Noću, u delu reke Odžinke kod Klisaričinih, samo se čulo kreštanje sova koje su pomamno lovile pacove, čerupajući ih kao i zaspale ćukove u krošnjama obližnjih dudova. I tako, sve do gluvog doba, kad su suđaje davale znak zvezdom padalicom da mačke iz komšiluka zamjauču plačem svetog parenja. Kratko je trajalo, na mah sve utihnulo i utrnulo, a potom, goropadni huk reke i titraj lišća sa topola ukazivao je na nju – Vasku, ni božje ni ljudsko stvorenje.

     U odsjaju zadimljene lojanice, u ramu mutnog stakla omanjeg prozora, škripale su krvave suze koje su, iz zasirenih bolno podvijenih kapaka, pretile da padnu na krupne otromboljene obraze, išarane tamnoplavim kapilarima. Od pola noći dočekivala je prvo kukurikanje i nejasno buđenje neizvesnog dana, uz šaputanje samo njoj znanih nebeskih kletvi zbog udeljenih joj rana, zaceljenih ožiljaka na ozeblom srcu.

     Dok je bila mlađa primetila je povremene požude i ponude, na koje je otpljunula silno u stranu ukazujući na svoju strasnu povređenost ovozemaljskom prljavštinom. U zrelim godinama čistila se pričestom poljubaca mačaka i polako udaljavala od ljudi, a i oni od nje. Samo je po celu noć zurila u tok bučne reke i utapala se u kreket žaba koji je žurio prema ulivu u Moravu, svom ishodištu. Došla je i starost, a tad se nekako smanjila, “koliko visoka, toliko široka”, šaputali su u sokaku pljujući sipljivo kroz retke zube u pazuhe, pazeći da ih ne vidi i ne donese uroke, naročito deci.

     Podgrbavljena, gegajući se, hodala je nezgrapno u otrcanim platnenim papučama, sa navučenim, gotovo do kolena, na petama pocepanim šarenim vunenim čarapama. Svaki čas zastajala je da se odmori, podbočivši kvrgave pesnice o kukove. Utuljena, gledajući ka nebu, silno je zevala kao da želi da ugrabi što krupnije komade zlokobnog sovinog hukanja.

     – Šiš, šiiš, šiiiš… – ispuštala je višak i vraćala ga sovama dajući im do znanja da je u njihovim kandžama.

     Kada je svima u kraju postala gadljiv teret, zaboravili su joj ime i prezime. Deca su je odmah, na opšte odobravanje, krstila, kroz zvižuk vrbovih svirala, u Vaska Mečka.

Nosila je u sebi božje, jurodivo, starije komšije su joj otpozdravljale i žurno prolazile pored njenog dvorišta, bojeći se da ne odveže jezik, baci komad prljave krpe vezane u dva-tri čvora, neki crveni vuneni končić zapleten kao deo devojačke ostrižene kose…

     Deca su posebno zazirala od nje kada bi isplazila poplaveli jezik i pokazala im žute zube na kojima su većinom ostali zacrneli koreni. Nije se bojala ljudi, ali je pazila da joj ne naude đavoljim očima. Kada ih je prepoznala klela je sudbinu na sav glas. Čuvala je bele mačke da je štite od “kao gar crnih očiju”; ono što je zgotovila delila je sa njima.

     – Belo je znak za grob, za rađanje; crno je za veselje, za nečastive sile – svake noći je, u gluvo doba, ponavljala svoju mantru dok je ne umire mačke pišajući u njenom krilu od radosti što je imaju.

     Kad joj je neko ubio ili otrovao jednu od mačaka, tugovala je danima. Šaputala je nerazgovetne reči, a potom izbacivala svom silinom pretežak vazduh iz utrobe, ispred upaljenog kandila i zemljane činije sa vodom i sasušenim bosiljkom. Kada je skinula deo tereta sa duše, zaiskrile bi suze, od čijih bolova je redila kletve:

     – Suze te kao strele stigle, Maren te ubio, božji beleg si uništio, na sebe si poraze navukao. Aram ti bilo, pu-pu-pu, tako ti treba!

     Živela je sama, u mladosti radila kao čistačica u opštini. Pazila je na svoje oblačenje, odlazila kod komšike, šnajderke Dušanke:

     – Da mi sašiješ, slatka, haljinče na cvetiće, da igra na meni. U opštinu se ne ide na posao u dripama, tamo su sve glavati gospodini u sijaćnim odelima, a žene u najlepšim potkusurenim haljinama i lakovanim cipelama.

     Da li zbog samoće ili nečeg samo njoj znanog, volela je da šeta po dvorištu, vodi dug razgovor sama sa sobom. Imitirala je muške i ženske glasove tako umešno da su slučajni prolaznici zastajali, čudili se odakle ide tolika vika, svađa oko toga ko će da niže sitan, ko krupan duvan, ko zabušava, ko da skuva kafu šerbetliku…

     – Eee… nije kuća gluva, a hteli biste to, da razgrabite ciglu po ciglu. Ama, mućak, lakat ćete da dobijete – jedila se zadovoljno.

     Nedelja je za nju bio sveti dan. Subotom je odlazila na pijacu i pazarila graorastog petla, a u nedelju ujutru, u susednoj ulici, kod trgovca Vase Piže, po litar domaćeg vina.

     – Belo, otočeno, hoću, bata Vaso, da reži, da pršti, u nos da udara i mami – ponavljala je molbu dok je vadila novac iz maramice svezane na četiri kraja i smeštene duboko u pazuhe.

     Petla je pekla celog, na tihoj vatri, i sa mačkama bi ga pojela guštirajući vino.

     – Ako duša pati šest dana, sedmi neka uživa – smejala se u brk mačkama.

     Umrla je stara, napuštena, otežala od boleština, vukući se po dvorištu i nerazgovetno mumlajući. Komšije su odmah primetile njenu smrt, a kako i ne bi? Jednog požutelog jesenjeg dana, kada se noć na tankoj liniji rastajala od sebe sama, krenulo je nesnosno mjaukanje njenih belih mačaka. Kao kad deca plaču za sisom majke.

     Vaska Mečka je sahranjena o trošku opštine u zamenu za vlasništvom nad njenom kućom i okućnicom. Jedno izvesno vreme bele mačke su nastavile da noćima umilno plaču, a za komšije je bilo to Vaskino cviljenje u ušima, sve dok ih neko nije otrovao redom. Ostao je čudan osećaj u mahali: neki su je žalili reda radi, retki iskreno, osenjavajući se, iz predostrožnosti, krsnim znakom, neki se veselili što joj se kuća zatrla i što se otvorao prolaz za novu ulicu. Nju, bogu predatu, to nije doticalo, dok je bila živa znala je da će je njene bele mačke dostojno oplakati.

Dušan Đorđević