Ništa gluplje mi ne možeš reći. Ne ljute me te reči, ljuti me, nervira me tolika tvoja glupost. Da su mi tvoje godine! Prečesto slušam i više ne pokušavam da ti objasnim šta to znači. Ne shvataš i čini mi se da nikada i nećeš razumeti šta mi govoriš.

     Nećeš shvatiti da to ne razgovaraš sa mnom, već sa sobom. Tom rečenicom si mi sve rekao o sebi. Na primer, da si sve promašio u svom životu i sada ti se čini da si nešto naučio, ali kako je moguće da promašajima dotakneš mudrost?

     Neverovatno je što mene vidiš na svojoj stazi! Ha, kao vidiš me na nekoj krivini i pokazaćeš mi put! Ne, ne, niti je to tvoja staza što ti gledaš u svojoj glavi, niti sam to ja na stazi. Ne možeš ti videti mene, ja ne postojim.

     Ne možeš me videti bez naročitih pomagala. Potrebno ti je nešto kao teleskop, nešto što bi potom promenilo tvoje razmišljanje, nešto što bi te odmaklo od ličnih frustracija, od mentalne zakržljalosti, od samoživosti. Čudno je da sam potpuno nevidljiv za tebe, ali to će jednom biti moja prednost. Ne još, ne dok se još malo ne udaljim, dok prestanem da razmišljam da smo… Eto, već nemam snage da izgovorim to o bliskosti. Naravno, jer nje nema… A trebalo bi!

     Nikada nećeš ti ništa razumeti u vezi sa mnom, a ja tebe već gledam kao rendgenskim očima… Da, gledam kroz tebe, ništa na tebi moju misao ne zadržava, nema ničega sem neke nelagode, nervoze, ali toga je sve manje. Ima meni leka, ne baš u ovim tinejdžerskim godinama, ali uskoro…

     E… Ne mogu nikako da te oslovim a da sebe ne uvredim… Uvreda bi bila i da te pravilno nazovem, a tek uvreda da te uvredim… Ne, nemam ja toliko loše mišljenje o sebi kao što ti procenjuješ sebe podsvesno. Kada bi smeo da izgovoriš sve to, možda bi počelo i tvoje isceljenje. Ovako, guraj dok trpim. Inače, da su meni tvoje godine, sigurno ne bih toliko navodio okolinu da me mrzi. Uh, uzalud ja sve ovo tebi…

Zoran S. Nikolić