Ne sećam se tačno kada se i kako pojavio. Znam da me prati dve trećine mog života, znam da mi se dopao onako sićušan i da sam ga stavio na policu sa knjigama. Delovao je kao vinjetica na hrbatu. Znam i da sam ga često nalazio, nisam primećivao njegovo nestajanje, njegovo odsustvo, samo bih ga pronašao negde na patosu i vraćao nazad.

     Nije imao čak ni svoje stalno mesto ispred knjiga, samo sam po automatizmu birao svetlije korice, da se bolje vidi. Zamišljao sam da uz dobovanje deklamuje sižee teških knjiga, da na slogove izgovara ključne stihove. Često sam morao da ga prekidam i utišavam i nije mu smetalo. Ponašao se kako mi odgovara, prisutan, uslužan i nenametljiv.

     Švajcarski dobošar nije imao dugo nikakvu sentimentalnu vrednost… U poslednje vreme već nisam siguran. Zapravo, ne znam ni da li sam imao neki predmet za koji bih se emotivno vezao. Možda za srebrno nalivpero koje sam dobio sa deset godina… Mada, njegova upotrebna vrednost i prodajna su veće…

     Da, zabolelo me kada sam ga izgubio nakon petnaestak godina, ali je to verovatno uzrokovano propuštenim prilikama da ga prodam za dobar novac nekolicini pasioniranih kolekcionara. Biće da sam više žalio što nisu bili uporniji nego što sam ostao bez jedinog poklona od oca. Opet, ni danas ne verujem da je to bio pravi poklon. Siguran sam da ga je dobio na kocki ili kao poklon pri kupovini skupocenog ručnog sata. Nikada se nisam usudio da ga upitam, jer mi se činilo da će uslediti nešto groznije od mojih pretpostavki. Recimo, da ga je našao u blatu i da nije potom znao šta s njim da čini.

     Ni dobašar verovatno ništa nije značio prvom vlasniku, zato je i došao meni. Pod nekakvim nejasnim utiskom sam da mi ga je poklonila neka devojka. Padaju mi na pamet nekolike, s njima bi se, rekao bih, složio taj čin poklanjanja. Čudno je kako se ne sećam osobe, ali se sećam osmeha kada sam ga uzeo u ruke, sećam se i da sam mu rekao:

     – Iako si dobošar, sve što saopštiš mora biti u poverenju, sve što vidiš ostaje među nama. Ako se ne složimo, uzimam ti doboš i dobijaš pušku, pa u Vatikan, u papinu gardu i bićeš tamo živi kip. I da, pogledom će te skidati pohotni kardinali! – onda sam se okrenuo prema tom osmehu i nastavio da se obraćam dobošaru:

     – Kao što ona sada skida mene…

     Siguran sam da je to proizvelo ono što sam želeo u tom trenutku… Ili sam, nakon svih ovih godina, to umislio da bih ulepšao svoju mladost.

     Sećam se njegovih omiljenih knjiga ispred kojih je redovno stražario, koje je obilazio često ili tek ponekad, koje je u žurbi i nervozno tražio.

     Misterija sa švajcarskim dobošarem desila se kada sam ostao bez svega materijalnog. On je, sa automobilom, činio, recimo, taj jedan posto onoga što mi je preostalo. U drugom gradu, nedeljama kasnije, našao sam ga u automobilu.

     – Otkud ti, mamlaščino nikava? – biće da sam to pre sebe pitao, jednako izbubljen kao i on.

     Sada je u istoj ulozi kao i na početku našeg zajedničkog života. Odavno sam prestao da istražujem kako je sa svog mesta gde je verno službovao dospeo u automobil i u egzil, više me brine ovih dana njegova stvarna uloga u mom životu. Brine me ta vest koju će mi jednog dana saopštiti.

Zoran S. Nikolić