Ti si novinar, Crni? – obratio se komandir. Nisam bio preterano crnog tena, ali dolazio sam sa juga zemlje i nadimak mi je prišiven kao dugme na kaput.

– Bio… – slegoh ramenima; nisam hteo da na početku dočekam kraj naprasno miran.

Posmatrao me je ispod oka. Šta će biti sa mnom? Nije dugo razmišljao. Rešenje je napipavao.

– Valjda se ne razlikuješ od škrabala koji svoje trtomudisanje pretvaraju u strane valute.

– Ne razumem!?

Nije me gledao u oči.

– Nema razlike između vas, i jedni i drugi pišete za zaborav. Savest očistite pozivajući se na uzvišena dela. Zato i opstajete. Novinari, prodane duše, najlakše se privatizuju. Najjeftiniji su. Nacionaliste i šoviniste plaća država, mondijaliste i prograđanske strane agenture. Samo je pitanje pogodnog trenutka – kome se carstvu privoleti. Treba vas sve pobiti da ne biste naneli velikog zla srpskom narodu.

– Preterujete, u svakom žitu ima kukolja…

– Šta je sa tobom? Želiš da poverujem da si budala? E, neću! Ili si domaći dobošar, pa lupaš bez prekida, ili moraš u stranu ambasadu po podršku da ne uprskaš stvar, ha, ha, ha… Nije smešno? Izvini, Crni. Ti nisi kukolj, već pšenica belica?!

– Kao mlad novinar bio sam glup i agresivan. Redovno sam čitan, jer sam sejao strah. Sa godinama postajao sam pametniji i smireniji. Retko sam pisao. Postao sam nečitljiv.

– I zbog toga si prestao da pišeš?

– Ne! Prestao sam da pišem onog trenutka kada nisam mogao da prepoznam svoj rukopis. Kada su me nenapisana slova uzela na nišan.

– Je l’ znaš zašto si ovde?

– Ovde sam iz patriotskih razloga. Došao sam da osvetlam obraz svojih predaka.

– E, onda si usrao motku, brajko! – otpljunuo je u stranu i nastavio, namrgođeno, da sređuje izveštaje na stolu.

Dušan Đorđević