Sve je kako nikada nije bilo. Ulice, zgrade, ljudi, sve se izmenilo. I Dunav je promenio boju zbog zgarišta i ruševina na obali. Kalemegdan je najpribližniji staroj slici koju je Milan imao u glavi ovih godina. Kako se približavao Beogradu, nekakvo uzbuđenje je raslo u njemu, ali to nije bila radost, to nije bio trijumf vojnika pobednika, već pre čudna nelagoda koja nije slična ni strahu, pre je to bilo osećanje da se neće desiti ništa lepo, nešto što te stigne a ti mu ništa ne možeš, no samo trpiš. Kada te pitaju šta ti je, a ti, i da želiš, nemaš odgovora. Nisi u stanju da objasniš to neodređeno pritiskanje na granici grudi i stomaka.

     Milan Šimić nije primećivao jedino da se vojska izmenila, pa je još godinu dana gotovo sa lakoćom proveo u uniformi potporučnika. Tako je imao gde da spava i šta da jede, sve je bilo čistije no prethodnih godina, i za oblačenje, i za obroke, i za spavanje. Kuću su Austrijanci srušili u prvom talasu granatiranja, pod ruševinama ostali roditelji, sestra se udala i javila se iz Ljubljane. Udala se za nekog slovenačkog trgovca. Kaže da dobro živi i da je dobila sina. Zove ga pismom.

     Kada je otpušten iz vojske, Milan je prihvatio sestrin poziv, posetio je, odobrovoljio se porodičnom atmosferom u kojoj je prvi put nakon pet godina osetio bliskost, toplinu, osetio je da se neko stara o njemu, da gleda da mu udovolji. Svesno je pobegao iz Beograda, od jeze koja ga je obuzimala kada mu padne na pamet da su pod ruševinama kuće u kojoj je rođen i dalje oni koji su ga rodili. Nije imao snage da raščisti ruševinu sa placa, niti dovoljno novca da se upusti u gradnju kuće. Pomislio je da bi mogao i da živi u Ljubljani, ali to ne bi bilo u skladu sa planom koji je stvarao poslednjih meseci, da kupi aparaturu i da postane fotograf.

     Zet i sestra su ga podržali. Zet je čak pomalo i bio upućen u trgovinu takvom opremom, te je od nekog Italijana iz Trsta poručio. Milana je odjednom napustilo osećanje sa kojim je ulazio u slobodni rodni grad, raspakovao je sve iz drvenih sanduka, zauzeo jednu sobu u velikoj trgovačkoj kući i isprobao svoje umeće stečeno tokom rata na tromesečnom kursu u Nici.

     Fotografska karijera je počela u Tunisu i Alžiru, ali je ubrzo i prekinuta, spremao se solunski proboj i svaka puška je bila neophodna. Iako je načinio desetine fotografija za razne novine, nije ih nikada video objavljene, niti je uspeo da sačuva ijednu. Sada je slikao porodicu svoje sestre, ushićen kao i svaki čovek na važnom početku. Fotografije su bile izvrsne, zet ih je neumereno, a zato je i bio dobar trgovac, hvalio po gradu i dovodio poznanike, saradnike, prijatelje da se fotografišu. Za Milana je bila to samo proba, ali je preduzimljivi zet insistirao da naplaćuje punu cenu. Ispalo je da je već počeo da vraća uloženi novac, ukupno je bar deseti uloženi deo dobio nazad.

     Privremenost u Ljubljani, iako mu se usladila, trebalo je da se prekine. Milan je to učinio naglo, na iznenađenje domaćina, koji kao da je bio spreman da mu ponudi da nastavi život u Ljubljani.

     Kako se voz približavao Beogradu, Milan je sve više upoređivao svoje stanje kada je ulazio kao oslobodilac i svoje stanje kada ulazio kao fotograf. Fotograf je mnogo slobodniji od vojnika, zaključio je i veselo, stupajući nogom na peron, pozvao je nosače i kočijaša, pomerio se u stranu i gledao velikim očima kako garave ruke spuštaju drvene sanduke na peron. Nosači, navikli na stalna upozorenja putnika, pažljivo su postupali i nisu mu prekidali uživanje.

     Potporučnička ušteđevina je bila dovoljna da iznajmi malu radnju, da je opremi skromno, ali je ona bila udaljenija od ostalih, koje su bile kao pravi hotelski saloni, a gospoda voli samo gospodsko i nerado napušta cenar. Ubrzo je shvatio da neće uspeti čekajući mušterije, pa je počeo da ih traži po gradu, u šetnji, po kafanama, na balovima, ispred crkve i da ih tamo fotografiše.

Ispostavilo se da ljudi to vole, a Milan se uvežbao kao niko drugi u gradu za rad van radnje i mogao je da odoli trendu koji je zahvatio grad tokom poslednje godine. Video je on to još u Nici, video je kako se prodaju slike golišavih devojaka ispod ruke, ali mu je to bilo nemoralno. Čak je ovde čuo i da dvorski fotograf, čuveni Ostap, prodaje sličice oficirima i omladini, pa se još više zgrozio, ali je ipak ćutao o tome, plašeći se da će i sam morati tako da zarađuje.

     Stari Ostap nije voleo mlađe fotografe, gledao je sa visine i ismevao ih kad god bi mu se pružila prilika. Bio je važan, njemu je bio dozvoljen pristup dvoru, on je fotografisao starog kralja u bolesničkoj postelji, njegov samrtni tren, pa i na samom odru na dvoru i činilo mu se da će mu to biti profesionalna kruna, da je obezbedio doživotnu, pa i večitu slavu. Znao je Ostap, ako odneguje slavu do svoje smrti, ona će nastaviti da živi. Međutim, tih dana, od smrti do sahrane kralja Petra, umesto uspeha, doživeo je veliku sramotu, dinamične okolnosti mu nisu išle na ruku.

     U stvari, propast je nastupila u trenutku kada se spremao da fotografiše odar. Ništa nije bilo kako treba, niti svetlo, niti straža pored odra, a onda je ugledao mladu uštvu kako namešta svoj aparat kraj prozora. Sinulo mu je da je to najbolje mesto u salonu dvora i zabolelo ga je što ga nije zauzeo na vreme. Onda se prisetio da je on ovlašćeni dvorski fotograf i prišao je jednom oficiru:

     – Molim da se udalji osoba kraj prozora, ja sam ovde ovlašćen da…

     Oficir, zadužen za ko zna koje protokolarne detalje, nije ga ni čuo, gledao je unaokolo kao da nešto broji.

     Milan je tog dana bio kao u transu, koji je počeo kada je obmanuo gardijsku stražu glumljenim samopouzdanjem i kada je uspeo da uđe u salon sa odrom pokojnog. Menjao je ploče, pomerao stativ svog mnogo lakšeg, modernog aparata, a u glavi je već imao gotove slike, pa uveče nije ni razvijao ploče, znao je već šta ima na njima, nego je potražio svog prijatelja iz “Politike”, mladog novinara, da mu sutradan pomogne oko prenošenja materijala i da mu govori ko je ko iz diplomatskog kora kada budu sutra prilazili da odaju počast pokojnom kralju. On je to prihvatio, bio je ionako to jedini način da prisustvuje. Kao fotografski pomoćnik, ne kao novinar, a još i sa unapred plaćenom dnevnicom.

     Upravo je taj novinar, a budući diplomata, objavio u “Politici”, deset dana od velikog pogreba, sledeću vest: “Priznanje jednom fotografu. G. Milan Šimić, fotograf iz Beograda, predao je Nj. V. Kralju Aleksandru svoje radove: ‘Petar Veliki Oslobodilac na mrtvačkome odru’ i album ‘Sa pogreba Petra Velikog od Beograda do Oplenca’ – sve u velikom formatu. Kralju su se ovi radovi neobično dopali, te je g. Šimiću podario titulu kraljevskog dvorskog fotografa.”

     Dvorski fotograf Šimić, čitajući već deseti put tekstić u novinama, dosetio se da je ono čudno osećanje koje se javilo pri ulasku u oslobođeni grad i koje je trajalo sve do odlaska u Ljubljanu imalo veze sa ovim što se upravo dešavalo. Bila je to priprema za visoko zvanje.

Zoran S. Nikolić