Imale su ulice imena, jedna po piscu, druga po narodnom heroju, ali ih oni koji u njima žive kao iz inata nikada ne zovu po zvaničnim nazivima. Zovu ih Gornja i Donja. Zbunjuju taksiste, poštare, pozivare. Ima desetak godina kako je i čitavo naselje na toj gradskoj uzvišici dobilo ime Ulica, a stanovnike nazivaju Uličarima. To im se čaršija duhovitošću revanširala za decenijsko unošenje zabune, ali i zbog toga što su ti ljudi malo drugačiji, kao osorniji, kao da im nešto nije potaman, kao da ste ih nečim uvredili. Kada se nađu u gradu, oni kao da traže nekoga da bi ga pretukli, sve krupnim koracima, nikoga ne gledajući, uvek sa nekom posebnom grimasom na licu.

     – Vozi u Gornju! – zapovedao je putnik ušavši u taksi.

   Taksista Jole stisnuo je usne, krenuo ulicom, duboko dišući i ispod oka pogledavajući putnika neobično grimasom deformisanog lica. “Kao kada buldog žvaće osu”, određivao je putnikovo lice. “Da li im je to urođeno ili ovakvo lice se dobija mukotrpnim vežbanjem? Dok druga naselja imaju teretane, možda oni imaju facio-vežbaonice… Za mlađe polaznike, za seniore…” – zabavljao se Jole i pogrešio. Putnik je dreknuo kao da su se približili vratima pakla:

     – Ne tu!

     – Znam, gospodine, nego mi je juče jedan iz ove ulice… Iz Donje… ostao dužan… Rekoh da prođem, da li sam upamtio kuću… – Jole je pokazao snalažljivost i spasio se neprijatnosti.

     – Verujem, stoka je to! – mušterija je pokazala nešto nalik na zadovoljstvo, što je donelo minut kasnije neočekivani bakšiš.

   Polako je krenuo nazad, ka centru grada, razgledajući kuće. Sve su bile neočekivano uređene, velike, sa skockanim dvorišnim prostorom. Takva, gotovo identična, bila je i Donja. Ulica je lepše naselje u gradu. Jole je znao za to večito suparništvo dve ulice još iz detinjstva, ali ga je kasnije zainteresovalo kako je sve to počelo. Raspitivao se već neko vreme kod kolega i poznanika, koji su imali samo jedan odgovor – ludaci.

   Jednom se usudio da pita i jednog Uličara, ali je dobio odgovor koji ga nije u potpunosti zadovoljio. Tvrdio je da je sve počelo još pre stotinak godina, kada je ovde bilo selo koje se upravo pripajalo gradu. Bile su to gornja i donja mahala, jedni stočari, drugi baštovani. Baštovanima je smetala stoka, stočarima su bašte bile prepreka, pa je došlo do masovnog obračuna, do sukoba vatrenim oružjem, koji je trajao danima, sve dok se nije umešala i vojska. Bilo je mnogo ranjenih. Kada ih je vojska obuzdala, svi uhvaćeni su strpani u jednu veliku zatvorsku prostoriju, gde je opet došlo do krvavog obračuna. Tukli su se međusobno dok mrdaju, čuvari se nisu usuđivali da uđu i prekinu.

   Jole nije bio zadovoljan tim istorijskim odgovorom. Mora da je bilo još nešto, razmišljao je i gotovo se zaustavio kada je dobio obaveštenje od dispečera da preuzme putnika iz Donje. “Ma pitaću ih, jebo ih ko ih stvori”, čvrsto je rešio.

   Prilika mu se odmah ukazala. U vozilo su ušli deda i unuk. Sedamdesetogodišnjak i petnaestogodišnjak, procenjivao je Jole.

     – Ove vaše komšije… neki čudni ljudi – počinjao je.

     – Stoka! Prevarili te, je li? – dedi je bilo puno srce i izneo je pretpostavku koja ga je radovala.

     – Opet mi ostade jedan dužan… Nema sitno. Uvek tako.

     – Verujem, prijatelju. Šta ćeš, oduvek su takvi!

     – Pa kako vi sa njima tu… u prvom komšiluku?

     – E, kako… Nema sa njima ni dobar dan, ni pomoz bog…

   U kratkoj vožnji do bolničkog kruga Jole je saznao da su jedni bili u četnicima, drugi u partizanima, jedni su monarhisti, drugi republikanci, jedni zvezdaši, drugi partizanovci, jedni vernici, drugi ateisti… Sve same suprotnosti.

   Dok je deda sa uživanjem veličao svoje i kudio komšije, Jole je stigao da upita i dečaka:

     – A kako vi momci sa devojkama iz njihove ulice?

     – Ma sve su im ružne, sve koze… – kao sa gađenjem odgovorio je.

     – Ali mora nekada da se desilo da momak i devojka… A, stari, ti si mi nešto sumnjiv? – šeretski je Jole ganjao odgovor.

     – Ma jok! Nikada niko… Jeste jedan moj brat… Izrod! On je sada u inostranstvu. On se oženio jednom njihovom opajdarom… Od tada ne govorimo. Ne priznajem ga za brata! – starac se uozbiljio i dodatno smrštio.

     – Niti sa prijateljima, njenom porodicom ne kontaktirate?

     – Ha! Ko zna gde su oni. Odavno su se odselili… Nisu više mogli da popravljaju slupane prozore!

     – Razbijali ste im prozore zbog toga što…?

     – I mi i oni!

   Radoznali taksista uspeo je da dođe do saznanja da su se Gornja i Donja bar jednom složile.

Zoran S. Nikolić