Te 1963. godine velika radost zadesila je moju porodicu. Zvanično smo se uselili u skoro pa završenu kuću, modernu u to vreme, u obliku slova G, sa suturenima i spratom, a ja sam dobio sobu, koju sam delio sa sedam godina starijem bratom i gotovo šest godina starijom sestrom.

     Meni je najveća radost bila kada me je majka pomilovala, poljubila u obraz i saopštila da ću od nastupajuće zime nositi sestrin kaputić, koji je bio malo tesan, ali po tadašnjim porodičniom standardima kao saliven za mene.

     Kada ga je sestra nasledila od brata, koji je bio puno viši od nas, trebalo je da se prepravi, skrati i da se na levoj ženskoj strani postave veća sivo bela dugmad. Kaputić sa debelom, pomalo razresanom postavom, neodređeno tamnozelene boje, za mene nije prepravljan. Čak nije bilo ni premeštaja kopči na desnu stranu, a kamoli farbanja u drugu boju. Velika, neopisiva sreća potirala je sve nelogičnosti.

     Kad sam ga prvi put obukao i otišao u školu, izazvao je radoznalost mojih drugarica i drugova. „Kako je mekan“, govorila mi je plava kovrdžava drugarica, a mene su obuzeli žmarci po telu, pa neka nelagodnost kao svrab, da sam bojažljivo pomislio da sam dobio male boginje koje su u to vreme bile redovna pojava. Kaputić, koji sam brzo prerastao, nosio sam do svršetka četvrtog razreda ili male mature.

     U petom osnovne, nosio sam tanji i stariji kaputić koji mi je donela nana. Nisam smeo da postavim pitanje: odakle, kako, kakav?.. Rečeno mi je, te 1967. godine, da samo što nije postavljen katanac na firmi u kojoj je otac radio, da živimo od neizvesne proizvodnje duvana i njegovog kvaliteta koji se strogo procenjivao u gradskom Monopolu.

     Bio je to kaputić svetlobraon boje, do kolena dugačak, dovoljno širok da sam ispod mogao da obučem ručno pleten, od svih zaostalih vunica, dva prsta debeo džemper. Pratiće me do studentskih dana, do perioda kada su i deca radnika mogla sama da uđu u robnu kuću i kupe sebi odeću i obuću. Tad počinju i oni čuveni odlasci vozom u Trst po farmerice, kako je govorila majka „besnaluk koji ne može na dobro da izađe“.

     Na kraju, o kaputu moga oca, koji se tada uklapao u „maksi“ trend, koji je proizašao nakon pojave kultnog filma „Kum“, te 1972. godine. Dugačak, gotovo do zemlje, tamnobraon, od neke čoje, šta li, bio je, po meni, 20 kila težak, što je opterećivalo moj hod na korzou. To je bilo kao da nosiš džak cementa na leđima, ali srećom trajalo je kratko, jednu zimu.

     Sledeće su bile u modi dugačke vetrovke – “vijetnamke“. Oni koji su imali naklonost očeva i majki, i malo više novca, odmah su pokupovali one najbolje. Prodavale su se pred školom; posle preprodavca karata za erotske filmove tipa „Emanuela“, najtraženiji su bili prerpodavci „vijetnamki“. Iako sam bio odličan đak u Gimnaziji, pa jako vrlo dobar, to nije pomagalo da odobrovoljim oca, posebno majku, da izdvoje novac za, “neku zelenu, bezveznu stvar, što ne liči ni na kaput ni na jaknu.

     Da dođem do „vetrovke“, da je dobijem, odlučila su tri momenta: bila je duplo jeftinija, dva broja veća i marke „avion“. Kupio sam je, i sledeće zime, kao brucoš na studijama, nosio ponosno.

     Sećam se, u tadašnjoj Pobedinoj ulici u Nišu, negde kod robne kuće „Pionir“ zastao sam sa cimerom, a preko puta stariji bračni par počeo je grohotom da se smeje, posebno žena koja se držala za stomak gledajući u nas. U blizini je pevao i svirao na gitari sa jednom žicom tada čuveni niški Tomi Stil ili vranjski Džambolaja, pa sam pomislio: „Šta se smejete, čovek je ulični umetnik?!“

     Tad me je cimer povukao za rukav i šapnuo da krenemo, jer su se smejali mom izgledu. Bilo je neko gacavo zimsko vreme, a ja propao u onoj „vetrovki“, ni prsti na rukama mi se nisu videli, sa tankim gumenim kaljačama na nogama, tri broja većim, da bi stale cipele. Odmah smo krenuli put stana koji je bio u blizini. Ponos mi nije bio slomljen, „vetrovku“ nije mogao svako da poseduje, posebno momci iz provincije.

     Nakon tih iskustava, nikad više nisam kupio ni mantil, a kamoli kaput. Tešio sam sebe konstatacijom da „ljudima srednjeg i niskog rasta ne stoje dobro“.

Dušan Đorđević