(Bugi vugi II)

Denis je bio pravi gastarbajter… Njegovi su živeli u Nemačkoj. I on je dugo boravio tamo. Bio je kulturan Ciganin, ali ko je još od ciganije zapalio… Čuburska deca su toliko stopljena sa tim narodom, njihovim običajima, letnjim lubenicama su nas mamkali, tražeći našu naklonost. Pa svima nam je druga slava bila Đurđevdan. Sećam se kako smo se svake nedelje okupljali kod “Kalenića” da gledamo kako igra prava pravcata mečka. Oni su za nas bili deo folklora u kome je Mila znala sva kola.

Zaljubili su se na prvi pogled… čisto i jasno, kao prava deca, ne znajući kako se za tren deca i prave. Metar osamdeset, možda malo niži, grčka građa. Mila kaže da je “priroda” bila darovita prema njemu, hehe. Imao je svetle oči. Prosto je prešla odmah kod njega. “Plavooka lepotice, voliš li me ti, da l me voliš, da l me želiš moja ljubavi”, pevušio joj je u ritmu tarabuke i daira… a ona je njihala kukovima… i stapala se ritualno igrajući trbušne plesove na njihovim porodičnim zabavama… uživala je u svom begu.

Otac je hteo da je se odrekne, ali ne i jeftinog vinjaka, pa mu se želja za ispravnim moralom malo zateturala. Majka ko majka, plače i kune krivce koji su “svi drugi” i moli me da je, u ime zakona i reda, kidnapujem iz čerge.

Jebote, mislim se, pa nama su Cigani braća, ovo je Čubura. Sirotinjski kraj, ali sa herojskim gradskim proleterima, kakvih u to vreme, a i kasnije, ni svetionikom nisi mogao da pronađeš. Mi smo vaspitavane da ne odvajamo ljude po koloru. Vi ste nas tako učile, šta sad hoćete. Ona ga je baš volela, uvek je volela drugu veru.

Ipak smo krenule u otmicu, morala sam da udovoljim kevi. Kada je otvorila vrata, shvatila sam sve.

“Uđi.”

“Bila sam jako zabrinuta zbog tebe, i oni su.”

“Mislila sam da se šališ, ali vidim da ne možeš da živiš bez mene, hehe.”

“Mogu ja da živim bez bilo koga, ali se ne mirim lako sa tim. Zaboravi naš razgovor. Nema svrhe nastavljati ga.” Znala sam da je ON najvažnija stvar u njenom životu sad.

Odbijala je da krene sa nama. Ništa se tu nije moglo na silu. E ovo je bila avantura. Strah i ljubav, kao dva revolveraša, oči u oči… Naravno da nije moglo takvo granično stanje dugo da se održi. Jedno od ta dva je moralo da sagori…

Probudila me je vest da je Mila pala u nesvest. Nije bilo objašnjavanja, ni komentara, a i kako je moglo drugačije, osim da se pušta krv naživo?

Našla sam joj posao u kozmetičkom salonu kod Cige i Halide, na uglu Bulevara i Svetozara Markovića. U to vreme nije bilo toliko salona u Bgdu. Cigu sam znala preko ćaleta. Mnogo loš čovek, dokazani hohštapler, ali su našli zajednički jezik. Bila je dobar radnik, vesela i spontana, prava žena iz naroda. Spontani pobačaj je na neki način spasao i nju i njenu porodicu od bruke. Na sred salona od vrućine proključalog voska ispao je mali nedužni plod ljubavi pravo u njene ruke. Znala je da je to kraj.

Denis je ostao tu negde, zapisan i danas…

Mila dok voli oprema stanove, govori u množini, ali kad vidi da to ne vodi nikuda ode… ne okrene se…

“Žao mi je ljubavi, ali davno sam trebala da se čistim odavde”, to nam je postala uzrečica, hehe…

Moj bivši muž mi je pričao da je na jednoj žurci pušila momcima u krug i da je to bio vid zabave u kojoj je ona uživala. Ispljuvala sam i njega, i tračare okolo koje nemaju šta drugo nego da izmišljaju tuđe živote i tome se podsmevaju. Ali je nikad nisam pitala za taj uzbudljiv događaj. Možda sam ga koristila u nekom dosadnom seksualnom iskustvu u sitne sate kada senke nestaju, da mi da žišku i da se napalim još više. Ona je žena koja budi seksualnost kod istog pola. Jednom je mom bodigardu preda mnom rekla da bi spavala sa nama. Gledao je fasciniran njenom snagom i pocrveneo, a ja sam se smeškala.

“Pa, ne, iskreno”.

Hahaha… Rekoh joj: “Mila, samo iskreno, nego šta”.

Mislim da smo je koristili u našim perverzijama posle, uživali u njenim ženskim atributima, ali se nijedno od nas nije usudilo da to stvarno izgovori naglas. Ipak, slatko nam je služila. To je pravi prijatelj, hehe…

E, jednom je ušla u moj mali stan u Baba Višnjinoj sa nekim likom. Više stvarno niko nije obraćao pažnju na smenjivanje njenjih muškaraca, samo smo klimali glavom. Soba je bila puna čudaka, samo takvi ljudi su i mogli da me okružuju. Umetnici, proroci, učenici, muzikanti, ćaletova mlađa ekipa, od narko dilera do mornara… Tu, u toj sobi, svi smo bili jedan drugačiji svet, pun osmeha i tuge i nametnute izolacije – ali osećalo se pravo zajedništvo. U tom sobičku, zatrpanom knjigama i pločama koje su se vrtele sa starog maminog gramofona, pevušili smo u istom ritmu. Sa osmehom je rekla:

“Ljudi,ovo je moj novi dečko, Dejan”.

“Drago nam je, sedite”, više nije bilo zamerki na njene izbore… On je seo i diskretno joj šapnuo:

“Mila, ja nisam Dejan, nego Srđan”.

“Izvini mili, mozak mi je odlutao negde”

E, to je bio Hit!

Imala sam i ja velike ljubavi. Đinđićev telohranitelj Miladin, od milošte Burgija. Zvali su nas lepotica i zver. O tome još priča moj grad. Zbog njega su mi dali nadimak Mali Burgija, haha… kako to gordo zvuči. Svi su ga se plašili a ja sam u naletima ljubomore umela da repetiram njegov hromirani CZ99 i da ga jurim po kući. “Makice, spusti to sranje, sve ću da ti priznam”. Ja sam uživala u tim filmskim scenama. Iz tog istog oružija me je učio da pucam i davao mi da ga čuvam na svakom ulasku u noćni klub. Bez dodira tog metala mislila sam da ne mogu. Na kraju mu je Điki dao BIA značku sa brojem 1205974, mojim datumom rođenja… To je bio znak da treba da idem dalje, dosta sam se igrala vračanja.

Nije bilo lako zbrisati u naručje sina poznatog advokata Kastratovića koji je uzgred budi rečeno bio savetnik tada još živog nam premijera. Oduvek sam imala dar za upumpavanje adrenalina u sopstveni krvotok. Sve akcija do akcije, i to kakve. Mladi Kastratović je bio fin, naočit mladić. Umeo je da mi šalje ljubavna pisma po dečaku koji je prodavao kikiriki u svim kafanama po Vračaru. Kako to otmeno zvuči. Ali je znao da mi gurne diktafon u tek presvučenu stilsku fotelju i da prisluškuje moje dokoličarenje i prazne razgovore koje sam vodila s obzirom na to da nije želeo da napuštam stan dok je on u kancelariji i na suđenju. Mislim da je bilo teško da pronađem sebe u takvom dosadnom životu. Tad sam obolela od štitaste žlezde. Gorka uspomena na njega koja i dalje traje.

To sa bogatim likovima ume da bude uvrnuto, ali i dosadno. Možda zato što sam se davno sestri zaklela da ću uvek sedeti u Vip loži. Oni su uvek jadni i neostvareni, tužni i nekako beskorisni. Volela sam da ih začaram mojim “naivnim” umećem u krevetu i da im skupo prodam priču da “nisam ja neki seksualac, osim kad iskreno volim”. Svaki od njih je mislio da je on taj koji me je otvorio, hehe…

Likovi iz spoljnog sveta nisu smeli da me nazivaju sponzorušom, ali kada je počeo da se buni i moj čuburski duh koji nije davao pet para na statusne simbole bogatuna i moćnika, tada sam znala da sam pomalo zabrazdila. Ipak su to bili ljudi koji su pokušavali da kupe moju vedrinu osmeh i moju svetu ženstvenost – a to je već bio ozbiljan greh.

U stvari, pošto mi je isuviše dobro uspevao taj lov na bogati muški plen, počela sam da prepoznajem nešto poput starog proročanstva, koje obično prati ovakve neobične ženske, i smesta sam poželela da ga razbijem. Mislim na proročanstvo, ne na nezaštićene uticajne muškarce koji su postojali samo kao moji obožavaoci. Htela sam da im vratim njihov život ne tražeći ništa zauzvrat jer ništa moje nisu zaista odvojili od mene.

I tada se dogodio zajeb. Čim Kilica posluša svetinu, sjebe svoju koncepciju. Dakle, udala sam se za nekog ko nije bio bogat i imućan, ko je imao neki poseban fluid, ali se ispostavilo da nije bio sposoban da ima mene.

Venčanje je bilo skromno, skoro pa umetnički čin. Nije da ga nisam volela. Da sam se držala ovih izopačenih, sada bih držala na okupu – kao na uzdi, hehe – moju malu složnu porodicu… Složenu kao brdo lego kocki na persijskom sagu… Ali, naravno, kao što svi znamo – novac je novac… sve pokvari i kad ga ima i kad ga nema. Šta ti je “loše društvo”…

Muški su najslađi kad se smenjuju. Kod Mile nije bilo ni tajni, ni dilema, bar ne takvih. Dejan-Srđan je malo potrajao, ali nije volela starije likove. A ovaj je bio malo odrasliji od nas i petljao je sa lažnim identitetima, pa nam nije odgovarao jer ko da pamti njegovu “prateću dokumentaciju”. Koga briga za dosije matorog lažovčine?

E, onda se desila crno-bela repriza: ponovo Mila i tamnoputi… Ovog puta bio je to konobar iz komšijske “Njujork, Njujork” picerije, smeštene pored njene male trošne kućice u Krunskoj… Kulturan i sposoban… Uselila se i kod njega. Punila paprike i stavljala zimnice, kao prava snajka. Menjala nameštaj i belu tehniku i ponovo govorila u množini. Bio je ganci, ali lepi, picnuti, zelenooki. Nije se razlikovao od nas, ali ona je bila bela i nije bila prikladna baš!

Ogovarana sa svih strana, nije mogla da podnese da je i gancijevi ogovaraju kao loš izbor za snajku. Mila je sebe smatrala najvrednijim mirazom i nikakva potkusurivanja nisu dolazila u obzir. Ovaj put je otac nemoćno ćutao, majka ispratila hajku dok nije ulovila ćerku i vratila je u regularnu divljinu i lovište… Godine su prolazile a ona se nije smirivala u izborima.

Ni ja se nisam smirila iako sam se porodila carskim rezom.

“Jebote, pa ti si u stvari razmažena. Ni da se porodiš prirodno ne želiš”, reče mi poznanica, divna lepa, iz bogate kuće.

“Znaš Nina, ja sam oduvek maštala o Carskom rezu, ali ovo je uspomena na ono predratno vreme kada sam putovala u Bugarsku i švercovala hranu da se prehranim i preživim. Cvokotala u ledenom busu i molila se onom mom svecu da mi carinici ne naplate carinu, jer sam onda zalud išla. A tvoja majka, divna žena, dođe pa otkupi celu moju tezgu da me ne gleda u dvadesetoj na minus šest kako propadam na Kalenić guvnu dok ti mirno i spokojno spavaš u toploj postelji… i tako, sećaš se valjda toga, autobus se okrenuo i sva stakla popucaše osim mog. Jedan mrtav, jedan bez ruke a ja tri meseca ležanja, prelom karlice. Tada je dr Stanković napisao i naglasio obavezan carski rez. Tako mi se želja ispunila.”

“Joj, izvini, zaboravila sam.”

“Nisi ti kriva, ne izvinjavaj se.”

U moj život je ušla mala slatka devojčica koja me je opčinila.

(nastaviće se)

Lidija Jelisavčić-Ćirić

Bugi vugi I

Bugi vugi III