Mase Totka nikad se nije treznio. Njegovi vršnjaci ne znaju kada je počeo da pije, jer su bili isuviše mali da to saznaju. Odavno su ga svi ožalili, a on je većinu njih ispratio na groblje, u susedstvu.

     – Svakog sam dostojanstveno ispratio i poželo da pije u raju, a ja ću na zemlji – pokazivao je šipak svojim kritičarima.

     Nerviralo ga je što se komšije više brinu za njega nego za sebe, što se prave da ne znaju da ako prestane sa pićem čeka ga poslednji celiv popa u bradu.

     – Kad se rodio kandilo su upalili da vide kako plače. A on, ni da bekne! Žižak utrnuo i ugasio se. Samo se čulo kako oblizuje usne – jadala se njegova žena Sofka krsteći se naopako od straha.

     Koliko bi popio komšije su znale po njegovom ponašanju. Dok je izrađivao kuskune i kolane za konje u omalenoj od blata prostoriji pokrivenoj ćeramidama, koje je načela memljiva zelena mahovina, bio je podnošljivo pijan.

     – Nije iznosio na pijacu, na kuću mu dolazili. Od oka je merio, al’ bolji koskun odozgo, od kog konju rep zaigra, i bolji kolan ispod nogu retko ko je mogao da izradi – hvalile su stalne mušterije.

     Kada bi se ubrzo napio i počeo da viče kreštavim prozuklim glasom, kada bi njegova žena Sofka skakala kroz prozor prizemne kuće od kerpiča i bežala niz reku naniže kod komšike Stojne žandarke da se sakrije, znali su da je spreman na sve.

     – Zaklaće me kao koko’če, tugooo, crna jaaaa – vešto, brzinom mačke šmugnula bi u susedno dvorište.

     Poskakivo je za njom držeći nož sa dugim savijenim oštrim sečivom kojeg je uvek nosio u desnoj beloj vunenoj čarapi koju je navlačio preko čakšira od grubog abovog platna.

     Stojna bi je zaštitila dajući Masetu pola litre patoka, moleći se da se udavi u rupi sa krečom koja je bila tik pored njihove velike drvene kapije.

     Vraćao se svom poslu i piću, dok su ga komšije prekorevale:

     – Zašto se, Mase, ne trezniš?

     – Ko pije, on samo jedno gajle ima, ko ne pije – sto i jedno – lagao je.

     – Znaš li da pogolema pijanica u donju Odžinku od tebe nema“? – govorili su.

     – Nije tačno, pogolema, bre, u celu varoš nema – ljutio se.

     Malo njih ga je čulo dok sam sebi mrsio u bradu:

     – Stiže prokletija, naopačko kršče urezano na čelo, i mene i brata Risticu. Stiže katanac na kuće… bem, ti, život.

     Omalen, krupnih vodnjikavih očiju sa Sofkom, ispijenom od rada po poljima i baštama, nije imao dece. Imao je dva duda kojim se ponosio.

     – Ovaj što rađa bele dudinke otišao uvis, u dženem. Takvog u Vranju nema – vrteli su glavom prolaznici.

     – Šesnaest kazana rakiju ispečem od njega. A, od ovaj pomanji, što rađa crvene i crne dudinke, od šamdud, pet do šest. I sve sam popijem i nestane, presuši, šta li? Ne mogu godižbinu sa pićem rahat da isteram – objašnjavao je žustrim pokretima ruku.

     Nikad nije išao po kuće da traži piće, kad bi nestalo odlazio bi kod brata Ristice železničara, uzimao balon rakije i upisivao dug u tefter. Dug je toliko narastao da je morao da Risti prepiše baštu pored kuće.

     – Lako je njemu, kad ima mene kog može da usreći. Trebaće mu mnogo zemlje za ispod glave, alav je! – smejao se šišteći i psujući svoj i Rističin nerod.

     Mase Totka živeo je dugo s obzirom na to koliko je rakije popio.

     – Na domaću dudovaču džiger se navikne i ne boluje. Pijem i vek teram, a mojoj Sofki se čini da su dva – objašnjavao je komšiji Borku Bunuševčaninu, poznatijem po nadimku Gazda iz Bujkovca, dok je sedeo pored njegovog kazana i pio „prvenac“.

     – Presna nije što i dudovača – upozoravao ga je Borko i sam meraklija na piće.

     Nije ga slušao, a ko bi i smeo reći da prestane sa „prvencem“, u jednoj ruci držao je čašicu pored kazana, a u drugoj je ogrubelim prstima gladio vrh noža u čarapi.

     Kako dolikuje pravoj ispičuturi, jedne jeseni pao je pored kazana. Natovarili su ga u drvena kolica za đubre i odneli, preko puta, kući. Sutradan je sahranjen na obližnjem Šapranačkom groblju uz prisustvo malobrojnih komšija.

     Sofka je brisala zabrađenom maramom suze, dok su je komšike tešile:

     – Plači Sofke, plači slatka, dočekala si da skineš samar sa leđa.

Dušan Đorđević