Promene dolaze neprimetno, a kada ih uočimo, već je sve kasno. Kada sve ode dovraga, prisećamo se kako su promene koračale i rekonstruišemo njihov put, pa tako iznova bolujemo, ma koliko se trudili da sebe učinimo duhovitim i pronicljivim. Tako se i Darko ovih dana, dok leži na koronarnom odeljenju daleko od rodnog grada, vreme ga je oduvalo, priseća svojih početaka u prosveti i početka promena koje su nastupile kada se narod budio i ustajao na pogrešnu nogu, s koje je stupao u ratove, u siromaštvo, u duhovnu izopačenost, kada je jedne nosio na leđima a druge gazio, te je sada i sam zgažen.

     Jutros je prišla krevetu mlada medicinska sestra i odsutno ga pitala:

     – Oćeš li gusku?

     To ga je iznerviralo. U stvari, prvo ga nervira položaj u kome je bespomoćan, onda se i stidi sebe, pita se da li uopšte sve ovo ima smisla, da li je ovo lečenje, preživljavanje ili neumitno umiranje. Zato joj je odgovorio:

     – A da li ti hoćeš patku? – naglašeno joj je odgovorio na per tu, pitajući se da li ona to shvata.

     Posle ga je lekar opomenuo, isto sa visine, isto nezainteresovan za čoveka prikopčanog na aparaturu koja svetli i čija svetla bi trebalo da simbolizuju život. Zato se Darko mislima isključio, nije pratio šta lekar radi i šta govori, vratio se na početak svoje nastavničke karijere, na ono osećanje kako će vaspitavanjem učenika menjati svet, činiti ga boljim, smislenijim.

     Povratak sećanjem nije ga oraspoložio, naveo ga je da poredi to vreme sa ovim, padalo mu je na pamet kako je sve ovo što se sada odvija počelo još tada i kako nije to mogao da zaustavi. Ako nije mogao da se zlu suprotstavi u učionici, onda je nemoguće da mu se neko suprotstavi niti na ulici, u gradu, u zemlji, u svetu. A tako je sve bilo očigledno još na samom početku…

     Sada, kada je vreme nataložilo grozne nanose, Darko sve vezuje za jedan predmet, za jedan pištoljski metak kalibra 7,65. Nosio ga je u džepu danima, kao suvenir na trenutno ludilo, kao znak otkačene žurke koja će se završiti ubrzo i čiji će se učesnici kasnije samo sećati doživljaja koji neće prepričavati pred svojom decom.

     Kada je počelo da se sve menja, odjednom je Darko primetio da su svi naoružani, da se ne ustežu da pokazuju oružje na ulici, u kancelarijama, po kafanama. Nekako je to zaličilo na neki vid slobode, jer policajci nisu reagovali, samo su posmatrali i držali se kao da je sve kako treba. Darko nije imao pištolj, ali je u kafani podigao sa poda rasutu municiju, nekome već pripitom je to popadalo iz šaržera koji nije uspevao da napuni, i jedan zadržao za sebe.

     Opšte raspoloženje se brzo prenelo i na đake, popustila im je koncentracija, ubrzano se gubilo interesovanje i za gradivo i za ocene. Darko je bio prvi put prinuđen da ih opominje, da ih utišava, da im objašnjava da je važno da ne propuste lekciju, da je to jedina prilika da nešto saznaju o važnoj temi. Opomene su učestale, rezultata nije bilo, galamama su ga grubo prekidali. Onda je, šetajući između klupa, izvukao iz džepa metak, lupio njime o sto i ostavio ga.

     Nastavak izlaganja niko nije prekinuo narednih minuta, Darka je prekinula apsolutna tišina. Uočio je da niko ne skreće pogled sa metka, ali opet nije bio siguran da li ga prate. Eventualnu proveru je prekinulo zvono, a Darkov boravak u prošlosti bol koji je izazvala injekcijom sestra i glas lekara koji se mešao sa nekim zujanjem u glavi.

     – …Mi se ovde brinemo o pacijentima i očekujemo… – lekar je izgleda već duže solio pamet bolesniku.

     – Metak…

     – Šta?! – dr Mitranov je iskolačio oči, a stetoskop oko vrata zaličio je na dvoglavu zmiju.

     – Da lupim još jednom metkom o sto, da se malo uozbiljite, a najviše da vidim da li će se sve ono poništiti…

     – Eto, kažem vam, doktore, on svašta priča… – sestra je obigravala oko čoveka u belom mantilu, koji je završio svoju vizitu svoje današnje obaveze prema odeljenju.

     Darkov srčani udar je takav kao da je opalio onaj metak, s kojim posle časa nije znao šta da radi, pa je prišao jednom policajcu na ulici da mu ga preda.

     – Ne treba mi 7,65, ja volim nešto jače… – uniforma nije bila dovoljna da nekoga učini policajcem, pa je Darko metak odmah, preko šetališta, bacio u reku.

Zoran S. Nikolić