(Bugi vugi I)

Kao stvarno male zbližile smo se na putu za Mali dragstor u Nevesinjskoj, gde smo po naredbi kupovale flaše vinjaka za svoje očeve. Ponekad su nas i majke slale da preduhitre i umire na vreme njihove zle duhove. Ti odlasci su bili uvod u naša bekstva. Ona je imala svoje prečice, a ja put koji mi je moj bog već tada nacrtao u začađenom čuburskom vazduhu.

Ista nas je kolevka uljuljkavala, iste muke naše majke delile, a zauvek vezao ritual rasecanja palca i mešanja krvi u nekom ranom dobu kada smo se zaklinjale da nikome nikada nećemo dati naš deo grada. Ali ko može sprečiti kauboje kad nanjuše indijance… He-he… Samo što ti primitivni džiberi što se toliko upinju da postanu snobovi ne znaju da je tu negde, oko njihove najnovije posleratne novogradnje, nekada stajao zid.

Pričala nam je baba Mica kako su tu gatare dolazile i gatale ljudima koji su se skupljali odasvud i stajali u redu kao da je sudbina karta za bioskop ili bon za nagradnu igru… A postoji i priča da je u našem vidovitom-paranormalnom-vračarskom kraju živeo vidar, koji je imao malu slamnatu kolibu i lečio naše prababe što su se tu zatekle rođenjem i voljom viših sila.

Čubura danas nije ni nalik na naš Svet, zato smo je delimično i napustile, ali ona nije napustila nas… Živi u nama dvema možda zato što su nas mame brižno čuvale i nadgledale dok smo trčkarale po parkiću zvanom Šiptarac, koji i dan-danas spaja Kičevsku, Baba Višnjinu, M. Gorkog i kafanu “Kalenić”, iz koje su nas pijani očevi dozivali “na ćevapeeeeeee”, dok su mame istrčavale iz malenih stanova da pišu čekove bez pokrića. Puno malih akcija se odigralo na toj turskoj kaldrmi koju su kasnije “novi urbanisti” povadili, kockicu po kockicu – čupajući mi najmekše delove detinjstva, a sve sa društveno-humanističkim ciljem da nam “urbano” ulepšaju grad. Toliki trud je uložen da u što boljem svetlu dočekamo dođoše koji su navikli na njive i oranice…

Pa ipak, Mila nije bila tip osobe koja bi preterano žalila i prisećala se te male nedođije u srcu grada. Naprosto nije imala vremena za nostalgiju pored tako burnog puberteta.

Njena prenaglašena seksualnost od naših ranih dana delovala mi je pomalo čudno. Bila je hormonalno napredna, ali u glavi nije marila za to koliko je seks opseda. U stvari, ona je opsedala seks. Umela je sa majkom da razgovara o svemu tome i nije osećala neprijatnost. Ja to nikada nisam znala. Dugo me muški rod nije zanimao onako javno, moje tajne sam sama čuvala. A bilo ih je.

Ne znam odakle je izvukla Bugija. Takvih muškaraca ima samo u američkim tv serijama. Ličio je na Džejsona Donovana, tada su svi mladi parovi podsećali na njega i Kajli Minog. Plavokos sa još plavljim očima, širokih ramena, bisernog osmeha… san svake tinejdžerke. Mislim da su se upoznali na Tašu. “Šansa” je bila hit mesto… Tu se izlazilo uveče. Još nam nisu postavili spomenik Ajzerbedžanskom diktatoru u to vreme… prava je šteta, ali tada Ajzerbedžanci nisu ni čuli za moj grad, a kamoli Taš.

Preko dana se uživalo na bazenu. Mila je bila izrazita crnka, krupna, lepa, ne možeš da je ne primetiš. Podsećala je na Liz Tejlor. Obla i sočna kao već zrela žena, privlačila je pažnju muškaraca na svakom koraku. Sve je bridelo od seksualnih vibracija. Prevrtljivo i zavodljivo, želela je svakog muškarca koji bi prišao…

Nema ničeg sličnog devojci koja uvek treperi od želje za seksom, nema ljudske sile koja bi joj odolela, muškima je dovoljno samo da ne izazivaju zevanje. Ja sam ličila na neko neprimetno nedonošče, kratke kose poput slame, bez ijedne obline. Malo mlađa od nje u svakom pogledu, ali sam nekako uvek znala šta želim – u tome sam bila spretna. Ne znam da li sam joj zavidela, ali oko nje je bila gomila uspaljenih likova… Sve je nekako čudno mirisalo.

Momci su se smenjivali. Sebe se i ne sećam, koliko sam bila zaokupljena njom. Volela sam da se igramo u parkiću i ležemo ispred autobusa koji nailazi iz Golsvordijeve i skreće u Maksima Gorkog. Bežale smo i cerekale se bezbrižno, ne razmišljajući o posledicama. E tada je Mila umela da pokaže da u njoj još čuči neki mali Petar Pan iz moje bajke. Kad nas izbezumljeni vozači pojure, vatamo šturu i bežimo niz Krunsku. Meni je to bila zabava. Znala sam tačan broj lipa sve do Beogradske i nazad. Činila mi je, znajući da joj uveče treba podrška i alibi za njen noćni ples.

“Ako plešeš za mene, daću ti sve”, svako veče isti tekst različitih interpretatora.

“Ne moraš da mi daš ništa. Ja volim da plešem”.

Ne znam, ali meni se baš povraćalo od njihovih petparačkih priča. Umela sam da dodam: “Vidiš, i seks simboli imaju dušu”, možda misleći na sebe, hehe…

Nije joj trebalo mnogo da se montira. Gomila mačora je mjaukala oko naše klupice.

Ja sam tad bila sama, ali hrabra i malo sreće bi mi dobro došlo. Mogla sam samo da odem kući, ali kuća služi za spavanje, razmišljanje ili tuširanje, naročito moja, u kojoj nikada nije bilo mira. Čini mi se da od rođenja nije bilo noći a da me nisu budili.

Bugi je upisao mašinstvo. Bio je ozbiljan momak, meni lično delovao je nedojebano, ali ovakva lajavica svima nađe manu… Mila se nekako izborila za njega, i počeli su da se zabavljaju. Umela sam satima inteligentno sa njim da razgovaram, pa sam se čudu čudila “šta li ovo dvoje razgovaraju kad su sami”. Milu nisu zanimale “intelektualne teme”, naprotiv.

Vazda mi je prepričavala njihovu intimu, a ja sam uživala: “Petljala sam po njegovom šlicu i provalila da je napaljen kao i ja. Odmah smo počeli da se tucamo, tu u “Casi” želeo je da me poliže celu. To znači da me voli, znaš, nemaš ti to iskustvo. Iako sam “porno zvezda” ja sam i sentimentalna, znam kad muško hoće da iskoristi”… ahaha…

Nisam verovala, ali znala sam da živi od ljubića i novogodišnjih “filmskih maratona”. Bili su za mene pomalo estradni par… Nisam mogla ni da naslutim da ću tako zavoleti moju prerano iskusnu prijateljicu. Žene su od malena pogana rabota…

Bugi je umeo da svrati kod mene i sam. Ona je išla na praksu za kozmetičara, a ja sam se uvek bavila nekim okultnim radnjama, eksperimentisala i prizivala duhove… Mrzim kad me zateknu, ali ponekad nepredviđenost pomaže da pronađem samu sebe. I u meni se probudio jedan duh… Možda ga je Bugi čačnuo stalnim zapitkivanjem o mojim knjigama o vračanju.

“Mašinac, bulji u tu tvoju literaturu, kad si već banuo da me ometaš u ritualnom gatanju. Ajd, pa da te preslišam, hehe.“

“Malecka, bolje se drži škole, nego bajanja.”

“Je li, jel sam ja svratila kod tebe ili ti kod mene? Bajaš mi ko baba.”

“Ja ne bajam, ja ti vidim.”

“Pridrži mi ovu sveću, keve ti.”

“Ajde, možda ti osvetlim put.”

“Mudro, mudro… ali mi nije jasno… takav Mudrac sa mojom Milom”, moja otrovna jezičina nije imala mira.

“A kako bi se neko inače tako nadrndanoj i bezobraznoj devojci prišunjao, da nisam imao prečicu?”

“Moooolim? “

“Da, da…”

“Hahaha… pali bre, ljakse. Pa ja se ne bi dopala nikome. Igram još fudbal na male goliće i držim se ove moje literature… svako normalan bi me obišao u širokom luku, što bi rekla moja mama.”

“E vidiš, ja te ne bi zaobišao. Ja bih te čuvao, možda i zauvek.”

Ovo “možda i zauvek” činilo mi se dovoljno čestito za muškarca i nije da mi se nije dopalo. Već sam imala iskustvo… samo sam ja znala koliko bolesno…

Počeo je da dolazi sve češće. Ništa ga nisam pitala. Voleo je da priča i da se smeje. Uvek sam umela da zabavljam, a to je samo korak od zavođenja.

Ja sam tada imala “ozbiljnu” vezu sa muškarcem starijim petnaest godina, koji je bio “ozbiljno bolestan”, haha, njegove fazone sam skupljala i skupljala, i od tada zavodim. Zahvalna sam mu na tome. Sada za njega kažem da je bio potajni pedofil. Tatin drug, mlađi od ćaleta, ali ga je matori gotivio po čašici. Kupovao mi je ozbiljne ploče i knjige, uvodio me u neke nove svetove u kojima kao da sam davno, davno živela. Umeo je da mi napiše par stihova na žutom jesenjem listu, i da mi ga u poštansko sanduče. Možda je baš tada osećao da mi se približava novi muškarac, pa se trudio da prevaziđe svoju boemsku sentimentalnost… Mislim da taj list još uvek negde čuvam… “This is the end, my only friend, the end. This is the end of everything they send”…

Toliko sam mu se prepustila da sam ozbiljno patila kad god bih videla dve crvene šoljice ispijene jutarnje kafe pored njegovog kreveta. Jebiga, kad devojka ozbiljnu a nedovršenu ljubav odboluje tako rano, ne znam da li je spremna da se preda nekome bezuslovno. Videćemo.

Nekako spontano, jedno veče me je Bugi poljubio, tako sočno da sam se prepustila uživanju i topila. Bila sam oduševljena, ali nisam htela to da pokažem. U pozadini je išla pesma “I’m Your Man”, nenadjebivi Koen se nudio i nudio, svojim dubokim sugestivnim glasom. Počela sam histerično da se cerekam.

“Jel čuješ?”

“Čujem, Malecka, nisam ni sumnjao”. Tu sam se zapitala koliko sam lepa u stvari.

Tako je započela moja tajna veza. Bugi je bio pošten, kao što je svaki muškarac kad stvarno voli. Nekako sam videla moj izlaz iz paklene ljubavi i ušla u novi, još manje oprostivi greh.

Bio je dovoljno čestit – ili dovoljno surov? – pa je otišao kod Mile i priznao joj sve od samog starta. Bila je ljuta kao nikada do tada. Mogla je sebi da dozvoli promiskuitet, ali takvu izdaju prijateljstva nikada. Sedela sam kao popišana dok me je Mila pljuvala.

“Pa zar njega, on je ljubav mog života”.

“Svaki je ljubav tvog života, dok ti ga ne uvali”, pomislih, ali sam ćutala. Nisam ja bila baš toliki krivac. Nema tipa kome nije dala od Vračara do Kanarevog Brda, jebiga.

Istrpela sam sve kritike. Ali nisam mogla da vrisnem: “Sebe sad spasavam!” Ušla sam u kuću. Kako da opišem šta sam osećala? Otvorila sam prozor uprkos hladnoći, a suze su mi tekle. Mogla sam da je vidim kako maše u znak pozdrava, bez oproštaja. Prestale smo da se viđamo neko vreme.

Bugi me je voleo, čuvao, pazio. Imao je zlatno srce. Stalno me je vodio u njegovu porodičnu kuću na Voždovcu. Upoznao sa prijateljima i roditeljima… jednostavno me je obožavao. Umela sam ponekad da budem i gadna i mračna. Nekako od mraka porodice u rođenoj kući možeš samo na kratko da zbrišeš. Zato sam ja retko boravila tamo.

Kili ko Kili… brzo mi sve to dosadi pa furam dalje. Plakao je kao kiša, nije postojao razlog ni svađa ni bilo kakva zbrka, osim u mojoj glavi. Ja sam malo odglumila tugu i rekla:

“Ja sam najspontanija žena u gradu, ružno je da posle ovako lepe epizode glumim utučenost, ne bih te ostavljala da ima tuge, dovoljno sam sebična za takve stvari. Nisam Ja za tebe”. Stvarno sam to mislila, sve je ispalo mnogo nezgodno.

Mila me ipak nije napustila.

Koliko je ona volela zabavu i muškarce to je samo ona znala – skroooz…

Posle Bugija, plavog – plavog sa providnim tenom, počeli su da se smenjuju tamnoputi momci… Uvek je govorila: “Ne želim da budem suviše bleda, več dobro našminkana pastelnim bojama”, hehe…

(nastaviće se)

Lidija Jelisavčić-Ćirić

Bugi vugi II

Bugi vugi III