Kada se iz Markovskog sokaka izlazilo na jedan od ogranaka gradske reke koji je dolazio iz pravca Goliča, odmah preko puta, ulazilo se u Polačkov sokak.

     Većina žitelja bila je siromašna, doseljena iz pčinjskih planinskih sela nakon oslobođenja Vranja od Turaka.

     – Sa jednom klašnjenom torbom dođoše, prteni i uvrteni, ali spremni za borbu, za opstanak. Malo njih je propalo, većina opstalo, a po neko, čak, ogolemio! – govorilo se u kraju.

     Radili su njive pod zakup, sadili duvan, na kuće su se naslanjale bašte, gde su svaštarili da bi bili siti. Crno ispod noktiju nisu vadili da bi decu davali na zanat, pa su se uskoro u sokaku pojavili užari, ćurčije, mutavdžije…

     Kuće su gradili, pateći za zavičajem, niske, duge, ćeramidisane, od plota i kala. Sa okućnicom, bile su opasane visokim, debelim zemljanim zidovima. Svaka kuća imala je drvenu kapiju i kapidžik, koji su se sa lakoćom otvarali iznutra.

     Sokak je bio prav do sredine, sužavao se i prelazio u lakat krivinu, a onda se nastavljao kao na početku, spuštajući se prema reci Odžinki.

     Familija Polačkovi je, jedina imućnija, odudarala od ostalih. Tasa Polačko, poznati vranjski kočijaš, imao je čeze i razvozio putnike od centra grada do Železničke stanice.

     – Ruka dušu nema, kesa sa dukatima ispod buke u Babinoj Poljani donese mu čeze i konje – šaputalo se pored topola koje su opasivale dolinu obližnje Odžinke.

     Pored kuće imao je štalu u kojoj je čuvao dva crna dorata, sa belom prugom na čelu. Dolazili su iz svih delova varoši da bi ih videli i divili im se.

     – Dobri konji krila su na kuću. Alal vera, bata Taso!

     – Oni alal jedu, od loše kurtulisuju. Deca i oni, isto je to!

     Sa suprugom Stanom, radni i vredni, štedeli su i svaki dinar ostavljali pod slamaricu, u torbu tkanu od najfinijih tamnozelenkastih konjskih vlakana.

     Stalno u kontaktu sa ljudima, znao je da su lepa reč i lakrdija ono što svima nedostaje. Srednjeg rasta, plećat, okrugle bucmaste glave ukrašene dugim, tankim uvrnutim brčićima, poznat i cenjen, ljudi su mu se stalno obraćali:

     – Će možeš li bata Taso da nam završiš jednu rabotu?

     – Polačka, samo polačka, će da bude – nikog nije odbijao.

     Tako je dobio nadimak Polačko, a po njemu familija i sokak.

     Dobro je zarađivao i, pre svega, vodio računa o ishrani.

     – Prazan stomak, gotov boles’. U stomak mora goč da čuka, a ne duduk da svira – govorio je Stani kad vidi da u rukama nema testa.

     Svake subote kupovao bi kozu, ovcu ili ovna. Sirovo meso bi stavljao u dve velike kofe i spustao u hladnu vodu, u bunar.

     – Da ga ima i kad ga nema, ama, i da je taze – naučio je od svojih predaka.

     Svežeg hleba, od čistog belog brašna, u njihovoj kući bilo je svakodnevno,

     – Dočekasmo, Stanče, da se otkačimo od katranjivo crno brašno. Zato, peci, svako sabajle, da se čuri, da miriše, i ponatamo i ponaovamo, niz ceo sokak…

     Pekao se u dvorištu ispod vršnjika. Deca iz komšiluka, koje je miris taze ispečnog hleba mamio, znala su da se prikradu i kada bi se Stana udaljila hitro štrbila krajeve i bežala na ulicu. Stana, kada bi primetla izlazila je na kapiju i prekorevala:

     – Nemojte, bre, deco, mnogo je skup lebac danaske.

     A ona su spremno odgovarala:

     – Kad je mnogo skup što ga jedete?

     Tasa je zarađivao i novac ulagao u imanje. Kupio je vinograd u Sobini koji je imao 3.000 čokota. Obrađivao ga je sa Stanom; čim bi počeo da zri, spavali su i hranili se u kolibi.

     Rađalo je i za ljude i za skovrance, podrumi su bili puni vina i rakije koju su prodavali i pristojno zarađivali. Imali su stalne mušterije; za svadbe i razne proslave otočeno belo vino, u platno da se stavi, toliko je bilo dobro i gusto. Za ispijanje pod ogromnim dudom u avliji služen je Polačkov kominjak. Svakodnevno mušterije iz kraja, na stoličicama tronoškama, ispijali su, bez mere i reda, bokale tog čudesnog vina pomešanog vodom od kog je i pametan mogao da pobrljavi.

     – Božju kišu popiste, noge mi otekoše od stalnog silaženja u podrumu – prekorevao je.

     – Kad je božje ide niz gušu kao podmazano. Nismo došli na pričest. Vodi računa, bata Taso, da ne nestane – odgovarali su i započinjali pesmu, staru vranjsku, mekamlijsku: “Na vino vadi nožovi, lele, a na rakiju pištolji, tugo…”

     – Ma, vino će nestane, ali voda u bunaru neće. Da ne ponavljam, veresija gola šija, tefter zna za red – odgovarao je uz pakostan, kreštav, sitan smeh koji je nadjačavao početno zapojavanje.

     – Ko daje da se ne poznaje, ima li toga u tefteru? – nastavljali su pesmu polupijani.

     Tasa je sa suprugom izrodio sinove i kćeri i voleo u varoši da naglasi:

     – Kominjak mi iškolova decu! Iz bunar mi vodu ne iscrpaše. Četiri sina i tri kćeri, svi postadoše svoji ljudi, sa svojom pameću. Aferim, Taso! Aferim, Stano!

Dušan Đorđević

polačka – polako

vršnjik – sač

štrbi – lomi

sabajle – rano ujutru

skovranci – vrsta ptica

kominjak – vino sa dodatkom vode

aferim – bravo