo muške snage, pa i želje. Prvo su prolaznici i komšije primetili da je stalno ispred vrata kada žene uđu. Pitali su ga šta tu radi, a on je u snebivanju odgovarao da pravi „tokmak za vrata“. Počeli su potom da ga zatiču zajapurenog, zbunjenog, sa jednom rukom na mestu za koje se smatralo da je po žene bezopasno. Jednom su ga obesni siromašni mladići posmatrali iz prikrajka i… proneli glas po čaršiji. Uverili su se da je, pored tokmaka, Tolja napravio i rupu i da viri kroz nju.

Osveta gradskim moćnicima

TOLJA AMAMDŽIJA

(Numerkina verzija)

Tolja amamdžija što se izmislija,

Toljo, bre!

Tolja amamdžija što se izmislija,

Toljo, bre!

I na amam tokmak napravija,

Toljo, bre!

I na amam tokmak napravija,

Toljo, bre!

Kad gi pogurneš, sami se otvarav,

amamdžijo, bre!

Kad gi otvoriš, sami se zatvarav,

Toljo, bre!

Kad gi otvoriš, sami se zatvarav,

amamdžijo, bre!

Tokmak (kolac) kojim se Tolja pravdao kreatorima pesme je odlično poslužio – da simbolizuje muškost, čime je pesma dobila na potrebnoj implicitnosti, a u istu svrhu voajer je duhovito, odnosno ironično nazvan meraklijom. Varijanta koju je preneo Dimitrije Đorđević Numerka jedina je lirska slika onanisanja u narodnom stvaralaštvu („Kad gi pogurneš, sami se otvarav… / …kad gi otvoriš, sami se zatvarav…“).

Pesma o Toljinom tokmaku postala je veoma popularna u siromašnijim slojevima, među onima čije žene i sestre nemaju pristup amamu. Njome su seirili i svetili se gradskim moćnicima i bogatašima.