Rode žandar, srednjeg rasta, koščatih ruku i nogu, žurnim krupnim koracima prolazio bi kroz varoš.

     – Da mu ne padneš u ruke, krv ćeš da pišaš u mlazevima – govorili su gradski sitni lopovi.

     – Kad će jedanput u penziju, uterao je strah u kosti i kome treba i kome ne treba – šaputali su po varoši obični građani.

     I kao da prorekoše, ubrzo dočekaše da Rode žandar ode u penziju. Desilo se to pred rat, kad nemačka čizma poče da gazi Evropom. U selu Donje Vranje živeo je neki prek čovek, niko mu nije pominjao ime, svi su ga poznavali po nadimku Šapkar. Taj kad bi se napio, terorisao je celo selo. Posle tuča, njemu ni dlaka na glavi nije falila, a seljaci su krvavih glava odlazili u varoš da traže pomoć kod lekara i zaštitu kod predsednika opštine.

     Šapkar, kad ne bi pio, radio je na zemlji kao i ostali Donjovranjci. Imao je volove i sitnu stoku i važio je za imućnog seljaka.

     Rode žandar nije voleo Donjovranjčane. Stalno je govorio Miti Atanu, predseniku opštine:

     – Donjovranjčani li su ljudi? Da ih opašemo zidom visokim pet metara, pa da smo mirni predsedniče?

     – E, moj, Rode, jedeš državni lebac, a slabo ti radi mozak. Oni su, bre, uvek uz vlast, glavu daju za par opanaka, iako imaju para za pet. Šaljemo te po Šapkara, jer je izuo dobijene opanke. Ne poštuje vlast, psuje, poziva na bunt. E, to ne može! „Radikalka“ će da se igra u Donjem Vranju dok je veka i sveta. Tebi se je palo da izvršiš svetu dužnost, da smiriš Šapkara, da u Donje Vranje vratiš kolotečinu, rad na njivama, čuvanje i muženje krava i pravljenje njihovog čuvenog kiseleg mleka koje se nožem seče – odgovarao mu je predsednik.

     Tako je bilo! Jednog dana, Rode je, u smiraj avgustovskog dana, dok je njegova žena Stojna kanačetom posipala zemlju na rabadžijskom putu ispred njihove velike drvene kapije, radio oko loze koju je gajio ispred kuće, jedine u tom kraju sa doksatom. Dođoše dva žandara, sva usplahirena, i od straha promucaše:

     – Rek’o predsedniik opštine da se obučete u službeno odelo i odmah da idemo u Donje Vranje. Šapkar golem zulum pravi. Istepa sve.

      Rode se je na brzinu spremio, uzeo pištolj sa futrolom i sa žandarima se hitno uputio prema Donjem Vranju. Stigli su u dvoriše Šapkara, čije su zakrvavljene oči pretile i nagoveštavale nesreću.

     – Auuu… Žandare i paščad najviše volim i ne odvajam, njih zajedno bijem čim stignem – siktao je Šapkar.

     – Oj, Šapkare, oj, nesrećo, spusti ruke, digni glavu, pogledaj u nebo, oseni se krsnim znakom. Zbaci zmijski svlak, pusti da Donjovranjska reka odnese u Moravu, budi čovek, ne ostavljaj decu samu nasred puta – upozoravao ga je Rode držeći desnu ruku na futroli pištolja.

     – Auuu… Zapaliću celo selo i Vranje sa merakom, glotu da očistim – tresao se od srdžbe i ludačkog besa.

     – Slušaj, ovo ti je poslednja molba, naredba je od predsednika opštine, gospodina Mite, da te privedemo u aps. Pustio si bivole u tuđe njive i uništio grdne useve ispod Morave, tukao seljake, zato, polazi odmah – naredbodavno mu je stavio do znanja da milosti neće biti.

     – Evo, sad ću. Ja ću vas da povedem, majku li vam džandarsku, vama jednu, a predsedniku tri – počeo je da viče Šapkar i uzeo ostan, gabrov štap deblji i veći od ovčarskog.

     Krenuo je prema žandarima. Oni su se povlačili unazad dok je besno zamahivao.

     – Bata Rode, izginusmo, što da radimo? – kukala su dvojica žandara.

     – Repetiraj puške… Pali! – naredio je.

     Odjeknula su tri hica. Šapkar se zaneo i licem, obliven krvlju, pao na prašnjavu zemlju.

     Rode, kao slepac kad progleda, sav ozaren, ušao je, po povratku, u kuću. Njegovoj Stojni je laknulo, prethodne noće sanjala ga je okupanog i čitavog.

     – Od sevap li je, Rode?

     – Od Božje volje, Stojno! Ode đavo ispod mulja u Moravu.

     – Amin, bože daj! Put deci da bude otvoren i prav.

     – Budi mirna, bog svakog stavlja na svoje sito i proseje, pa šta ostane.

     – Zapamti, zajedno smo drobili, zajedno ćemo da kusamo.

     Šapkar je, kako su vlast i sud odlučili, ubijen u samoodbrani, a Rode je otišao, nakon mesec dana, u zasluženu penziju.

     Donjem Vranju je laknulo od Šapkara, a Vranju od Rodeta.

Dušan Đorđević